Demokratijo, kurvo prokleta
Teško da si u poslednjih sedam-osam godina bazao po netu a da nisi naleteo na objašnjenje distinkcije termina „kurva“ i „kurva prokleta“ – prva predstavlja osobu koja iz potrebe za materijalnim zadovoljstvom pruža usluge dok druga iz čistog hedonizma konzumira telesne užitke sa svima osim sa tobom. Demokratiju najčešće vidimo veoma slično – iako smo svi pod njenim šinjelom, čini nam se da smo baš mi (ili naša neka grupa kojoj pripadamo) pastorče uskraćeno za poslednju kašiku kačamaka koja ode nekom drugom. Bez razlike, tako demokratiju vide i Bunjevci i pederi i invalidi i penzioneri i žene i klinci i sirotinja (jer im je demokratija zapravo tiranija) ali bogati (jer bi želeli da plutokratija zaživi i de jure a ne samo de facto). I za Platona je demokratija bila bolest jer je dozvolila da mudri Sokrat izgubi život samo zato jer gomila slepih nije kadra da vidi, ni gomila glupih da razume. Dva su loša ubila Miloša, po srpski.
Pošto izbori bubnje pred vratima kao Hanibal, pitanje da li je demokratija najveći produkt ljudske civilizacije iznova oživljava, naročito kada zblanuto gledamo stranačke aktivnosti u kojima Palma oponaša zvuke osam miliona godina dalekog pretka po vertikalnoj liniji, vlast se ponaša kao zatucani siledžija, jedno krilo opozicije kao skup bezidejnih propalica kivnih jer više nisu na vlasti, drugo krilo opozicije maše ognjem i spaljuje veštice, a bezglavi plebs se tuče oko promo kišobrana i biva jeftina droca spremna da se spusti najniže moguće za šaku milostinje.
Ipak, koliko god ta apokaliptična slika nije posledica bajatog eksera umočenog u dmt žabe iz nepristupačnih predela Amazonije, već sasvim realan prikaz savremenog sveta (il barem ove naše polukloake od države), generalno preovladava stav da demokratija kao forma društvenog uređenja nadjačava sve druge „kratije“ i to ne samo kao forma već i kao suština. Za razliku od ostalih ponderabilnih društveno-upravljačkih sistema, demokratija u osnovi počiva na fer proceduri koja poštuje individuu kao fundament (atom društva). Osnovna vrednost jedinke ne zavisi ni od kakvih drugih svojstava osim jedinog koji se računa – ljudsko biće. Time je jednostavnošću konstante zamenjena viševarijabilna subjektivna jednačina koja ljude posmatra kao sumu njihovih rodnih i polnih karakteristika, porekla, predaka, obrazovanja, društvenog statusa, ličnih preferenci i koječega još.
Međutim, postoje i dobrobiti demokratije van ovih osnovnih koje srednjoškolac upamti kroz kurseve građanskog vaspitanja, istorije i sociologije. Ukoliko prihvatimo maksimu da sebi (društvu) uvek želimo dobro, to povlači da moramo proizvoditi trud koji vodi ka tom ostvarenju, pri čemu funkcija cilja zavisi od kvaliteta odluka koje ovde figuriraju kao promenljive. Dakle, što bolje odluke donosimo kao društvo, to društvo će živeti bolje.
Smatra se da je jedan od najvećih kvaliteta demokratskih izbora, osim tog da Albert Ajnštajn vredi manje od babe kojoj je preostalo 15 minuta života i dečaka kog su odgajili vukovi u zbiru taj što radi sinergetski. Znanje grupe je veće od zbira znanja pojedinaca, tj grupa daje kolektivnu mudrost i samim tim je njena odluka na čvršćim temeljima od odluke bilo kog pojedinca, makar se i Ajnštajnom zvao. Tj, tako bi trebalo da bude ali hipoteza uporno odbija da postane validna teorija. Zbog mnogo čega.
Za početak, ono prvo i najbitnije, ljudi su idioti. Ne u onom doslovnom značenju da imaju iq ispod 20, nego su idioti u pomenutom bazičnom metodu koji prouzrokuje kolektivnu mudrost – donošenju odluka. Kreni od sebe, koliko puta prvo opreš zube pa uzmeš nešto da jedeš i to nešto onda ima odvratan ukus pa napraviš duplo sranje – em si izgubio užitak klope, em opet moraš da trošiš pastu. Ili si pojeo citrus pa odeš na pranje zuba i sjebeš gleđ. Mislim, ovo rade i ljudi sa iq-om 170. Prinuđeni smo da često pravimo iracionalne izbore ma koliko se trudili da koristimo logiku. Zato demokratija pati.
