Čovek u svemiru – gde, kada, kako i zašto?
Osim ako niste Platon koji je svemir smatrao potpuno efemernim i smaračkim pitanjem, jako je teško zamisliti da ste živeli, živite ili ćete se tek roditi a da ne budete uzbuđeni veličanstvenošću svemira i da vas ne kopka radoznalo dete u vama i pitanje „čega ima tamo negde daleko“. Istraživanje svemira nije bitno samo iz crte ličnosti koja zadovoljava našu radoznalost već će jednog dana postati potreba a kasnije i neophodnost, jer sve znano ima svoja vremenski ograničenja trajanja pa i planeta na kojoj obitavamo.
U saradnji Evropske svemirske agencije i Ruske Federalne Svemirske agencije a u okviru programa ExoMars 2016, jutros je na daleke svemirske pute (sa naše tačke gledišta su daleki, na kosmičkom nivou su prilično bedni), tačnije na Mars krenula astrobiološka ekspedicija koja ima cilj da traži bitne gasove, poput metana na primer koji ima aktivne biološke ili geološke izvore. To bi možda bio dokaz o postojanju mirkoorganskog života na crvenoj planeti jer metan ima ograničen vek trajanja Osim informacija o gasovima, misija bi trebalo da predstavlja i prvi korak u daljem istraživanju Marsa – testiraće se nova tehnička rešenja čiji bi rezultat trebalo da bude da za desetak godina imamo misije gde roboti neće analizirati uzorke na licu mesta već će ih vraćati na Zemlju.
ExoMars 2016 je prvi deo celokupne ExoMars misije, čiji drugi deo nastupa dve godine kasnije, kada će se ExoMars Trace Orbiter-u i Schiaparelli EDM lander-u (dakle, danas će se obaviti dva lansiranja) pridružiti ExoMars Rover. Početak ExoMars programa se smatra za jedan od najbitnijih astronomskih događaja ovde godine uz okončanje Rozeta misije, Juno programa (istraživanje Jupitera) i izgradnje najvećeg radio teleskopa u Kini. Koga zanima kako se odvija misija ExoMars, može da baci pogled na link gde se priča prati iz trenutka u trenutak.
Ok, a sad da se vratimo u prošlost i malo bacimo rekapitulaciju događaja koji su bili neophodni i značajni da bismo uopšte mogli danas svedoci lansiranja nekoliko tona metala i drugih materijala na planetu udaljenu preko 200 miliona kllometara. Pošto će ovaj tekst obilovati sa „prvi ovo – prvi ono“ faktima, red je da počnemo i sa prvim čovekom koji je video više/dalje od drugih jer je stajao „na vrhu brda“ – Galilejem.
Galilej se smatra ocem moderne nauke i posmatračke astronomije. Iako se smatra da je Galilej napravio prvi teleskop, to je ipak poluistina. 1608. godine tri holandska izumitelja (Liperši, Jansen i Metijus) su napravili prvi teleskop, a Galilej ga je godinu dana kasnije unapredio i prvi uperio u nebo. Samo zahvaljujući toj ipak primitivnoj napravi u odnosu na današnje superteleskope, Galilej je uočio četiri Jupiterova meseca (Io, Evropa, Ganimed i Kalisto se zovu Galilejevi meseci), potvrdio Venerine mene, proučavao Sunčeve pege i potvrdio ono što je bezmalo 2000 godina ranije započeo Aristarh a pred svršen čin doveli Kopernik i Kepler – heliocentrizam. I kao što svi znamo, umalo najebao zbog toga.
Galilejev prvi korak u osvajanju (pretenciozni smo mi Zemljani, majke mi) svemira bio je početak lančane reakcije niza događaja koji su se kalemili jedni na druge, širili vidike, unapređivali znanje, proizveli nove tehnologije i pre svega podstakli maštu da bismo možda mogli i ono što nikad slutili nismo da možemo. Ipat, put do svemira je i dalje bio dugačak. I ne manje patetičan od ovog pasusa.
Sledeći korak je bio Njutnovo izdavanje čuvene Philosophiae Naturalis Principia Matematica i formulisanje zakona gravitacije. Početkom 20. veka, na osnovu trećeg Njutnovog zakona, Rus Konstantin Ciolkovski je razvio idealnu raketnu jednačinu koja opisuje kretanje tela na reaktivni (mlazni) pogon kojim se stvara potisak nezavisno od medijuma pa se zbog toga telo (raketa) može kretati i u bezvazdušnom prostoru.
