6 super stvari koje bi se desile kad bi nam predsednik bio Kim Džong Un
Pomirimo se sa činjenicom – Srbija nije zrela za demokratiju. Štaviše, ovdašnji narod neopisivo voli autokrate, pa bili oni uslovno benevolentni kao Tito, destruktivni kao Sloba ili velemajstori mimikrije i populizma kao trenutni overlord, stav građanstva je da nam treba čvrsta ruka. E onda kad već plebs voli uzde, dizgine i amove, zašto ne bismo igricu igrali na hard. Ma šta na hard, ajmo na insane, kad je bal nek je bal. O trenutnom vladaru Severne Koreje čak i gorštaci sa Rtnja kojima gavranovi raznose pisma znaju skoro sve, pa smatram izlišnim predstavljati tu ljudsku gromadu niskog rasta. Stoga, ajmo odmah videti benefite koje bi nam Kim Džong Un doneo.
1. Toma više nije predsednik
Ovo je samo po sebi već dovoljan razlog da Kim dobije 102 posto glasova od 106 posto upisnaih u biračke spiskove. Ratosiljao bi nas bede. Za razliku od Vučića koji se samo prikriveni Behemot, Toma je otelotvorenje svakog lošeg stereotipa. Njegova glupost već sad galopira eksponencijalnim rastom i pravo je pitanje kakvu su drogu ajavaska šamani sipali bugarskim programerima u dimetiltriptamin dok su ovi pisali Tominu program-skriptu. Toma je počeo toliko da baguje da su njegove poslovično glupe izjave prešle na nivo epohalnog lupetanja, a sledeći korak je verovatno generisanje rendom nepovezanih reči, slogova i glasova, nakon čega sledi konačni error 404 i do kraja života zamrznuta Tomislavljeva faca sa blago otvorenim ustima iz kojih curi bala. Sa Kimom tako ne bi bilo. Nije da sam ga slušao ali bih mogao da se kladim da je za Kim za Tomu (Galilej + Kepler)*Kafka. Uostalom, kad je neki stanovnik Severne Koreje ostavio na tviteru posprdan komentar na račun svog predsednika kao što mi to ovde činimo? Dobro, oni baš nemaju internet…
2. Nema interneta
Da započnem u duhu, ironije li, Džona Lenona: Zamisli da nema interneta, ni društvenih mreža takođe. Zamisli da tviteraši obrađuju zemlju umesto što se okupljaju na tvit apovima i piju ceđeno voće. Zamisli da nema Blica, Aloa, Telegrafa, Kurira, Informera i da Dragan Vučićević radi kao meta za pikado u lokalnoj kafani. Zamisli da su starlete samo ono što jesu – nepoznate kurve za 50 evra, koje umesto na tv-u i netu, rade kod Plavog mosta. Zamisli da ne znaš šta su community manager i social media expert. Dobro, ni sad ne znaš tačno šta su, niti oni ne znaju šta su, ali zamisli da za njih nikad nisi čuo kao što dosad nikad nisi čuo za ružičastog osmorukog džohusafeta. Zamisli da mobilni telefon može samo da vrši pozive i šalje poruke i da iste te poruke i pozive može da sluša i čita tvoja Vlada i tako te štiti od zlih spoljnih uticaja. ♪♫ Woo-hoooo, možeš reći da sam sanjar, ali nisam jedini ♪♫
3. Egzekucija političkih saboraca
Odmah da se ogradimo, Tarzanija ne podržava nasilje ni pre kome, čak ni prema Vulinu, iako priznajemo da to kažemo teška srca. Ipak, ima nešto u stilu Kim Džong Una kojim se ratosilja kolega pa moramo da mu skinemo kapu. Prvo, za razliku od svih drugih tirana, Kim ne eliminiše političke protivnike već najuži krug sopstvenih saboraca. Ruku na srce, možda bi jebao mater i protivnicima, samo da ih ima, ali on zna šta radi tako da može da se koncentriše na kolege koji se nekad nešto loše istripuju i budu u fazonu „E Kim, možda ovo nisi baš najbolje…“ E Kim tad baš popizdi, i mnogo je lepo i pravedno što čovek radi „ni po babu ni po stričevima“ već sve te stričeve, ujake, teče i ostalu rodbinu tamani redom čim nešto zaseru, tj čim pokušaju da pomisle drugačije od njega. I onako im je pre toga lično dao da budu ministri i štatijaznam već, logično je da moraju da snose odgovornost za bunt. Sad kad bi to sve preslikali na našu situaciju, bilo bi jako zanimljivo kad bi recimo Babića samleo u mašini za uništavanje papira jer mu se smučilo da sluša njegova lupetanja, ili kad bi postavio vod strelaca sa bazukama da raznesu Selakovića jer mu se skurčilo da gleda njegove mikrometarski tanke usne i lasičastu facu sa cvikerima. Ironija na kvadrat bi bila kad bi bacio Dačića svinjama da ga pojedu, jer peva Miljacku osamsto devedeset šesti put.
