Derbiji istočne Evrope: Ferencvaroš – Ujpešt

Reč autora, u stvari pasus autora:

Tekst koji je pred tobom je prvi u planiranoj seriji tekstova o najzajebanijim tekmama nekadašnjeg Istočnog bloka, i ti tekstovi će biti izveštaji direktno sa stadiona, gradskih trgova i kafana. Fudbal u istočnoj Evropi, kako na tribinama tako i na terenu, odiše sirovošću, trešom i socijalom, a to su upravo vrednosti koje negujemo na ovom sajtu, te otud ideja da se putuje po stadionima Poljske, Mađarske, Rumunije ili Češke umesto da se ide na Visente Kalderon ili Old Traford. A i jeftinije je, jebiga. U planu je da to budu makar 3-4 teksta, u nekom periodu kome neću postaviti krajnju granicu, mada možda i sve ostane samo na ovom, jer ukoliko recimo sledeće godine u ovo vreme budem molio ispred Saborne crkve za pola leba i riblju paštetu, sumnjam da će mi biti do takvih putešestvija. Ipak, ako neke pare padnu s neba (što je plan), ili se možda čak nešto i zaradi, trebalo bi u februaru da tarzanskoj javnosti dostavim izveštaj iz Krakova, u aprilu iz Praga, a onda je samo nebo granica, Bukurešt, Bratislava, Sofija, Donjeck, PARIZ!!1

Utakmica Ferencvaroša i Ujpešta je najvažniji, najposećeniji i najnasilniji meč mađarskog fudbala, ili su mi tako bar rekli. Ne može se konkretno porediti sa rivalstvom Zvezde i Partizana, iz najmanje dva razloga: prvo, oba kluba imaju jebeno dugu tradiciju, Ferencvaroš je osnovan 1899 a Ujpešt 1885, što je, poređenja radi, svega 15 godina nakon osnivanja FA kupa. Drugo, fudbal u Budimpešti je puno više od Ujpešta i Ferencvaroša – MTK, Honved i Vašaš isto tako igraju važnu ulogu u istoriji mađarskog fudbala, koja je, jebiga, daleko sjajnija od njene sadašnjosti kojom dominiraju igrači koji bi čak i u našoj ligi, recimo, mogli samo da čiste svlačionicu Javora ili popravljaju električne instalacije u klupskim prostorijama Donjeg Srema. Nekada, Ferencvaroš je igrao finale kupa UEFA, osvajao Kup sajamskih gradova i igrao polufinale KEŠ-a, a Ujpešt je tamo sedamdesetih čak tri godine zaredom bio u 8 najboljih timova u Evropi, jednom čak stigavši i do polufinala. Tradicija je u Mađarskoj ogromna stvar jer je to jedino što mađarski fudbal ima.

Pozadina

Rivalstvo nije oduvek bilo toliko izraženo. Sve do sredine 20ih za večiti derbi se smatrala tekma Ferencvaroš – MTK, da bi onda krajem 20ih i početkom 30ih počeo uspon Ujpešta, do tada najsocijalnijeg od tri kluba i od tada Ferencvaroš i Ujpešt uzimaju kombinovano oko 40 titula, što je poprilično napumpalo rivalstvo. MTK je, konkretno, od ukupno 23 titule, uzeo samo 10 u poslednjih 85 godina, mada niko od lokalaca nije mogao da mi objasni kako je došlo do toga. Siguran sam da pad MTK-a koji počinje neposredno pred Drugi svetski rat nije imao nikakve veze sa tim što je MTK jevrejski klub. I siguran sam da to što 99 posto navijača svih drugih klubova apsolutno ne podnose MTK takođe nema veze s tom činjenicom. Kao što ni ova parola navijača Ferencvaroša na tekmi protiv MTK nikako ne može biti provokacija.