I sad opet sledi onaj fantastični trenutak spoja nauke, filozofije i umetnosti koji sinergetski vuče ljudsku rasu unapred bez obzira koliko u točkove ove mašine razni pokreti iz ovih ili onih razloga pokušavali da podmetnu prepreke. Pola veka pre jednačine kretanja raketnih tela, Žil Vern je objavio novelu „Od Zemlje do Meseca“ u kojoj trojicu ljudi treba da ispale kao projektile i pošalju na Mesec. I upravo je Vern bio glavna inspiracija Ciolkovskom koji je zbog toga godinama proučavao mogućnost odlaska van Zemlje. Naravno, inspiracijama koje su dovele do svemirskih putovanja tu nije kraj. Delo Herberta Velša Rat svetova bilo je inspiracija američkom inženjeru Robertu Godardu da projektuje prvo raketno vozilo na tečno gorivo 1926. godine. U narednih petnaest godina Godard je porinuo uvis čak 34 rakete do visine od 2,6 km, ostvarujući pritom brzine preko 800 km/h.
U tridesetim godinama prošlog veka u svemirsku pomamu (ok, još nije pomama, ali dobar intro svakako) se uključuju i Sovjeti, te osnivaju Društvo za studije interplanetarnih putovanja“. Realno, manje bombastičan naziv se nije ni mogao očekivati. I šta se još dalo očekivati? Nemačka, falabogu. I oni su dvadesetih godina imali nekoliko razvijenih prototipova raketa na tečno gorivo, s tim što su već 1931. godine rešili da malo više ulažu u vojne rakete na tečna goriva i da nešto kasnije budu glavni i odgovorni urednici, reditelji i produkcija smrti 80 miliona ljudi. Ipak, usred pakla rata, 1944. godine V-2 raketa (tehnički to jeste raketa, samo što je usput i balistički navođena bojeva glava) projektovana da napada savezničke gradove biva prvo telo koje probija Karmanovu liniju tj „granicu svemira“ koja deli područje Zemljine atmosfere i sve ostalo a nalazi se na 100km od Zemljine površine. Fan fact: tri hiljade ovih raketa je usmrtilo preko 20 000 ljudi (9000 žrtava napada i čak 12000 mrtvih zarobljenika i nesrećnika na prinudnom radu). Sjajan argument protiv napetka tehnike, reklo bi se.
Ironično, i nakon Drugog svetskog rata, V-2 raketa nastavlja svoj život kroz razna poboljšnja i inkarnacije jer su nemački inženjeri (oni koji su pretekli živi) projekte odneli u SSSR i SAD, te na kraju V-2 završava i kao osnova za čuveni Saturn-V, raketu korišćenu u Apolo misijama. Ipak nisam siguran da je logorašima neka uteha što su na neki način dali život za sletanje na Mesec.
Takođe, V-2 je zaslužan za prvu fotografiju Zemlje van atmosfere i slanje prve životinje u svemir. I ne, to nije bila Lajka već voćna muva kojoj čak ni ime nisu dali i koju su Amerikanci hteli da žrtvuju da bi ispitali izloženost radijaciji na visini preko 100km. Raketa je dosegla 109 km a kapsula se uz pomoć padobrana vratila na Zemlju. Voćna muva je preživela.
Nakon muve, u svemir su otpremane razne vrste životinja: majmuni, psi, mačke, kornjače, žabe, crvi, pacovi, ribe, bubašvabe i štošta još. 2007. smo dobili prvu životinju koja je preživela izloženost svemiru bez zaštitnog skafandera čak 10 dana – u pitanju je vodeni medved. Naravno, vodeni medved nimalo ne liči na kopnenog ortaka jer je veličine pola milimetra kad skroz naraste a pritom i podnosi temperature u rasponu od -272 do +150 stepeni celzijusa. Pošto je apsolutna nula na -273,15 jasno je koliko je ovo stvorenje otporno.
