Bili smo u Sofiji
Nisam siguran da li je u pitanju jedan od simptoma tumora na mozgu ili nešto potpuno drugačije, ali tamo negde krajem avgusta dobio sam neodoljivu želju da sednem na voz i odem u Sofiju. Koliko sam razumeo, većina ljudi kada je željna nečega inostranog ponekad skokne do Budimpešte, ali da sam hteo da gledam japanske turiste kako fotografišu mađarsku arhitekturu, otišao bih do neke kineske robne kuće u Zemunu i radnicima dao po sto kinti da mi pola sata govore domo arigato mister roboto ili tako nešto.
Istočnobalkanski kanat sam, doduše, već posećivao – i to u tri navrata. Međutim, sećanja su mi pomućena, kako usled dejstva špirituoznog pića sa ukusom tekile “Club” koje je svojevremeno bilo hit na bugarskom primorju, tako i kroz moju poznopubertetsku nezainteresovanost za bilo šta osim kurvi za pet leva dok sam se šetao Sofijom pre nekih sedam-osam godina. Srećom, ispostavilo se da nisam jedini željan niskobudžetne avanture, pa mi se ubrzo priključio Hugočavez, koga su, pretpostavljam, žarkovački geni terali ka svojoj kvazipostojbini, kao i još tri ortaka. Kako bismo upotpunili čitav horor-film-u-istočnoj-Evropi scenario, pridružila nam se i Žena, koja je bez ikakve sumnje bila željna kakvog markantnog Bugarina.
Da smo kojim slučajem mnogo gluplji nego što jesmo, kupili bismo povratnu kartu od Beograda do Sofije, što poštenog neradnog čoveka izađe cirka 4.500 dinara. Ali, uz pomoć interneta i naše genetske predodređenosti za šverc u javnom prevozu, odluka je pala na Fleksipas voznu kartu koja omogućava deset vožnji u bilo kom pravcu u Srbiji za soma dinara. Naše odredište bio je Dimitrovgrad, a posle toga smo se uzdali u poslovičnu bugarsku korumpiranost, koja, naravno, nije izneverila. Na granici, omaleni Ciganin-kondukter (Cidukter?) naplatio nam je ukupno deset evra i dvesta dinara prevoz do Sofije. Da, primaju dinare, a sasvim sigurno i jene, rupije, Plazma keks, Hugovu odvratnu travaricu i polupojedene sendviče sa dna kupea. Inače, na granici smo doživel manje zadržavanje koje je potrajalo nekih pet sati, jer su bugarski panduri rasklopili bukvalno pola voza tražeći švercovane cigarete (s obzirom na basnoslovno skupe pljuge u Bugarskoj, ovaj potez nije čudio).
Sam put protekao je u veseloj atmosferi, sa dve vrste rakije i dovoljno piva da istraumiramo trojku američkih turista koja nam se pridružila u kupeu. Liberalna studentkinja iz Južne Karoline ponela je titulu najiritantnije osobe u vozu kroz svoju priču o Arapskom proleću, nakon čega smo mi sasvim jasno zaključili da joj je “SiEnEn isprao mozak i da bi mogla malo da gleda Raša Tudej”. Političko barabarenje prekinuli smo Hugo i ja, i to drevnom žarkovačko-vidikovačkom igrom, udri govnara. Za igru su potrebna dvojica i cilj je da jedan drugom lupi šamar, a ovaj ga onda oceni na skali od jedan do deset, pa se menjaju uloge. Nema poraženih, samo pobednika, a trajanje je neograničeno i, samim tim, sjajno za duga putovanja. Volim da mislim da je Amerikancima put došao kao trening pred pičkaranje koje ih očekuje kada im prva brkata Bugarka pljune u limenku Kamenice uz promrmljano ebata si majkata. Nije da smo se takmičili, ali najviše od svih popio je moj fotoaparat koji se probudio u bari piva negde u bespućima Bugarske i ostao mamuran šest dana, pa su kamere sa telefona morale da beleže uspomene.
