Čišćenje posle žurke

Žurka. Manifestacija gde se mladi ljudi vole sakupiti, konzumirati u umerenim količinama alkoholne i bezalkoholne napitke uz prigodno meze u vidu slanih štapića i ostalih sportova za zube, igraju uz finu muziku ne remeteći pritom krvni pritisak ostalih stanara u zgradi i raziđu se u miru, srećni, trezni i puni novih prijateljstava. Da. Može tako da se opiše. Izuzeo sam deo sa interventnom, povraćanjem pored šolje, trešenjem pepela po parketu, odvaljivanjem radijatora i seksom u tuš kabini dok jedan od gostiju sere.

Lepo je biti gost na žurki. Lepo je ne izuti se, promašiti ponekad pikslu pa pepeo padne na tastaturu, zariti celu šaku u činiju čipsa pa ti pola tog rukohvata padne na tepih uz neizostavno ”hehe, ma ko ga jebe” i votku gasiti pivom. Lepo je i organizovati žurezu. Sve do sutra ujutru.

Kad si organizator partija, posle istog se obično uspavaš u košulji koju si nosio, pijan si pa si nesvesan haosa koji je ostavila varvarska horda pomamljenih studenata. Tako je bilo i sa mnom. Probudila me je sevajuća glavobolja, mučnina i ono maglovito sećanje šta sam sinoć kenjao ribi koja mi se dopada. Da citiram niškog repera ”More dal’ se naljutila, ma ću joj se izvinem”. Krvave oči ukrašene podočnjacima polako su se otvarale i mogao sam da se uverim u punu sliku užasa koji se juče dešavao. Nisam imao kataraktu, pod jeste zaista bio crn, prošaran neispucalim zrnevljem od kokica, za koje nisam ni znao da sam kupio. Sva tri astala, na čelu sa kompjuterskim su bila ulepljena pivom, votkom i nečim za šta sam se iskreno nadao da je šlag od torte a ne semena tečnost. WC je bio bio-hazard za ceo Nišavski okrug. Plastične čaše razasute svuda. Crvene… na radost. A meni se plače. Ovaj Černobilj je morao biti dekontaminiran.

Kad čistiš posle žurke, kao pacijent kome saopštavaju lošu dijagnozu, preživljavaš sve faze prihvatanja po Kibler-Rosu:

1. Poricanje: Hehe, nije ni bilo žurke. Ja sam na predivnom zelenom proplanku. Ovo nije pepeo na mom krevetu, ovo je marcipan. Mamica će doći sa Evoksima i počistiti sve a ja ću da pijem sokić. Možda Mr. Proper dovede neke kurve. Hehe.

2. Bes : Pa majke vam ga nedojebane spalim. Sušu li vam jebem. Pa umeš li šolju da pogodiš, gde mi je 12 rolni toalet papira, jel’ ste vi došli da serete ili da se družimo a jeeeebaću vam pleme kad dođem kod vas, ima surlu da istresem na tepih.

3. Pogađanje: Nije ovo tako loše, šta. Malo magična krpa, malo pozovem nekog drugara da pomogne… Dobro, ne javlja se, šta sad. Ma i bilo je ovako. Siguran sam da ovo krilo od ormana može da se sredi.

4. Depresija: Nikad ovo neću počistiti. Napašće me omanji sisari i pojesti dok patim za devojkom koja mi se sviđa, a ne javlja se. Nisam ni trebao da obeležavam rođendan. Dobiću salmonelu jer sam greškom pojeo čips koji je bio na podu. Sve je crno. Obavija me crno. I laminat je crn.

5.Prihvatanje: Metlu u šake, Zaperu. Moramo se izboriti s ovom nemani kako znamo. Sa štitom il na njemu.

Morao sam pre ozbiljnije obrade poda da ga smetem. Posle 20 minuta znojenja pomeo sam ubitačni koktel čipsa, pepela i ženskih dlaka. Dlake. Dlake svuda. Dovoljno za periku. Neki brilijantni um je uspeo žvaku da baci dole. Ok. To je sređeno. Sada moramo skinuti ovu skorenu crnu prljavštinu.

Neki ljudi ga zovu zoger, neki džoger, neki, pak, moper. Ja ga zovem ”ono govno što potopiš u vodu pa brišeš pa cediš crno u kadu”. Elem, TO, je bilo moja glavna nada u tom trenutku. Natopih ga svojski u vodu i SREDSTVO. Trenutak istine. Prvi bris… KURAC, BATO. Ne skida ništa. Trljaj, trljaj, trljaj. Ne primećujem razliku. OOOO-RUUUK. Zapinji. Konačno. Mogu opet da vidim laminat. Crn je, ali ga vidim. Posle višesatnog trljanja prožetog mojim suicidalnim mislima, gruvanjem Depeš Moda iz zvučnika i ispijanjem ostataka alkoholnog fonda… Pod je bio čist. Ja znojav, pijan i ni na pola puta. Nema veze što sam pijan, u ono što me tek čeka, trezan čovek se nikad ne bi upustio. Pravac klonja.

Oh… Fortuno, ti prokleta kučko. Nisam ni sumnjao da je i TAMO pod crn. Žute fleke? Ma to je Frutela jebena. Možda je Frutela… prošla kroz glomerule, sabirne kanaliće i uretru. Dlake. Zapetljane. Duge, ovo su ženske. Kratke, muške… Šta se ovde dešavalo? Nebitno… Šta se desi na Zaperovoj žurci, ostaje na Zaperovoj žurci i Zaperu ostavlja neizlečive oziljke na psihi. Valja mi ribati ovo. Sreća pa imam par hirurških rukavica. Ovo goloruk ne pipam. A i odgovarajuće SREDSTVO, da bi skinulo ovo bolje u sebi da ima kiselinu koju luči Alien…

I to je gotovo. U meni više nema ničega, mislim da nikada više neću moći da volim, ali je gotovo. Ostaju mi samo stolovi. Magična krpa i SREDSTVO. Mi brišemo, ša-la-la-la, ceeeli dan i noć. Oh, kako je neko divno tresao pepeo u pivo, kako to samo divno miriše. Da vidim u kakvom mi je stanju tastatura… Ok je. Ima malo opiljaka, žvaka, malo nečeg crvenog što se ne skida, verovatno lak, ne znam ko se lakirao ali ne osuđujem nikoga ja. Problem je što je lap-top radio cele noći pa se cela ta glazura počela da topi. Pijan, naduvan acetonom i emocionalno obogaljen, približavao sam se kraju ove epopeje.

Ostalo je samo izbaciti ispijene flaše, plastične čaše i krupnij otpad u vidu jednog rebra radijatora, krila ormana i par kondoma. I da, neko je lomio CD-ejeve o glavu, ima i toga. Krupnija srča, naravno. Na putu do kontejnera šibali su me osuđujući pogledi komšija. Gotovo da sam ih osećao na svom tel… Ma boli me bre uvo da romantišem ovde. ”Šta gledate koju pičku materinu. Nismo lepo spavali, a? ‘Ajde paljba ili dovodim Hune i večeras, MRŠ!” Pukao sam. Još samo jedna stvar ostaje…

”More dal’ se naljutila, ma ću joj se izvinem…”