Ipak, kad se spomenu životinje u svemiru nikom ne padnu na pamet valjkasti crvi, voluharice i platipusi već polu haski, polu terijer Lajka, trogodišnja ženka koja je u Sputnjiku 2 1957. lansirana i postala prvo biće koje je orbitiralo oko Zemlje. Za one kojima suza stoji u oku trenutno, podatak da je Lajka uginula od kombinacije pregrevanja i nedostatka kiseonika što nije baš trenutna i prijatna smrt.
Svemirska trka
Postoje nekad i korisne stvari prilikom merenja čija kita dalje baci. Naravno, Hladni rat između Amera i Sovjeta je doneo gomilu sranja – pre svega enormne troškove zbog masovnog naoružavanja ali je svemirska trka jedna u pravom smislu reči svetla tačka u iracionalnom bahaćenju. Sve je počelo 2. avgusta 1955. kad su Sovjeti odgovorili na objavu Amerikanaca da će lansirati u svemir prvi veštački satelit, time što će i oni sami uraditi istu stvar i to pre njih. Trka je mogla da počne. I zaista, rečeno-učinjeno, em su bacili Amerima rukavicu u lice, em su pokazali da ruski cojonesi imaju težinu osmijumskih štangli. 4. oktobra 1957. ka svemiru je krenuo Sputnjik 1, prvi veštački satelit koji će uleteti u nisku Zemljinu orbitu. Ova 60 centimetara u prečniku skalamerija je emitovala signal naredne tri nedelje a Sputnjik kec je svoj život završio 3 meseca kasnije sagorevajući prilikom povratka u Zemljinu atmosferu. Na putovanju je prevalio 70 miliona kilometara iliti toliko da je skoro 100 puta mogao da ode do Meseca i da se vrati.
Nakon Sputnjika 1 i Sputnjika 2 koji je prevozio pomenutu Lajku, Rusi su zadovoljno trljali ruke jer su stvorili značajno preimućstvo u svemirskoj bici ali to je bio samo prolog.
Explorer 1 je bila prva u nizu od preko 90 Explorer letelica koje će Amerikanci poslati u svemir, i na put je krenula godinu nakon prvih ruskih dejstava. U ovoj misiji je potvrđeno postojanje Van Alenovog pojasa zračenja – sloja naelektrisanih čestica koji se nalaze oko planeta sa magnetnim poljem, kakva je na primer Zemlja. Otkriće ovih pojasa (Zemlja ih ima 2) je bilo značajno jer su naučnici i inženjeri postali upoznati sa problemom da letelice koje prolaze kroz njih moraju biti dodatno ojačane.
Naredne 1959. godine, opet Sovjeti pljuju dalje nego Amerikanci. Luna 1 je, kako joj i samo ime govori, trebalo da završi na Mesecu, ali zbog greške prilikom lansiranja Mesec je promašen ali Luna 1 je ipak postavila neke svemirske rekorde. Postala je prva raketa koja je ostvarila dovoljnu brzinu za bežanje od gravitacione sile zemlje (druga kosmička brzina – 40 270 km/h) te tako i prvo telo koje je ušlo u heliocentričnu orbitu (orbita oko baricentra Sunčevog sistema). Luna 1 je takođe, prva svemirska letelica koja je direktno posmatrala i vršila merenja solarnih vetrova.
Iste godine, svega deset meseci kasnije, druga varijanta Lune ipak biva prvi objekat koji se spušta na površinu nekog nebeskog tela, u ovom slučaju Meseca, Valja napomenuti da je letelica donela i prva obeležja neke države na mesečevo tlo – dve čelične lopte sa pentagonima i natpisima „HRUŠČOV JE SRBIN AJZENHAUER JE ŽENA JER NIJE SLUŽIJO VOJSKU“.
Tokom šezdesete i poćetkom šezdeset prve prošlog veka, bilo je još nekoliko poletanja i osvajanja ačivmenata sa obe strane; Sovjeti su uspeli da prvi vrate žive biljke i životinje iz Zemljine orbite (Sputnjik V), dok su Amerikanci poslali prvog hominida u svemir (Mercury – Redstone 2). Šimpanza Ham je izveo i prvi jednostavan zadatak u svemiru – povlačenje poluge u roku od pet sekundi nakon stimulacije vizuelnim signalom. Kako bi ga osokolili da odradi zadatak, dobijao je nagradu za uspeh u vidu banane. Ipak, značajnije je naglasiti da je u slučaju nepovlačenja poluge bio čašćavan elektrošokovima. Ham je blago povređen završio svoju misiju u kapsuli koja je završila u Atlantskom okeanu, odakle ga je pokupio spasilački brod dan kasnije.
