Derbiji istočne Evrope: Krakovija – Slask Vroclav

Pre par meseci, u sklopu izveštaja sa tradicijom bogatog ali ne preterano impresivnog mađarskog derbija, obećao sam sličan izveštaj iz Krakova, misleći naravno pritom na utakmicu Krakovije i Visle. Zahvaljujući višku ljudske osobine koja od čoveka pravi odvratnu gmazinu i ne dozvoljava mu da ne bude bednik (popularne lenjosti), kao i manjku šarenog papira koji se može razmeniti za materijalna dobra i razne vrste usluga (popularnih finansija), utakmicu sam propustio. Oba problema su, ipak, ubrzo rešena.

Problem finansija rešen je zahvaljujući velikom gospodinu Mehmetu Topalu koji je 6 minuta pre kraja meča sa Elazigsporom u maniru Ernana Krespa  strpljivo ispratio akciju svoje ekipe i rutinski ćušnuo loptu u mrežu domaćina, time donoseći preko potrebnih 2-3 gola za konačno ispunjenje mojih kladioničarskih snova. Problem lenjosti je rešen čim je rešen problem finansija – nije da nema načina. Kalendar poljske lige ukazao mi je na to da je sledeći gost u Krakovu Slask iz Vroclava, što me je silno obradovalo (dobro ne baš silno, al ono, jeste malo onako) te sam spakovao čiste gaće i flašu vinjaka kao poklon svojim poljskim domaćinima (samo vinjak je poklon, gaće moram obući) i otisnuo se na put preko Visokih Tatri sa ciljem da prisustvujem ovom spektaklu.

Kakav sad Slask kurac?

Pre svega matori, nije Slask Vroclav nego Šlonsk Vrocvav, i ovaj izgovor je posledica logike slične onoj koja Rzasu magično pretvara u Žonsu. (Kuriozitet: Žonsa je bio kapiten mladog tima Krakovije koji je ’91 osvojio poljsko prvenstvo u mlađim kategorijama. Navijači Krakovije su se ponadali da je to konačno prilika da osvoje prvu titulu od ’48, ali Žonsa nije mogao da odoli izazovima koje su nudili velikani kao što su Sokol Pnjevi i Grashopers i od toga na kraju nije bilo ništa. Titulu još uvek čekaju.) Ipak, kako ne bih zvučao kao neka matora gramar naci kurva, držaću se imena Slask, koliko god ono bilo bolno nepravilno.

Dakle, zašto Slask? Prosto, Slask je za Vislu ono što je Olimpijakos za Zvezdu, PAOK za Partizan, Srle za Pajčeta, Jašar za Ipčeta, Šaban za Šaulića. U Poljskoj postoje dva fronta od po tri bratska kluba: prvi front čine Visla, Slask i Lehia Gdanjsk a drugi Krakovija, Leh Poznanj i Arka Gdinja. Susrete ovih klubova ponekad obeležava i veći belaj od samog krakovskog derbija, jer su panduri manje brojni i nespremniji. Takođe, ova tekma dolazi samo nedelju dana posle krakovskog derbija, što uvek znači sveže neraščišćene račune, bez obzira što je derbi (koji je Visla dobila 3:1) prošao “bez većih incidenata” (što znači nema mrtvih i niko nikom nije presekao kičmenu moždinu sekirom). Navijači Visle, koji su svoju utakmicu odigrali sa bratskom Lehijom u petak, najavili su da će i oni da budu tamo.

Ipak, za samo rivalstvo Krakovije i Slaska nije vezana neka bogzna kakva tradicija – jedini razlog zbog koga su njihove tekme posebno nasilne i dramatične je bratstvo Slaska i Visle. Mržnja koju navijač Krakovije oseća prema Slasku nije ništa drugo nego rikošetirana mržnja prema Visli, za koju na osnovu viđenog mislim da može slobodno da se kaže da je veća nego ona među Titovim sinovima. Zašto, kako i otkud to?