4. Srbija konačno prvak sveta u fudbalu
Da se ne zavaravamo, ovdašnji čovek bi zamenio sve košarkaške, vaterpolo, odbojkaške i tekvondo medalje za samo jedno polufinale svetskog prvenstva u fudbalu, u kom bismo časno izgubili od Brazila. Ali Kim nam to veoma lako može doneti. I mnogo više od toga. Recimo, titulu prvaka sveta u fudbalu (ne za mlade, to se jebeno ne računa). I to protiv Brazila u finalu. I to rezultatom 10:1 (inače Srbija bi vodila 10:0 ali bismo na poziv predsednika pristali da pustimo Brazilce da daju počasni gol, pa bi se Bebeto ili Žairzinjo ušetali s loptom u mrežu dok bi Stojke već spremao garderobu sa zmajevima za splav). Pogotke za nacionalni tim bi postigli Šćepakadabre 4 (oba brata po 2), a po jedan Stojke iz ispucavanja, Rumenko Ninković, preminuli Ailton, Rahim Beširović, Guma Bogdanović i ćerka Duška Karleuše i Jelene Karleuše. Naravno, niko u zemlji ne bi ni znao da su fudbaleri zapravo mesec dana zatočeni u kazamatima beogradskog podzemlja i da bi odatle bili pušteni tek na dan dočeka na kom bi ih ovacijama pozdravilo dva miliona ljudi, uz muziku SARS-a, a kao specijalni gosti iz tehnodroma koji bi izronio na površinu usred skupštinskog travnjaka, izašli bi članovi Amadeus benda, Miroslav Ilić i KUD Branko Krsmanović. 3 dana bi se lumpovalo i pevalo i bilo bi do jaja. Onda bi Kim poslao fudbalere natrag na prinudni rad u Padinjak da kopaju do sledećeg velikog takmičenja.
5. Amerima bismo konačno bili pravi neprijatelj
Otkad je Amerika izgubila interesovanje za dešavanja na ovim prostorima, građanstvo se sve više oseća zapostavljeno. Nekad brate, znaš na čemu si; Amer te mrzi, razjebe ti državu, saspe ti zilion tona eksploziva i okrivi te za sva sranja u regionu još od cepanja Pangee. To su bila ona zlatna vremena kad nas je Amer MRZEO jer smo mu bili kamen u njegovoj kapitalističkoj cipeli. Sad imaju neke druge preokupacije, a nas mešaju nas sa Sibirom, Sirijom, Samoom, Surinamom… jednom rečju, prosečan Džo, čitalac Baz Fida nas ne jebe ni dva posto. Ali kad bi Kim postavio u manastiru Lelić ogroman nuklearni reaktor i okrenuo bojeve glave ka Vašingtonu, stvar bi bila mnogo drugačija. Naravno, količina nuklearnog naoružanja diljem zemlje bi bila abnormalna, jer bi sam budžet za ministarstvo odbrane iznosio 70 posto. Ostalih 30 posto išlo bi za propagandu, ali o tome se ne sme javno govoriti. OBAMA JE ŽENA I NIJE SLUŽIO VOJSKU!!1
6. Svi programi bi bili centralizovani u samo jedan rijeliti
Ne bi bilo više problema što keva ne može da isprati kako Tea liže Kristijanu pupak na Farmi, jer u isto vreme izbacuju Reu i Maksimilijana iz Parova a ciganska porodica sa parom hromozoma manje u Velikom bratu priziva Belzebuba pevajući makedonske pesme unazad. Svi rijeliti bi se stopili u jedan – državni, i gledalo bi se 24/7 kako predsednik češlja kosu, spava, jede, jebe, prdi, sere, gleda sebe kako gleda sebe kako gleda sebe kako gleda sebe… na tv-u. Ne bi bilo Saše Popovića, Željka Mitrovića, Verana Matića i ostalih medijskih zala, ne bi bilo menjanja žena (osim ako Kim ne ište neku ženu, al tad to ide jednosmerno, ne možeš ti jebati predsednikovu ženu), 48 sati svadaba a bogami ni ispisivanja patetičnih slogana koje vuku avioni za zaprašivanje komaraca u idiličnoj emisiji Sve za ljubav. Ceo medijski prostor bi bio podređen velikom vođi uz izuzetke kad osvojimo svetsko prvenstvo u fudbalu ili kad spustimo svemirsku letelicu na planetu pokraj Antaresa i tako izdominiramo NASU. Ostvarenost zombifikacije naroda – 100%.