12. aprila 1961. desio se dotad najsvetliji i najznačajniji trenutak svemirskog osvajanja – Sovjet Jurij Gagarin u letelici Vostok 1 biva prvo ljudsko biće u Zemljinoj orbiti. Nakon punog kruga oko Zemlje, Gagarin se bezbedno prizumljuje padobranom. Nepunih mesec dana nakon toga, 5. maja Amerikanac Alan Šepard zapravo biva prvi čovek koji je istovremeno i upravljao svemirskom letelicom u kojoj se nalazio. Takođe, Freedom 7 je prva misija sa ljudskim bićem koja doseže i van Zemljine orbite. Ovim su testirani uticaji snažne g sile na ljudsko telo kao i ponašanje tela prilikom izlaska i ponovnog povratka u atmosferu.
Ceo ovaj period je bio zgusnut događajima, pa su Rusi sedam dana kasnije ponovo odgovorili Amerikancija poslavši Veneru 1 da proleti pored Venere. 19. maja je izgubljen kontakt sa spejsšatlom a poslednji izveštaji su govorili da će Venera proći 100 000 km pored „zvezde Danice“. Više od godinu i po dana se čekalo da Amerikanci odgovore na na ovaj kvest (u međuvremenu su u orbitu vinuli prvu solarnu opservatoriju u svrhu jelte posmatranja Sunca) i decembra 62. je Mariner 2 prošao 30 000 km pored Venere.
Naredna 1963. je donela čovečanstvu još dva značajna prva puta – Sovjeti su u čast ravnopravnosti polova zatvorili članice bende Pusi Rajot… a ne, to nije ta priča, u ovoj je Valentina Terješkova postala prva žena u svemiru i za razliku od Gagarina, kompletirala je čak 48 orbitalnih krugova letelicom Vostok 6. Interesantno je da čitavih dvadeset godina bilo potrebno da prođe da druga žena ode u svemir. Bila je to Svetlana Savickaja, a tek dvaedest godina nakon Rusa, Amerikanci šalju u nebesa prvu ženu kosmonauta Seli Rajd. Mimo uvreženog mišljenja da u posadama spejs šatlova vrvi od intrigantnih naučnica i zgodnih kosmonautkinja, realnost je prilično drugačija – svega deset posto astronauta su žene. Polnu ravnopravnost u funkciji rada na da ostavimo na stranu, 1963. je značajna još i jer je američka letelica X-15 bila prva koja je dvaput lansirana u svemir.
1965. je donela još jedan astronomski ping-pong. Aleksej Leonov je prvi čovek koji je napustio svemirski brod (Voskhod 2) u svemiru i 12 minuta je sam uživao u beskraju praznine i bar za toliko se osećao kao lord svemira ili najusamljenije biće ikad. S druge strane, američka letelica Mariner 4 je bila prva koja je proletela 10 000 kilometara blizu Marsa i snimila prvu fotografiju Marsove površine. Na osnovu posmatranja Marsove turobne pustahijske površine prepune kratera i potvrđene činjenice da Mars nema magnetno polje koje bi ga štitilo od solarnih i drugih kosmičkih zračenja te bi život na njemu bio nemoguć. Tad je to bio aksiom, danas se ipak štošta promenilo.
Sledeće godine Amerikanci su izveli prvo spajanje dva spejsšatla u orbiti (Gemini 8 & Agena) a Sovjeti su poene dobili za prvo meko sletanje na Mesec (vertikalno sletanje koje ne prouzrokuje oštećenje vozila, u ovom slučaju Luna 9), prvi veštački satelit oko Meseca (Luna 10) i za pokušaj sletanja letelice na Veneru, ali se komunikacija sa Venerom 3 izgubila pre prizemljenja.