Ko god da je išao u Nesebar ili Sunčev Breg na more, zna da se u putu smenjuju tri vrste pejzaža : spaljeni pašnjaci, oranice i spaljene oranice. Moja teorija je da nemirna avarska krv ključa u Bugarima, te da moraju nekome da pale useve. Ne mogu preko granice, jer je to, jelte, međunarodna agresija, pa moraju sami sebi da se useru u život. Srećom, Sofija je tik uz srpsku granicu, pa je čemer potrajao taman toliko da bude zanimljiv, a nedovoljno da bude monoton.
Smestili smo se u Hostel Mostel koji za deset evra po osobi nudi sledeće : šestokrevernu sobu, doručak, večeru, pivo i bilijar (koji smo samo mi igrali, uprkos tome što smo očajni). U cenu je takođe uključen i omaleni Bugarin koji liči na Meksikanca (pa smo ga nazvali Pedro, što je on prihvatio) i čija je uloga da te vodi po sofijskim klubovima i objašnjava šta znači kur, a šta majka ti de eba (ili kako već).
Uprkos uvrženom mišljenju, Sofija nije ružna. Nimalo. Bilo bi aroganto da grupica izdrkanih Srba sudi o bugarskoj prestonici na taj način, kada, recimo, u Beogradu postoji mesto poput Železnika. Arhitektura predstavlja sumanutu mešavinu raznoraznih stilova. Od zgrade suda izgrađene u neoklasičnom stilu, do vizantijske crkve Aleksandra Nevskog ima dvadeset koraka, a onda su samo par minuta udaljeni staljinistički Largo (kompleks građevina bugarske vlade) i narodno pozorište izgrađeno u tipičnom ruskom stilu. Turski uticaj takođe je očigledan, prvenstveno u razbacanosti Sofije, tj. neplanskoj gradnji, što opet nosi neku svoju čar, iako je u suprotnosti sa estetskim stilovima uobičajnih evropskih mamaca za turiste, poput Beča ili Praga. Tu se i krije ono najlepše. Naime, nema mnogo turista. Manje nego u Beogradu, svakako. To omogućava znatno siroviji i iskreniji doživljaj grada, bez nekog utiska da je sve skockano samo da bi ti izmamili pare za magnete za frižider.
Znači, šta videti? Osim pomenutog, Sofijski univerzitet, Nacionalnu operu, Palatu kulture, crkvu Svete Sofije. Takođe, crkvu Svete Nedelje ne smete promašiti, jer se unutra nalaze mošti kralja Milutina. Mi smo pokušali da ih ukrademo, ali nas se isprečilo bugarsko venčanje i trinaestogodišnje devojčice koje izgledaju kao da za pola sata kreću na štajgu. Sve u svemu, jedan vikend dovoljan je da se obiđu sve znamenitosti.
Kada smo već kod Bugarki, prelomiću jednostavno – ružne su. Jebiga, ali tako je. Iako naši narodi dele sličnu fizionomiju, pa je lako uklopiti se, ono nešto ih sprečava da izgledaju bolje od proseka. Vitoškom ulicom (otprilike, pandan Knez Mihajlovoj) kreće se parada maksimalno picnutih riba, od kojih jedna polovina izgleda kao mamurna Karleuša sa tonom šminke, a druga kao mamurna Karleuša bez tone šminke. Nismo preterano tražili odgovor na pitanje koliko ih je lako navesti na blud, pa taj utisak ostavljamo budućim pokolenjima.