Elem, dok je MTK važio za buržoaski klub, jevrejštinu klasičnu, Ferencvaroš i Ujpešt su bili radnički klubovi, iako ne sa potpuno identičnom pozadinom. Imena klubova su zapravo imena budimpeštanskih kvartova, tačnije devetog i četvrtog distrikta. Ujpešt, danas četvrti distrikt, znači bukvalno “Nova Pešta”, i bio je siromašna selendra severno od grada sve do samog početka dvadesetog veka, kada je pripojen gradu. Za razliku od kvartova u centru ili blizu centra grada, on i dan danas nema neku prepoznatljivu arhitekturu – čas komunistički blokovi, čas potpuni industrijal, čas kokošinjci. Kada sam prvi put prošao kroz kraj neposredno oko njihovog stadiona, nisam bio siguran da li sam u Pešti, industrijskoj zoni Sever ili u Čurugu. S druge strane, Ferencvaroš (danas deveti distrikt), čiji je klub osnovala sitna nemačka buržoazija (iako je inicijalno navijačko jezgro bilo uglavnom radničko), nije baš sam centar grada ali je vrlo blizu, i osim na samom obodu distrikta, on je mirno, fino mesto za život, kombinacija klasične austrougarštine koju viđaš po centru, zatim novijih zgrada očigledno izgrađenih ne pre 90ih i one finije komunističke gradnje, pa sve prošarano parkovima i igralištima. Drugim rečima, Ferencvaroš, iako nije buržujski kvart, i dalje je daleko uglednije mesto za živeti od Ujpešta.

Ipak, iako su najtvrđa navijačka jezgra smeštena unutar dva distrikta, ovi klubovi su daleko veći od toga, naročito Ferencvaroš, koji je narodski klub i za koji navija masa i van grada i koji je sve do dan danas ostao simbol otpora komunizmu. Generalno, klasna razlika danas nije naglašena, ako je uopšte ikada i postojala, jer su i jedan i drugi radnički klubovi, samo je Ujpešt jebiga malo socijalniji. U smislu političkih ideja, takođe, danas nema nikakve razlike, navijači oba kluba su (kao i skoro svi navijači u Mađarskoj) izrazito desno orijentisani, i ne ustručavaju se da otvoreno flertuju sa nacizmom, zbog čega im je čak i reprezentacija neretko kažnjavana. Rivalstvo između klubova je pre svega rivalstvo između klubova i gotovo ništa više od toga.

Jedino što razlikuje dva kluba jeste tretman koji su imali tokom perioda komunizma. Ujpešt je bio pandurski klub i kontrolisao ga je AVO (mađarska verzija UDBA-e), zbog čega je menjao ime u Ujpešt Doža (do kraja nisam shvatio koji je kurac ovo Doža, neko ime valjda šta li). Početkom 50ih u Mađarskoj komunjarska paranoja je bila na svom apsolutnom vrhuncu, pa je tako jedan od igrača Ujpešta pogubljen pod lažnom optužbom za veleizdaju i pokušaj bekstva iz zemlje. U to vreme, jedini državniji klub od Ujpešta bio je Honved (koji se inače pre 50ih zvao Kišpešt – i ovde mi je promena imena potpuno jasna, ko bi bre želeo da mu se klub zove Kišpešt?), koji je apsolutno plodio tih godina u ligi i čiji je tim činilo pola zlatne mađarske generacije koja je ’54 igrala finale SP. Pogubljenje Šandora Suča je tako bila jasna poruka Puškašu i ekipi šta će da se dogodi ako i pomisle da emigriraju, što se na kraju ipak dogodilo ’56 posle tekme Bilbao – Honved. Mađari su tad izgubili tri igrača, od kojih su dvojica Kočiš koji je dao 75 i Puškaš koji je dao 84 (!) gola za reprezentaciju. Generacija posle njih je igrala još dva četvrtfinala 60ih, da bi posle toga počeo vrtoglav pad koji danas za rezultat ima da im glavni napadač žari i pali u Alaniji Vladikavkaz.

Poenta je – Mađari nisu preterano zadovoljni kako je pritisak režima uticao na dalji razvoj njihovog fudbala i života. Danas, mržnja prema komunizmu u Mađarskoj je ogromna – 45 godina režima je izazvalo snažnu ultradesnu reakciju, ta se reakcija na stadionu danas itekako oseti i to je nešto što je zajedničko za oba kluba i generalno karakteristično za navijačke grupe u Mađarskoj. E sad, činjenica da je Ujpešt bio pandurski klub a Ferencvaroš simbol otpora establišmentu sigurno daje Ferencvarošovim (ili Ferencvaroševim? nemam pojma realno) navijačima jedan solidan kafanski argument, negde u rangu argumenta Tuđmana. I to daje povod više za netrpeljivost. Lokalna ekipa priča da su derbiji solidno nasilni i da je atmosfera do jaja. Možda  se predstava o Mađarima kao nekakvim siledžijama i huliganima čini smešnom, al zaista ima delova grada kojima ne bi hteo da prođeš u pogrešno vreme. Pošto sam počeo da zvučim kao onaj peder iz fudbal fektorija, daj da pređemo na konkretne stvari. Smestili smo se blizu kopa Ferencvaroša i spremili za spektakl. Dobro ne baš spektakl, al spremili smo se bar da nam ne bude jako loše.