Grad noževa

Krakov me je iznenadio na nekoliko načina. Pre svega, Krakov je metropola, mada brojke možda ne govore tako. Grad ima 750 soma stanovnika, ali saobraćajne gužve, tempo života i noćno ludilo čine da izgleda kao da ima triput više. Takođe, kao i svaka metropola, Krakov je poprilično šizofren grad. Jedina razlika između đubre metropole i do jaja metropole je ta što je đubre metropola retardirano šizofrena a do jaja metropola do jaja šizofrena.

Krakov je ovo drugo. Krakov je grad uskih pantalona, kul kačketa, ljubičaste kose i velikih sluški, ali s druge strane i grad sa izuzetno snažnom skinhed i huliganskom kulturom. Grad u kome jedno do drugog stoje velelepne crkve iz 16. veka i socrealistički blokovi išarani navijačkim grafitima. U kome isti čovek ide svake nedelje na misu (zaista svake, ne samo na Badnje veče kao gomila samoproklamovanih srpskih vernika kojima je vera puki trend i u tom smislu ne znači ništa više od ermaksa na polici za cipele) a dva sata nakon toga lomi nasumičnom liku rebra metalnom šipkom zbog pogrešnih boja na šalu. U kome čovek sa dve diplome može da oljušti više piva nego Milijaš. Gde u kafani uvek postoji neki latentni utisak da bi ćelavi pijani lik građen kao nosorog, koji vam se niotkuda pridružio za stolom, mogao svakog momenta da te iznabada glavom bez razloga, ali i da obrne pet tura koje ćete popiti u prijateljskoj atmosferi i uz sentimentalnu priču o tome kako je Vilnjus poljski Prizren. Svi ti paradoksi, kada se uviju u oblak dima i potope u cisternu votke, savršeno se lako razrešavaju i dobijaju život i smisao, a svojim preplitanjem i poništavanjem daju puls gradu i pokreću ga. Ukratko, Krakov je prezabavan. Krakov je car.

Krakov je, takođe, Grad noževa. Sad rizikujem da tekst prepunim nekim informacijama koje su opšta mesta za svakog ko je pogledao dve epizode Fudbal Fektorija i nacrtao grafit GROBARN ALEKSINAC na osnovnoj školi. Ipak, svestan sam da ima i onih koji nemaju takvo zavidno životno iskustvo, tako da i te informacije moraju da se nađu u tekstu. Dakle, zašto Grad noževa? Zato što među poljskim navijačima postoji dogovor (tzv. Poznanjski dogovor) o nekorišćenju oružja koji su potpisale sve navijačke grupe osim Ajkula (Visla) i Anti-Visle (Krakovija). Dok je za ostale poljske grupe karakteristično goloruko šibanje na livadi 20 na 20, na ulicama Krakova su bodenja na smrt, premlaćivanje letvama i palicama, pa i korišćenje utoke relativno normalna stvar. Rat traje bukvalno 24 sata dnevno, o čemu svedoči jeziv podatak da je 2006, uoči stogodišnjice rivalstva, u roku od godinu dana na smrt izbodeno 8 ljudi u navijačkim sukobima.

Grupe se bukvalno love po gradu, ne prosipajući neke lažne priče o fer borbi, viteštvu i neznamnijačemu.  Krakovsko rivalstvo je rivalstvo bez pardona, bez kompromisa i bez rezervi, rivalstvo na bukvalno život i smrt, rivalstvo na da smrskaš lobanju skotu sa pogrešnim obeležjem, to nijedna grupa ne krije i to je ono što ga čini posebnim. Pre nego što zavapiš “SAMO PIČKE BODU!!1” razmisli koja su muda potrebna da sam prošetaš takvim gradom kao ozbiljna navijačka glava nikad ne znajući da li će te baš tad saleteti 20 ludaka sa štanglama i mačetama. Niti je svejedno, niti je, da se ne lažemo, preterano drugačije nego kod nas, samo što oni to otvoreno priznaju.