Zaista, do 1968. godine je delovalo da na svaki američki dobar korak Rusija ima tri što su i rezultati potvrđivali. Ipak, sve se preokrenulo u samom finišu. Krajem 1968. Apollo 8 biva prva misija sa ljudskom posadom koja orbitira oko Meseca i bezbedno se vraća na Zemlju. A onda…
Apolo 11
Before this decade is out, of landing a man on the Moon and returning him safely to the Earth.
John F. Kennedy, 1961.
Prema nekim anketama, između 10 i 20 posto Amerikanaca i 30 posto Rusa i dan danas je ubeđeno da je Stenli Kjubrik izrežirao sletanje Apollo-a 11 na Mesec i da su se Lens Armstrong, Edvin Baz Oldrin i Majkl Kolins žestoko zabavljali u nekom holivudskom studiju dok su glumili skokove uslovljene nekoliko puta slabijom gravitaciojom Meseca. Srbe još niko nije anketirao povodom ovog pitanja ali rezultati bi verovatno bilo jako zabrinjavajući, verovatno još gori od ruskih.
16. jula 1969. u pola dva popodne, raketa Saturn V je poletela sa Zemlje sa tročlanom ekspedicijom i napravivši dve revolucije oko Zemlje, skrenula levo kod Albukerkija ka Mesecu. Tri sata nakon poletanja komandni i servisni modul se razdvajaju i lunarni modul biva oslobođen. 3 dana kasnije, letelica ulazi u Mesečevu orbitu, a Armstrong i Oldrin prelaze u Lunarni modul dok Kolins nastavlja da orbitira oko Meseca. 20. juna oko 8 uveče (po vremenu poletanja) lunarni modul se spušta na Mesečevu površinu i 7 sati kasnije Armstrong biva prvi ćovek koji će kročiti na drugo nebesko telo. U direktnom prenosu koji se prati maltene u celom svetu, Nil izgovara čuvene reči kako je to mali korak za njega ali veliki za čovečanstvo.
Kao vođa posade, Armstrong je svakako najpoznatija karika lanca Apolo 11, ipak i Baz Oldrin je prvi uradio neku stvar na Mesecu – pišao je, ne baš onako meraklijski uz neko drvo i gledajući u zvezde, već kroz skafander, ali dostignuće je vredno pomena svakako. Tokom nekoliko sati bazanja po Mesečevoj površini i prikupljanja raznog materijala (21 kg materije su vratili na Zemlju), Edvin i Nil se vraćaju u modul, poleću sa Meseca i tri i po sata nakon uzletanja se spajaju sa Kolinsovim modulom. 24. aprila u pet popodne, atsronauti se padobranima bezbedno spuštaju u Pacifik. Možda i najveće slavlje na planeti dotad može da počne, a među 25 država koje su dočekale Armstronga, Oldrina i Kolinsa bila je i Jugoslavija.
Tri dana pre poletanja Apollo-a 11, Sovjeti na Mesec šalju Lunu 15 sa ciljem da pre američke ekspedicije donesu materijalne uzorke sa Meseca. Na sreću, Luna 15 je bila misija bez ljudske posade jer je letelica posle mnogo peripetija svoj život završila na Mesecu svega par sati pre što su Armstrong i ekipa sa Meseca krenuli nazad na Zemlju. Sovjetski krah i američka pobeda u trci za Mesec su bili uvod u apsolutnu prevaga u celokupnoj svemirskoj trci.
Nakon Apollo-a 11, do decembra 1972. još pet Apollo misija sa ljudskom posadom se spustilo na Mesec, tako da je ukupno 12 ljudi hodalo Mesecom (neki su se bogami i vozili u onim superkul mašinama ko Nenad Čanak) i još 12 je letelo u orbiti oko njega.
Neuspeh Sovjeta u trci za Mesec, izgubljena velika novčana sredstva i tehnička i finansijska nemogučnost za neki sledeći veliki cilj (čovek na Marsu) su polako ali sigurno doveli do kraja svemirske trke. Ipak, pošto to nije fudbalska utakmica, Sovjeti su i dalje nastavili da doprinose svemirskom istraživanju, ali mnogo manje kompetetivno a mnogo više kolaborativno.
