2cl – samo za pičke, ili karta za Evropu?

Postojale su pretnje da će ulazak Srbije u EU podrazumevati zabranu, odnosno temeljno ograničenje u spravljanju srpskog nacionalnog napitka u okviru svog doma. Pošto kako mi, tako ni naša zemlja u Evropu nećemo dok se Minja Subota lično ne preda Haškom tribunalu, žurbe ni’de, a i Bugari (kurve) su već registrovali rakiju kao svoj nacionalni napitak na savest međunarodnog komiteta za utvrđivanje „Kako najmanje očigledno zajebati Srbe“. Bugarima još i da oprostiš, njih ćemo ionako da okupiramo čim se ukaže zgođušna prilika, ali ne lezi vraže, Slovenci registrovaše ajvar. To je taj osećaj kada muvaš ribu u klubu i naiđe peder i baci joj sjajnu spiku – jes’ ti konfiskovao cavu, al’ kako da ga pukneš, znaš da neće ništa uraditi.

U međuvremenu, kad već mi kaskamo, bar smo rakiju približili evropskom senzibilitetu – pečemo dunju, razvodnjavamo je i prodajemo u Laze Telečkog, vojvođanskom Njujorku. Zatim sipamo u nju i meda, pa sve fino sabijemo u čašu (da, tako je zovu: čašu) od 2cl i dademo po ceni koju narod vole – što više, to „mora da valjije“. I dok rakija u svom prirodnom okruženju sa kariranim stolnjacima i društvu nalakćenih Slovaka i vodoinstalatera izaziva snebivanje akademskog (što ujedno znači i višeposlovnog, navodi institut za osavremenjivanje srpskog jezika) građanstva i etiketiranje konzumera primitivizmom, novi pojam i shvatanje rakije donose joj, a i njenom narodu, sve više zadovoljnih posetilaca EXIT festivala, a samim tim i sve više blatnjavih fronclara svake sledeće godine, koje „su došle da probaju“.

Koje dobro od njih, Srbin još nije uspeo da shvati, jer iako probirljiv nije, nešto mu kod ovih ostrvskih Mađarica baš nije mnogo jebljivo. Ali ne mora ni Srbin sve da zna – bitno da se tamo po nekoj Evropi ne govori više o nama kao koljačima bosanskih naroda, nego kao „onim likovima što su ‘ladno dozvolili festivalu od 80.000 ljudi da skače po istorijskom monumentu, a pri tom i patriotski prodaju drogu koju su u njihovu zemlju poslali Šiptari preko njihovog Kosova za budzašto“.

Tu se Srbin poljuljati ne da, jer zna se koja se kravata nosi u goste, a koje se ni gaće ne nose kod kuće. Ko šta spravlja i prodaje – neka njih. Dok zabrane još ni na vidiku nema, naš narod ekonomiše na radost svoju i kućnog budžeta kombinujući otpad od pečenja svih rakija iz raznovrsja spektra (kao i dunju iz pepeljara u Laze Telečkog) u sopstveni kriptonit. Ko komovicu nije pio, ne zna odgovore na pitanja „rakija – zašto, koliko i kako“. Ko komovicu nije pek’o, a pri tom ne svira džez, ne zna šta je improvizacija. Ko kominu nije udahnuo, nikada neće umeti da ceni gradski smog. Kada si pio rakiju koja pre odaje bouquet ispovraćanih iznutrica pijane Grkinje, lišenu trivijalizacija kao što su ukus, koje voće ili boja, svedenu na jedino validno pitanje kol’ko gradi, onda znaš ono što se ne prepričava. Tada si bio u Srbiji, i znaš koji to i kakav narod tamo živi. I tada stičeš pravo da sediš sa njima nalakćen na karirani stolnjak i smeješ se kada na tranzistoru objave da su Bugari registrovali rakiju kao nacionalno piće.