Krajem 18-og veka, francuski filozof i matematičar Markiz de Kondorse, oslanjajući se na Rusoove ideje, piše naučni rad u kom iznosi svoje viđenje u vezi sa demokratskim načinom izbora pod nazivom „teorema porote“. On smatra da će grupa ispravno glasati (doneti bolju odluku) ako su prethodno ispunjena tri uslova:
1. Uslov prosvećenosti – glasač donosi dobru odluku sa verovatnoćom većom od pola (p>1/2)
2. Uslov nezavisnosti – glasači glasaju nezavisno jedan od drugog
3. Uslov nemanipulativnosti – nema glasanja za jednu opciju zbog kile praška za veš
Već kod prve tačke se grohotom smejemo; džaba Dositejeve reči kad zvona i praporci prave zaglušujuću buku a budžeti za obrazovanje, nauku i kulturu dobijaju milostinju. Država (vlast) eksplicitno opstruiše razvoj društva time što guši prosvetni razvitak i tako indirektno utiče na iracionalnost odluka glasača. Ipak, Kondorseova ideja je u osnovi čvrsta. Ako posmatramo grupu od hiljadu ljudi u kojoj svaki pojedinac ima verovatnoću od 51 posto da donese dobru odluku, onda će grupa doneti dobru odluku sa verovatnoćom od 69 posto, ergo što se povećava masa to raste i verovatnoća dobijanja opšteg kvalitetnog izbora. Rast te verovatnoće sa porastom grupe bi donekle ublažio dejstva neprosvećenosti, međutim kod teoreme se javlja novi problem – ako su pred nama više od dva izbora (hm, ovo možda objašnjava zašto je američki izborni sistem barem matematički najbolji) dolazi do takozvanog Kondorseovog paradoksa koji zvuči jezivo koliko i rendom Babićev monolog, s tim što je Babić idiot a paradoks realan. Nebitno, paradoks glasi: individualne tranzitivne preferencije daju netranzitivne grupne ili društvene preferencije. Da bih preveo to nekako na razumljiv jezik ovog sveta, evo primera:
[box type=”tick” size=”large” style=”rounded” border=”full”]
Tri lika (Raja, Gaja i Vlaja) glasaju za tri stranke (SĐS, PDŽS i LSĐ) i svaki od njih nek je dovoljno prosvećen, informisan i ima skalu preferiranja tako da zna koji bi mu bio prvi izbor, koji drugi a koji treći.
Ako uporedimo SĐS i PDŽS zaključujemo da i Raja i Vlaja preferiraju SĐS u odnosu na PDŽS. Dalje, Gaja i Vlaja preferiraju LSĐ u odnosu na SĐS i na kraju, Raja i Gaja više vole PDŽS nego LSĐ. Na kraju možemo da zaključimo da je grupni izbor nepostojeći, pobednik u sledećem krugu postaje pobeđeni i tako ad infinitum.
[/box]
No da se ipak vratim na uslov dva iz Konderseove teoreme porote koji naizgled deluje najmanje sporan. Ili ipak ne. Nezavisnost nije samo samostalno zaokruživanje jedne opcije iza paravana. To je samo krajni ishod a ceo proces nezavisnosti treba da počiva pre svega na dobroj informisanosti pojedinaca, pri čemu nije bitna samo verodostojnost informacije već i način na koji se ista saopštava auditorijumu što znatno može uticati na sasvim drugačije shvatanje jedne iste poruke. Dobro poznat primer:
– Žena je bila na ginekološkom pregledu
– SKANDALOZNO – LEKAR UHVAĆEN ISPRED GOLE ŽENE RAŠIRENIH NOGU
E sad ponovo možemo da se valjamo od smeha jer u svetu gde za poslednjih sedam dana kampanje SNS dobije preko 60 posto ukupnog vremenskog prostora na programima sa nacionalnom frekvencijom namenjenog svim takmacima na izborima, a njena supremacija u odnosu na vreme najmanje zastupljene opcije (pokret DJB) iznosi preko 100:1, ne postoji nikakva priča o dobroj informisanosti pojedinaca.
Uz sve to, postoji još čitav niz šumova koji remete uslov dva. Glasači se ponašaju kao konformističko stado – ako okolina kaže skači u bunar, vrlo lako će i pojedinac skočiti iako mu je prvobitna ideja bila da gleda fudbal na tv-u.
Distorzija realnosti mikrokosmosa je tema o kojoj se dosta naklapalo na sajtu. To je deluzija u koju upada pojedinac jer na osnovu lošeg uzorka koji čine ekipa s faksa, komšiluk i porodica stvara pogrešnu percepciju stanja u državi i ne vidi širu sliku.
Naši mozgovi su i dalje naštelovani da funkcionišu u malim grupama i pojedinci često ne mogu a da ne favorizuju ekstremno svoje potrebe (ili potrebe tih manjih grupa) u odnosu na dobrobit celokupnog sistema. Zbog toga treći uslov nemanipulativnosti takođe pada u vodu i to svaki vladar nauči na prvom času političkog marketinga. Populizam, igranje na kartu emocija i dovođenje pojedinca pred dilemu da bira između svog dobra (tačnije preživljavanja) i opšteg dobra zasigurno ne mogu da podignu kvalitet demokratskih izbora.
Ipak, i pored svega dosad navednog, te relativnog stava da demokratija zapravo predstavlja „teror“ većine nad manjinom kao i da izbori, bili proporcionalni ili većinski, nikad neće moći ravnopravno tretirati svaki glas (na primer one glasove koji idu strankama ispod cenzusa u proporcionalnom ili bilo koje glasove osim pobedničkih u većinskom sistemu) kao i psihološke studije, takozvanog Dunning-Krugerovog efekta koji kaže da glupaviji ljudi problemima (i odlukama i izborima) prilaze sa više samopuzdanja, naše društvo još nije proizvelo bolji sistem i državno uređenje od demokratskog.
Mater ti jebem, kurvo prokleta.
