Baroni Minhauzeni – od keve do klošara iz kraja

Imao je neku Hondu i uvek je vozio k’o ludak kroz našu malu ulicu. Pošto mu je kuća bila neposredno pored koša na kom smo svakodnevno glumili Đorđevića i takmičili se ko će lepše da pogodi istanbulsku trojku, uvek bi prozborio sa nama po koju:

– De ste, klinci, šta ima? Milane, baci mi da šibnem jednu trojku… E, jebiga, ode u potok. Nisam ti ja za basket. Je li bre, jeste počeli vi da ‘vatate ove vaše po odeljenju za sise?
– Pa…
– Haha, nemate pojma, morate da počnete na vreme inače će posle da bude kasno kad ih dovatimo mi stariji. Evo, baš sam pre neki dan peglao neku malu, tu je možda petn’es-šesn’es, malo starija od vas, al’ udara se ko kruška u luna parku.
– Uuu…
– E da vam pričam šta mi se sinoć desilo. Vodio sam neku tetku tamo na parking iza Džigijeve kafane. Udata, mamu joj jebem, ima troje deca i muža koji rmba i nedeljom da zaradi za njenu kozmetiku-kurva obična. Da skratim, prvo mi pušila a onda počne da me jaše na zadnjem sedištu. Posle jedno pola sata, ja se smorio i premestim joj ga u dupe. Pizda joj materina, jela neku papriku za ručak, kad je ustala, sve mi ostale semenke po kiti… Ijaaoooo, koliko je ovo sati, moram da se tuširam, sa’će riba da mi dođe. Aj budite dobri i pod hitno nešto da jebete.
– Koji je On car, reci.
– Jeste, tako ćemo i mi kad porastemo.

Zaista je bio car. Doduše, par godina kasnije, kad sam saznao da je nekom levom liku pričao istu priču sa drugom glavnom glumicom, već je bio upola manji car, a kad sam napunio nekih 16 i čuo da je doživljaj sa semenkama na kurcu glavna baronska priča vonabi prčitelja širom sveta, moj car iz detinjstva je automatski ražalovan u čin dvorske lude.

Potreba ili poriv?

Uz fiziološke potrebe, namirivanje želuca ićem i pićem i osam sati sna, laganje je verovatno jedina radnja koju čovek mora svakodnevno da odradi (češanje muda za muškarce i kupovina bespotrebnih stvari za žene su van prostora i vremena a i konkurencije svakako). Počni od samog sebe: Kako ustaneš, slagao si jer si koliko sinoć obećao sebi da dižeš dupe u 8 i konačno počinješ da radiš šta drugo osim kretanja u bermudskom trouglu internet-kladionica-blejanje u parku. Zove te tetka na večeru u 8 – „može“, riba na seks u pola 9 – „može, nego kako“, ortaci na pivo u 9 – „dolazim!“ Na kraju presediš celu noć ubijajući gnolove i paklene troglodite u Herojima i ispališ i sebe i druge.

Ko je kriv što lažeš?

Ne boj se, nisi ti. Kao što su tvoji roditelji zaslužni što si naučio da brišeš dupe i vežeš pertle, isto tako su i zaslužni što lažeš k’o pas. Deda Mraz, Baba Roga, ujka nije umro nego je otišao u jednu daleku zemlju gde će mu biti do jaja, odneće te Cigani ako ne budeš bio dobar… Sranje, od malih nogu te vaspitaju lažima i posle se pitaju zašto kriješ da imaš keca iz fizike, da duvaš iza škole i da si hvatao za međunožje sestru od tetke kad si imao 8 godina. Dalje, u školi te lažu da se sa Meseca vidi Kineski zid i da dobre ocene obezbeđuju miran i lagodan život a na televiziji ti ispiraju mozak „činjenicama“ da postoje paste za zube u 3D varijanti i da žene ispuštaju misterioznu tamno plavu tečnost iz pičke.

Bildovanje CV-a

Tautološki gledano, laganje je negacija istine. Empirijski gledano, laganje je izvrtanje nekih činjenica radi zaštite sopstvene guzice i ličnog predstavljanja u što boljem svetlu. Naravno da nisi siguran ni kako se u vordu podešavaju margine niti da u ekselu uradiš nešto više od prostog sabiranja brojeva, al’ svakako nećeš propustiti priliku da u biografiji napišeš kako si napredni korisnik Ofisovog paketa, kao što ni poslodavca neće sprečiti činjenica što u klozetu firme nema toalet papir, da napiše u oglasu kako nudi rad u „izuzetno dinamičnom okruženju“ ma šta to značilo.

Teško da ćeš u nekom visokointelektualnom društvu reći da nisi pročitao Karamazove, ako se zapodene priča o tome („Ma da, Karamazovi, to ona braća… kul knjiga, čitao sam, kako nisam, nego više volim Karenjinu, tu ima više karanja… e što loše greju ove godine a i prevoz poskupeo, nema druge, žuti moraju da padnu“) ili pred nekom ženskadijom da nisi jebao do treće godine faksa. Statistika kaže sledeće: žene tokom života promene 4,5 partnera u proseku a muškarci 7,5. Majku mu, ne treba ti znanje na nivou razumevanja Higsovog bozona, da shvatiš kako, pri približnoj svetskoj proporciji muškarci:žene=1:1, ovo ne može biti istina. Pošto je nekako logično da muškarci preuveličavaju a žene umanjuju brojku, istina je verovatno negde između. O prosečnoj dužini kite da i ne govorim, ispod 18 bez šešira ionako niko nema.

Dobrodošli u svet laži. Svet sa lažnim osmesima, sisama i garancijama da je partner veran i nakon 12 godina braka. Imitejšn ov lajf, što bi rekli sveže raspali R.E.M. Matriks u kome se priče uobličavaju tako da omot prikrije beznačajnost poklona. Laž je uvek bolja od istine jer se potonja brzo zaboravlja a laž tako dugo pamti. Uostalom, i priča sa početka je skroz lažna, nikad mi se to nije desilo, a Karamazove zaista nisam pročitao.