Da se Sonja Liht ne najedi

Pre neku godinu su hteli da izbace Gorski vijenac iz lektire jer navodno širi [highlight]nacionalnu i versku netrpeljivost[/highlight]. Nedavno je u Novom Sadu održana tribina na kojoj su se neke žene žalile da bajke uvek predstavljaju muškarce kao prinčeve na belim konjima, spasioce, a žene tek kao puke pasivne figure koje čekaju da im mužjak reši sve životne probleme. To je navodno udar na [highlight]rodnu ravnopravnost[/highlight] i svetu trebaju modernije bajke, kažu. I, uopšte, vlada ubeđenje da će promena stvari na papiru i na rečima rešiti realne probleme. To se zove [highlight]politička korektnost[/highlight] i protiv nje se konačno mora nešto preduzeti.

Destilovani govor

Demokratija (od grčkih reči demos – narod i kratein – vladati) trebalo bi da bude vladavina naroda. Počelo je tako što je narod zaista vladao – a žene, robovi i stranci su slušali šta im se kaže. Danas bi prve demokrate bile proglašene šovinistima, fašistima i homofobima jer današnji svet nesumnjivo bolje zna šta je demokratija. Tome u prilog govori da svi svetski režimi – uključujući tu severnokorejski, saudijski ili čak američki – za sebe tvrde da su [highlight]demokratski[/highlight]. To nije nikakvo čudo, vladavina naroda je zgodna parola kojom se zgrću glasovi za vladavinu fotelja.

U zamenu se puku nudi prividna jednakost, prava na papiru koja su svetionik današnje zapadne demokratije. Da bi se privid održao, od građana se zahteva dezinfikovani govor, kako to kaže Kristofer Laš. Najpre provlačen pod pojmom [highlight]tolerancije[/highlight], današnji destilovani jezik dostiže najviši stepen licemerja pod zbirnim nazivom [highlight]politička korektnost[/highlight]. Međutim, kako istina na listi univerzalnih vrednosti zauzima neprikosnoveno prvo mesto, dok je [highlight]jednakost [/highlight]tek sedma (nakon još pravde, dobra, ljubavi, lepote i slobode) svako sa gramom muda bi trebalo da postavi fraze iza činjenica i da se popiša na političku korektnost.

Koncept političke korektnosti zasniva se na dve pretpostavke: 1) Ugrožene su određene grupe: Cigani, crnci, pederi, žene, invalidi. Tu odmah dolazimo do prvog paradoksa – kada se ove grupe zberu, ispada da ima znatno više ugroženih nego neugroženih; 2) Poštovanje je kategorija koju si dužan da imaš prema svakom, bez obzira što on možda poštovanje nije zaslužio. Novi paradoks je što tolerancija postaje indeferencija, gledanje kroz prste pa i potpuno slepilo za očigledno – nije socijalno prihvatljivo reći da Ciganin u gradskom prevozu smrdi na pišaćku i da se poslednji put okupao pretprošlog jula na Lidu – jer Ciganinu ovo društvo nije pružilo jednake šanse, on nije kriv što smrdi i svi moramo da tolerišemo što smrdi. Dvostruki aršini su ozvaničeni i ogrnuti demokratskom pelerinom.

Pri tom je rasprava prešla sa argumenata na nivo ideologije – reći bilo šta što nije politički korektno jednako je bogohuljenju u doba inkvizicije. Tu više nema mesta raspravama da li recimo žena treba da bude na porodiljskom odsustvu pune dve godine jer je tako bolje za dete; zašto uopšte parada homoseksualaca?; da li su crnci u Americi ili Turci u Nemačkoj skloniji kriminalu zato što ih Amerikanci ili Nemci tlače ili zato što neće da se uključe u društvo? Sva ta pitanja zabranjena su, a onog ko ih postavlja [highlight]napredni i liberalni[/highlight] građani nazivaju [highlight]klerofašistom, provincijalcem ili Balkancem[/highlight]. To je paradoks broj tri: u ime liberalnih vrednosti i demokratije zabranjeno je reći i pogrešno je misliti. Poželjno je samo destilovano pričati i praviti se da društvo ne pokazuje simptome bolesti.

Sukob sa jezikom, sukob sa mozgom

Politička korektnost je u velikoj meri posvađana sa logikom i jezikom. Da bi se na papiru pokazala rodna ravnopravnost koje nema u praksi, smišlja se ženski rod za svako zanimanje. Tako se dobiju rogobatne reči poput [highlight]psihološkinja, sociološkinja, vozačica, vojnikinja…[/highlight] Na sledećem stupnju političke korektnosti okupiće se mužjaci žirafe i tražiti da ih zovemo imenom [highlight]žiraf[/highlight], a ne u ženskom rodu [highlight]žirafa[/highlight]. Dalje, [highlight]Ciganin[/highlight], recimo, nije politički korektan izraz. Umesto toga treba reći [highlight]Rom[/highlight], iako Cigani sebe zovu isključivo [highlight]Ciganima[/highlight] (za detalje, videti liriku Ljube Aličića). Ali to nije dosta – u poslednje vreme se pominju zbirno [highlight]Romi i Sinti[/highlight], da slučajno ovi drugi ne bi bili dovedeni u neravnopravan položaj. Prihvatljivo je za pripadnika bele rase reći da je [highlight]belac[/highlight], ali za pripadnika crne rase nije uputno reći da je [highlight]crnac[/highlight]. Umesto toga, treba koristiti izraz [highlight]afroamerikanac[/highlight], iako je to budalaština jer niti svi crnci potiču iz Afrike, niti svi žive u Americi. Opet, sami crnci smeju sebe zvati [highlight]niger[/highlight], ali ako to uradi belac, onda dobije osam utakmica neigranja u Premijer ligi – zbog rasizma.