Narednih godina uspeli su da pošalju prvu svemirski stanicu (Salyut 1) i prvu orbitalnu ospervatoriju sa ljudskom posadom (Orion 1), kao i da prvi pošalju modul na Veneru (Venus 7) i na Mars (Mars 3). NASA-in program je takođe počeo da se menja i fokus sa Meseca se proširio na ostatak SunčeVog sistema. Pioneer 10 je jedna od najznačajnijih svemirskih sondi u istoriji svemirskoj istraživanja koja je postavila mnoge rekorde. Za života svoje misije koja je trajala punih 30 godina, sve do 2003. godine, Pioneer 10 je bio prva letelica koja je dostigla treću kosmičku brzinu (brzinu potrebnu da se telo odupre dejstvu Sunčevog gravitacionog uticaja – 16,6 km/s) i koja je prošla pored Jupitera a zatim i (ne prva) pored Saturna, Urana i Neptuna. 2003. kontakt sa sondom je izgubljen ali se pretpostavlja se da je dosad prevalila 18 milijardi kilometara.
Serija Voyager, naročito kec i dvojka su misije koje su donele nove izuzetno značajne stvari. Voyager 1 je postala prva sonda koja je napustila Sunčev sistem (trenutno ih ima 5 – Voyager 1 i 2, Pioneer 10 i 11 i New Horizons), usnimila prvu fotografiju celokupnog Sunčvog sistema i trenutno je najudaljeniji objekat u svemiru koji je krenuo sa Zemlje (20 milijardi kilometara), dok je Voyager 2 prvi protutnjao pored Urana i Neptuna. 6 miliona kilometara koliko je prešla letelica Apollo CSM-111 zvuči ništavo prema milijardama kilometara Vojadžera i Pionira ali 1975. je došlo do prve saradnje NASE i Sovjetskog svemirskog programa i time je počela jedna nova era u istraživanju svemira i merenje falusa je prešlo u drugi plan iako nikad nije zanemareno.
1986. je poslednji put viđenja Halejeva kometa, desila se Černobiljska katastrofa, Argentina je poslednji put bila prvak sveta u fudbalu a Sovjeti su poslali u nisku Zemljinu orbitu prvu svemirsku stanicu Mir koja je za 15 godina delanja bila privremeni dom 104 naučnika koji su vršili biloška, meteorološka, astronomska i fizička istraživanja.
Iako je najpoznatiji po svojim vanvremenskim fotografijama nestvarne rezolucije nastalim , teleskop Habl, lansiran 1990. u orbitu je zapravo značajniji jer je pomogao računanju brzine širenja univerzuma i veoma tačno dao uvid u starost istog – 13,8 milijardi godina. Pre Habla, procenjena starost kosmosa je bila red veličina između 10 i 20 milijardi godina. U lansiranju teleskopa Habl učestvovala je i Evropska svemirska agencija, pa je univerzumska istraživačka ekipa dobila još jednog novog snažnog člana.
1997. Italijani se prdružuju NASA-i u ESA-i i misija Cassini prva orbitira oko Saturna snimajući fotografije prstenaste planete od kojih vilica aterira na patos. Ista letelica osam godina kasnije sleće na Titan, Saturnov mesec sačinjen od smrznute vode – u nekim, sa ove tačke gledišta krajnje suludim predviđanjima (recimo zbog toga što je prosečna temperatura -180 stepeni), jedna od budućih lokacija gde bi ljudska vrsta mogla da nastavi život.
Ime Met Tejlor već sada malo kome van naučnih krugova išta znači ali krajem 2014. godine ovaj čovek je bio jedan od ljudi koji je barabario starletama i političarima na naslovnicama svetskih tabloida i portala. Sekundarni razlog je bio jer je gospodin zaslužan za prvo sletanje svemirske letelice (Rosetta) na jednu kometu (67P/Churyumov–Gerasimenko), a primarni da je dotični astrofizičar tokom televizijskog priloga gde je davao izveštaj o misiji nosio košulju sa animiranim likom žene u nekom lateksu, kupaćem ili čemu već. Na naučnika su odma skočila razna kvazifeministička udruženja kako je to ponižavanje ženskog pola blabla, a jedina Tejlorova greška je bila što se naposletku izvinio zbog nošenja košulje umesto da otera kvočke i sve ostale šatro uvređene imbecile u tri lepe pičke materine.