Navijanje

Odma da bude jasno, ja sam od navijanja ovde najviše očekivao vezano za ceo događaj, jer sam znao da će fudbal biti đubre. I s obzirom na to kolko sam nasrao o istoriji što rivalstva što mađarskog fudbala, i ti sad kontam očekuješ ne znam kakve priče sa stadiona. A istina je da su lokalci prepumpali priču i da je sve vezano za navijanje bilo dosta ispod očekivanja. To što je to bila prva utakmica osmine finala kupa (da, Mađarska je jedna od onih retardiranih liga gde se igra revanš u kupu) i što je bio radni dan i što je bilo minus milion i nije neki izgovor za to što je na stadionu bilo manje od 9 soma ljudi. To što se igralo na nacionalnom stadionu (jer je Ferencvaroš srušio svoj i gradi novi – potpuno sam siguran da je tu sve čisto i nema nikavkih malverzacija, pa pobogu zašto bi bilo čudno da neko gradi novi stadion u ovo vreme izobilja i prosperiteta?) koji prima ljudi koliko Marakana isto tako nije opravdanje što na primer nisam ni triput u toku tekme čuo navijače Ujpešta (koji se inače zovu Ultra Viola Bulldogs phahaha) sa druge strane stadiona.

Ferencvaroš je krenuo s nekom koreografijom (vid fotku gore), neki ćelavac na nekoj šetalici, to je valjda simbol grupe (njihova grupa se zove green monsters brate, ej) i upališe tri baklje okolo. Vrhunac koreografije navijača Ujpešta, kojih je bilo maksimum hiljadu je bila zastava sa precrtanim grbom Ferencvaroša iznad koga je pisalo “govno”, kreativno, nema šta. Na poluvremenu su zelena čudovišta imala i neke dimove, al njih nisam video jer sam kupovao pivo i čips, jebote kolko dobro što na stadionu moš da kupiš pivo, najveći plus čitave ove akcije realno. Zelena čudovišta su, čini mi se, konstantnije pevala, i par puta je baš fino zagrmelo, onako kad su imali neke šanse i kornere, al samo par puta, inače sve onako pomalo preko kurca. Publika prati utakmicu, zahuči kad se promaši šansa, jebe kevu kad se dosudi ofsajd, viče crncu da je retard, al sve nekako divlje, neartikulisano, nema one gospodske sinhronizovanosti u reakcijama ko u Engleskoj, nekako je sve samo socijalno. A i razumem ih, fudbal je govno, praćenje igre izaziva samo frustracije, nikad uživanje.

Što se tiče akcijanja i nasilja, video sam ga nula, bukvalno. Pandura nema na stadionu, samo redari, a okolo sam ih video možda pedeset sve ukupno, od čega pola na ulazu u metro, tako da realno mogli su i jedni i drugi na sred terena da izvade boksere, noževe i granate i pobiju se i niko im ništa ne bi mogao. Najozbiljniji konflikt je bio kad je jedan navijač Ferencvaroša malo odgurnuo drugog jer mu je ovaj popio zadnje pivo, nakon čega im je prišao pandur, rekao “momci, aj nemojte to” i otišao. Neću da kažem, sigurno tamo ima ozbiljnih njuški sklonih regularnoj huliganštini, ali očigledno ih nema mnogo, mada da su glasni, glasni su. Pre tekme, sudeći po stadijumu pijanosti u kom su bili, gestikulaciji i decibelima u kojima su izgovarane pretnje protivničkim navijačima kojih nije bilo nigde okolo, kapirao sam da će neke akcije biti. Ipak, na kraju se sve samo svelo na vikanje.

Fudbal

Početkom 21. veka, kako je prestala protekcija određenih timova iz određenih krugova, a pare počele da odlaze u Debrecin i Sekešfehervar, u mađarskom fudbalu dolazi do nečeg što se zove “pad Budimpešte”, što prosto znači da su u poslednjih 9 godina prestonički klubovi uzeli samo jednu titulu, a Ferencvaroš je čak i ispadao iz lige. Tako su danas oni i Ujpešt klubovi poljuljanog ponosa koji zauzimaju 5. odnosno 11. mesto u ligi koja 25. jula više nije imala predstavnika u Evropi. Njihova četiri kluba (Đer, Videoton, Honved, Debrecin) su poispadala od, redom, pazi sad – Makabija iz Tel Aviva, Mladosti iz Podgorice, Vojvodine i Stromsgodseta.