Sledeća stavka je noćni život. Tu smo uspeli da obiđemo gotovo sve što Sofija nudi, prvenstveno zahvaljujući revnosnosti Pedra. Bili smo u bugarskom KST-u, u bugarskom Hard Rock Caffeu, u bugarskom Stefanu Braunu, u bugarskoj Sobarici, na bugarskom Kišobranu, u bugarskoj Dangubi, jebemliga, čak i na bugarskoj Radiohead večeri. Otprilike, fale nam još samo bugarski Kuglaš i bugarski Kolos da upotpunimo kolekciju. Inače, neverovatno je zabavno uvek napominjati pridev bugarsko u bilo kom slučaju. Taj detalj čitavoj avanturi dao je nekakvu bugarsku atmosferu. Cene po klubovima (a i na svim drugim mestima) su veoma slične ovdašnjim. Znači, od 100-650 (bugarski Stefan Braun) za pivo, dok bi neki prosek bio oko 200 dinara, možda malo manje. Veliki i neobjašnjivi hendikep Sofije je veoma očigledan nedostatk supermarketa ili prodavnica slične vrste. Hteli biste alkohol – pravac Alcohol & Tobbaco lanac prodavnica. Hteli biste leba i jogurta? Uhvati tramvaj i cepaj do bugarske Borče. Zaključak se sam nameće – Bugari su tokom evolucije uspeli da se prilagode hrani koja se sastoji isključivo od nikotina, katrana i etanola. Ništa drugo im ne treba, sve ostalo je za turiste.
Sa hranom možete imati poveliki problem, jer velika većina pekara i roštilja se zatvara noću, pa pijana žgadija mora da čeka jutro kako bi utolila glad. Alcohol & Tobacco naravno šljaka dvadesetčetiri sata, što samo potvrđuje gore pomenutu teoriju. Klopa po restoranima ne košta puno, a uz to je i veoma pristojna, mada ponekad veoma čudna. Željni tople supe i minerala i topline koja ista nosi nakon prve noći u Sofiji, naručili smo po jednu, samo da bi nam je doneli serviranu u izdubljenoj lepinji. A Hugova avantura sa piletinom i slatko-slanim sosovima, može se opisati u jednoj slici. Kada je piće u pitanju, držali smo se piva, koje je i više nego solidno, a i izbor je sasvim zadovoljavajući, pa prasci mogu svako veče da se napiju od druge sorte hmelja. Preporuke za Šumensko i Pirinsko, Zagorka je takođe pitka, a nekada najpopularnija Kamenica je sada čisto đubre koga se klone i sami meštani. Rakiju im nismo probali, ali kako su nam u hostelu skromno objasnili, za tim nema potrebe jer je srpska ipak dosta bolja.
Par dodatnih saveta za one koje je tekst dovoljno šarmirao da zaista razmišljaju o poseti Sofiji. Ne menjajte pare a da pre toga ne pitate koliko ćete dobiti za sumu koju nudite. U principu, za jedan evro treba da dobijete oko 1.95 leva, ali će đubrad ponekad tu da vam uračuna i raznorazne provizije, pa će vas odrati. Ispred hrama Aleksandra Nevskog nalazi se buvljak-antikvarnica, sa gomilom nacističkih i komunističkih momorabilija. Cenjkajte se obavezno, nekim glupostima možete sniziti cenu i do pedeset odsto. Sa omladinom pričajte engleski, jer je i vama i njima do vežbe. Matoriji ljudi odbijaju to i insistiraće na bugarsko-srpskom, pritom lupajući sve što znaju o Srbiji (Ceca, Seka, Marakana, Karleuša, Ceca, Zvezda, Seka, Karleuša, Marakana, Ceca, u pičku materinu, pička, Ceca). Inače, za razliku od primorske žgadije, meštani Sofije su sasvim prijatni i rado će pomoći, pogotovo omladina, pa se ne morate ustezati da pitate za informacije.
Nakon dvodnevnog izdrkavanja po Sofiji, odlučili smo da je pravo vreme da se vratimo u otadžbinu, ali nikako pre nego što svratimo u Niš i izmaltretiramo Zapatu, i to u sred ispitnog roka. On se, međutim, pokazao kao pravi domaćin, turistički vodič i svodnik, kao što se od njega i očekivalo. Čak nas je odveo u kafanu u kojoj se nalazi na crnoj listi, gde smo za male pare osetili čari juga. Stoga, moj savet svim čitaocima je da, ako se ikada nađu na putu kroz Niš, svrate do Zapera, neće mu smetati, super je momak. Adresa poznata redakciji.