U okviru NASA-inog programa New Frontier, 2006. godine je krenula ekspedicija do poslednjeg neposećenog značajnog kamena prve kategorije u solarnom sistemu. Iako Pluton poslednjih desetak godina prolazi kroz tešku krizu identiteta – planeta je pa nije, pa jeste pa opet nije – njegova suština prevazilazi njegov status u nomenklaturi. New Horizons je jula prošle godine prvi prošao Pluton i jedan od ciljeva misije je bio da prikupi informacije o površinskoj kompoziciji patuljaste planete kao i njenim morfološkim i geološkim osobinama. Slične zadatke New Horizons treba da obavi i sa Haronom, najvećim od pet Plutonovih meseca, nakon čega će nastaviti svoje putešestvije i 2019. stići do Kujperovog pojasa – ogromnog diska koji se prostire iza planeta Sunčevog sistema i sadrži hrpu asteroida, tri patuljaste planete gomilu drugih malih tela.
Pali borci
U gomili velikih ostvarenja koje je ljudska rasa ostvarila istražujući svoj najbliži komšiluk, tokom nekoliko decenija desio se i priličan broj incidenata ali i katastrofa koje su odnele nezanemarljiv broj žrtava. Pored verovatno najpoznatije svemirske katastrofe svemirskog broda Challenger 1986. (ima nešto u toj godini) o kojoj je već pisano u tekstu o Ričardu Fajnmanu, i u kojoj je sedmoro astronauta izgubilo život zbog inženjerskog previda, još 3 ekspedicije su skončale tragično odnevši 11 života. Poslednja svemirska katastrofa bila je 2003. godine (spejsšatl Columbia) i tada je takođe stradalo sedmoro kosmonauta. Pored ovih 18 žrtava, bilo je još 14 žrtava tokom raznih probnih letova i testiranja, među njima i prvi čovek u svemiru Jurij Gagarin koji je svoj život završio 1968. tokom jednog od test letova vozeći MiG 15.
Danas?
Možemo biti razočarani i ne. Kako je Tim Urban sa sjajnog sajta Wait But Why primetio, da čoveku iz 1970. godine pokažete internet, ajfon, ajped ili android aplikaciju za računanje ovulacije, on bi verovatno umro na licu mesta ne shvatajući toliko drastičan tehnološki progres koji menja celokupan način života za koji taj lik iz 1970. godine dotad zna. S druge strane kad biste istom tom tipu rekli da čovek 2016. i dalje nije kročio na Mars, Merkur, Veneru i što da ne, negde van Sunčevog sistema, on bi opet umro, ovog puta od nenormalne količine razočaranja u ljudsku sortu. Neverovatno je kako smo u nekim oblastima otišli toliko daleko dok u drugim, reklo bi se, tavorimo u mestu ili u najboljem slučaju pravimo izuzetno male korake unapred.
Međutim, osvrt na razlike u budžetima koji su izdvajani za svemirska istraživanja tokom hladnog rata krajem šezdesetih godina prošlog veka daje sasvim prihvatljiv odgovor na pitanje „gde je zapelo u istraživanju“. Budžet NASA-e je smanjen devet puta u odnosu na zlatno doba kad je iznosio nezamislivih četiri i po procenta fereralnog budžeta SAD. To je nestvarna cifra. Koliko uložiš – toliko dobijaš je manje-više ižvakana floskula ali ona jako često odgovara stvarnosti. Svemirski napredak je ukočen jer više nije bilo političkih interesa i koristi od njega.
Ipak, neke jako kul stvari se izdešavale u poslednje vreme. Potvrđivanje postojanja gravitacionih talasa će morati proizvesti neki vid političke želje kod svetskih lidera i postoje šanse da se povećaju budžeti (makar jer će oni videti neki novi način da od toga izvuku korist) za nauku i tehnologiju. Takođe, prvi put u svetskoj istoriji postoji čovek koji sam može da finansire svoje želje, kaprice, ludilo i nagon za osvajanjem novih prostranstava. Da li će Ilon Mask zaista u roku od decenije odvesti prvog Zemljanina na Mars a nakon toga ga kolonizovati? Možda, još je dug put do toga, ali sama činjenica da se jedan čovek osmelio da radi nešto što čitav sistem pre njega nije, daje nadu da se možda njemu na tom neobičnom putu priključi još neko, pa još neko, pa još neko…