Fudbal je bio u isto vreme najgori i najekstravagantniji deo večeri. Rezultat je, naravno, bio 0:0, a kvalitet potpuni fijasko. Najzanimljiviji momenat utakmice desio se negde sredinom prvog poluvremena kada je igrač Ferencvaroša sa brojem 19 koji likom i frizurom podseća na Raula Meireleša uklizao leđima protivničkom napadaču, što je izazvalo salve smeha. Posle toga se nije desilo baš ništa, osim što je jednom zamalo bio penal.

Ipak, utakmica je imala dva zanimljiva elementa, od kojih jedan spektakularan. Onaj manje spektakularan je bio verovatno najkvalitetniji igrač na terenu, jedini lik koga smo konkretno zapamtili, dečko koji je nosio broj 99 u Ujpeštu , građen kao da ima 17 godina (zbog čega smo, jelda, i mislili da ima 17 godina), igra levo krilo/polušpica, onako sasvim solidan igrač, probojan, čak zna i da da pas u prostor, siromašnija varijanta Lazara Markovića. Jedini, ali bukvalno jedini igrač koji je sebi priuštio takav luksuz kao što je dribling i to mu je lepo išlo prvih pola sata, on lepo probijao, a desni bek Ferencvaroša, izvesni Žerson, dojučerašnji igrač Kapfenberga, tukao po nogama, rukama, faci, jetri. Kasnije sam saznao da je momak sa brojem 99 izvesni Asmir Suljić, koji je letos u Mađarsku došao iz Sarajeva, i koji ima punu 21 godinu, a za mladu reprezentaciju Bosne je igrao jedan jedini put. Bez obzira što je dečko nivo iznad ove lige i što bi kapiram mogao na zimu da zaradi transfer u takve velikane kao što su Gaziantep ili Mehelen, činjenica da je klinac koji čak nije dogurao ni do mlade repke BiH najškolovaniji igrač obe ekipe govori mnogo o utakmici.

I, kao što sam rekao, momak je prvih pola sata igrao odlično, probijao po levoj strani sve dok mu se nije desila najspektakularnija stvar večeri – desio mu se SOMALIA.

Ili tačnije, Vergiton do Rosario Kalmon – Somalia. Momak rođen u Riju ’88, koji je svoj fudbalski lebac došao da zarađuje u jednoj od najopskurnijih sredina u koje je mogao da dođe. Pre svega, ja ne smem ni da zamislim kako se u Brazilu (ili, zapravo, bilo gde) dobija nadimak Somalija, a drugo, mogu misliti kako se jedan ogromni bangavi crnac, bez ikakvog dodira sa vanbrazilskim svetom pre toga, oseća kada dođe u jednu Mađarsku, čiji su stadioni izrazito ksenofobična sredina (JOBBIK ima triput više mesta u skupštini nego radikali kod nas, pa se ti češi), gde ljudi viču, psuju ga i proklinju na jeziku koji čak ni ne zvuči kao jezik. Ipak, Somalija se junački drži i bez sumnje je najkorisniji igrač Ferencvaroša, iako je u principu samo ogromni crnac koji baš i ne zna da trči al baulja nekako napred, i to velikom brzinom i RAZGRĆE. Prvi put kad sam ga gledao prošle godine igrao je špica, zatim par puta desno krilo, da bi protiv Ujpešta utakmicu počeo kao LEVI BEK.

Nakon što je u prvih pola sata mali Suljić jebao kevu Žersonu po levoj strani, trener Ferencvaroša je napravio genijalan taktički potez, prebacio Somaliju desno da igra krilobeka i šparta po celoj desnoj aut-liniji i Suljić je bio u momentu potpuno neutralisan. Somalija ga je izludeo svojim neljudski nepredvidivim kretanjem (čitaj: zaletanjem u njega) i sporadičnim nehotičnim majstorijama i tako ostao jedini igrač na terenu koji je pružao gledalištu preko potrebnu zabavu i priređivao feštu. Somalijo, zahvaljujem ti se, ulepšao si mi veče.