Sveti rat

Stoga se derbi popularno zove “Sveti rat” što je, priznajem, vrlo prozaično, čak prozaičnije nego “večiti derbi”. Ali ime je potpuno odgovarajuće. Derbi je toliko značajan obema ekipama da je to na momente suludo. Od 1960. pa do pre jedno deset godina Krakovija je najveći deo vremena provela u drugoj, trećoj, pa i četvrtoj ligi, ali derbi nije smeo da stane. Klubovi su organizovali redovno na godišnjem nivou prijateljske derbije (?!!), koji su naravno uvek bili puni varnica i nasilja. Ne znam da li kapiraš koliko je to sumanuto, to ti je otprilike kao da organizuješ godišnji triangularni prijateljski mini-turnir “Franjo Milošević” u Vukovaru i da na njemu učestvuju Zvezda, Dinamo i Skenderbeg, a da kao specijalne goste pozoveš Šešelja i Haradinaja da kažu koju reč okupljenoj masi.

Naravno, situacija je morala eskalirati kad-tad. Bez obzira na ogromnu mržnju koju gaje jedni prema drugima, navijači oba kluba, kao što to obično biva, još veću mržnju gaje prema policiji. Nakon što su na derbiju 1990. panduri krenuli baš muški da batinaju jednu od grupa, druga grupa je takođe počela da se šiba s pandurima i tad su se stvari malo otrgle kontroli. Murija je počela da beži a sve se završilo tako što su navijači zajednički uništili konzulat SSSR-a. Ne mogu da kažem da ne zvuči poznato. Od tada, suludi trend igranja prijateljskih derbija je, razumljivo, prestao.

Derbi nije prestajao ni tokom Drugog svetskog rata, mada je bio zabranjen. ’43.  je, nakon sumnjivo dosuđenog penala za Krakoviju (Krakovnaesterac heheh), grupa navijača Visle uletela na teren, nastala je naravno opšta tuča, koja se kasnije proširila na kvart Ludvinov i trajala satima. Jebo rat, jebo Nemce, jebo 3 miliona spaljenih Jevreja, brate sviro penal KAKO MOŽE PENAL GDE SI TI VIDEO PENAL U FUDBALU!11

Pre nego što pređem na izveštaj sa same tekme, treba preliminarno objasniti još jednu stvar: navijači klubova, kao i sam Krakov, šizofreni su i u još jednom pogledu, a to je rasizam, bez obzira na poprilično jednostavnu interpretaciju koju nudi Ros Kemp u inače do jaja emisiji o ovoj temi. Naime, većina navijača (ali ne i svi) neće reći za sebe da su rasisti, već da su prosto patriote, i čini mi se da to uglavnom zaista jeste tako.

Tribina je jednostavno brutalno konzervativna, vrlo desna i nacionalistička – verovatno i sam znaš da je Poljska izrazito homogena zemlja sa 96 posto Poljaka i 91 posto katolika. Ipak, tribina kao celina najčešće nije otvoreno rasistička. U krajnjoj liniji, Krakoviju ljudi drže za jevrejski klub, koji su jevreji praktično osnovali i za koji je i igralo puno jevreja, dok ih je još bilo. Jedna posebno zajebana grupa Krakovijinih navijača se čak i zove “Jude Gang”. Naravno, daleko od toga da rasista nema.  Ako pogledaš čitavu emisiju Rosa Kempa videćeš da ih ima, ali da na tribini ne igraju neku veliku ulogu niti uživaju neko posebno poštovanje – nekako mi se čini da su oni tu, na tribini, ali su u principu u odnosu na glavne igrače samo pičkice bez uticaja, kako to obično i biva.

Naravno, latentnog rasizma ima na pretek, jer bi čak i prosečan poljski navijač svakako više voleo da mu glavni igrač nije crnac, plus je prepun “nisam rasista, ali…” stavova. Takođe, ne sme se poreći da tu i tamo ima i vrlo otvorenog rasizma. Na primer, kao odgovor na Jude Gang Visla takođe ima svoju “Anti Jude” grupu, koja se sigurno ne zove tako samo zbog tradicionalne jevrejštine koja se pripisuje Krakoviji, već iza toga vreba znatna doza neskrivenog antisemitizma. A potpuno sam siguran da i u Jude Gangu postoje deklarisani rasisti, što je već toliko šizofreno da to boli.