Sad sam Rom? Evo, već se osećam kulje!

Za pedera je prihvatljiv izraz [highlight]homoseksualac[/highlight], mada je često u upotrebi [highlight]gej[/highlight] jer pederi tako vole. Za invalide su nam jedno vreme naturali konstrukciju [highlight]osoba sa posebnim potrebama[/highlight], a onda su se sami invalidi sa pravom pobunili – oni naime nemaju nikakve posebne potrebe u odnosu na druge ljude. Jedu, spavaju, gledaju Velikog brata i učestvuju u njemu. Sada je korektno reći [highlight]osoba sa invaliditetom[/highlight] što je jednako silovanje jezika kao kada Nemci strance zovu [highlight]osobama sa migrantskim poreklom[/highlight]. Ljude koji zbog nedostatka hormona rasta ostanu mali danas je zabranjeno zvati [highlight]kepecima ili patuljcima[/highlight] (jednako se na engleskom neprihvatljivim smatra [highlight]dwarf ili midget[/highlight]) – nameće se sintagma [highlight]mali ljudi[/highlight]. To je opet lingvistička svinjarija jer nizak, mali čovek je recimo i Zapata, što ga ne čini kepecom. Dalje, [highlight]mali čovek[/highlight] je uobičajeni izraz za običnog čoveka, pa se ovde samo unosi zabuna.

Zašto se pobuniti?

Efekat ovakvog destilovanog rečnika je nikakav. Ugnjeteni su prividno ravnopravni, privilegovani nisu izgubili ništa i mirno mogu da se vrate telećim jezicima i špriceru koje podvode pod poslovne troškove. Društvo je odavno podvrgnuto lobotomiji i spremno da još jednom klimne glavom. Ok, nije više Ciganin nego je Rom, ja ga sada tolerišem jer sam moderan i liberalan. On će i dalje da smrdi, krade, prosi i zamazuje šoferšajbne na raskrsnici kod Skupštine, ali on i ja smo jednaki i zato ću ga zvati Romom. Moj drug Rom.

Osim intervencije u izražavanju, države će primeniti [highlight]pozitivnu diskriminaciju[/highlight] jer je to najjeftinije, najbrže i politički popularno. Recimo, da sam ja uzurpirao bilo koju lokaciju u Beogradu i na njoj sagradio kuću – sutra ujutru bi mi inspekcija pokucala na vrata, a u podne kuće ne bi bilo. Pošto su to uradili Cigani ispod Gazele, oni se kulturno rasele i dodele im se kontejneri sa tekućom vodom i strujom – to je kao da mene iz garsonjere premeste u vilu na Dedinju. Zašto? Zato što smo [highlight]politički korektni[/highlight]. Invalidima je obezbeđeno pet odsto radnih mesta u firmama da bi se na silu pokazalo da su oni deo društva. Istovremeno Beogradom idu visokopodni autobusi u koje invalidska kolica ne mogu da uđu. Ispada da socijalne skupine koje su uskraćene na jednom terenu dobijaju vetar u leđa na drugom. Ide se logikom da minus i minus daju plus, da se dve nepravde potiru.

Žene su tema za sebe. Dovoljno je pogledati ženske časopise, taj izlet u idiotizam, kako reče kolega Wojtek. Svaki ženski časopis se obraća [highlight]emancipovanoj, slobodnoj, modernoj[/highlight] ženi dok istovremeno na mala vrata potura recepte za slatko, mustre za heklanje i savete koji Mister Proper najbolje održava drvne površine u kući. Zajedničko za žene i ostale pripadnike ugroženih je da im nije u interesu istinska ravnopravnost nego samo uključivanje u dominantne strukture, kako kaže Laš. Žena koja se dokopa funkcije biće jednako gadan šef kao bilo koji muškarac i zaboraviće rodnu neravnopravnost – ona je uspela, to je važno.

Poenta cele priče je da, ako se trudimo da budemo politički korektni, onda se opredeljujemo da stvarnu nejednakost zakopamo u još dublju raku. To što mi kažemo [highlight]Romi[/highlight], neće opismeniti Cigane niti ih uključiti u društvo. To što kažemo [highlight]gej [/highlight]neće naterati Radovce da prestanu da tuku pedere. Našminkani izrazi samo skrivaju modrice jednog društva, a mi smo spremni to da progutamo. Izražavajući se kao debili, možda smo debili i postali. A možda još nije kasno.

Rasprava u komentarima je poželjna, ali vas molim da budete politički korektni.

Tagovi:

demokratija