Navijanje

Dakle, tekma. Proveo sam je u Krakovijinom kopu sa svojim domaćinima, ispijen i bled zbog činjenice da sam morao da popijem žubrovke onoliko koliko su oni popili vinjaka, a to nije malo. Ipak, mamurluk i skora probuđenost pojačali su osetljivost mojih čula, tako da je neki opšti utisak o utakmici i navijanju iznenađujuće prijatan s obzirom na stanje u kom sam se nalazio i činjenicu da je bilo minus milijardu. Stadion je bio tačno polupopunjen, 7 ipo soma ljudi od mogućih 15. Ja sam potpuno očajan u procenjivanju brojki, ali recimo da je bilo oko 2 hiljade ljudi u kopu Krakovije i oko 300-400 navijača Slaska u gostujućem sektoru. Navijači Slaska imaju nadimak “Plemstvo” ili “Plemeniti” (Szlachta z Wrocławia), što je fenomen koji ne umem da objasnim.

U demografskom smislu, sastav tribine je bio vrlo zanimljiv. U kopu je bilo stvarno svega – značajan broj riba, matoraca i nekakvih najobičnijih likova, studentarije koja očigledno nema veze s huliganštinom. Ipak, centralni deo kopa je bio poprilično ćelav i ozbiljan, ali nekako ne na način koji te plaši. Nemaš utisak da tu sad uopšte može da bude nekog nasilja i opasnosti – iako svi ti likovi očigledno imaju ozbiljnu huligansku istoriju (čim su tu gde jesu) i ozbiljnu količinu mišićne mase, ipak ne šire tu auru straha oko sebe. Skapirao sam i o čemu se radi – stvar je u tome da se oni jednostavno ne lože. Nema prekih pogleda, namrgođenih faca, širenja po tribini, unošenja u facu. Ljudi su tu, rade svoj posao i nemaju potrebu da se kurče jer svi znaju ko su. Ako izbije sranje – tu su i razbijaće lobanje, ali do tad, shvataju da nema potrebe za bahaćenjem i zastrašivanjem studenata primenjenih umetnosti na tribini. I meni je to bilo baš za ozbiljan respekt i činilo boravak na tribini zaista prijatnim.

Samo navijanje je bilo apsolutni vrh. Ceo trip na tribini me je podsetio na period recimo 2006-7-8 na severu, još dok je šipka bila na sredini tribine jer nije bilo dovoljno ljudi da bi se spuštala dole. Ekipa koja dolazi na tekme Krakovije je nevelika ali probrana, pesme grme jer pevaju svi, od frizerki do penzionera, niko nije tu da pozira i fotografiše kako bi sutra svojim drugarima studentima mašinstva pokazivao kako su bili do jaja strobovi protiv Javora. Tokom bakljade, na primer, nisam video ni jedan jedini telefon u vazduhu, što mi je bila totalna novost. Iako mislim da je do jaja što sada na Marakanu dođe i po 30 soma ljudi jer je to kul za klub, za ekipu i za neki opšti imidž, s druge strane mi je ceo trip sa mobilizacijom užasno iritantan jer se kvantitet stavlja ispred kvaliteta, a dolaženje na tribinu je postalo kao dolaženje na splav – tu si da te vide, da se uslikaš i da budeš deo nečega što je kul, što je trend, samo zato što je trend. U Krakovu to nije tako. Na tribini su mi zaista prolazili fleševi od pre 6-7 godina sa Marakane iako sam mogao da učestvujem samo u najjednostavnijim pesmama poput KRAKOVJA GOL KRAKOVJA GOL KRAKOVJA GOL GOL GOL GOL.

Što se tiče sadržaja navijanja, onoliko koliko sam mogao da razumem (na primer, “cala Polska jeba Šlonska” nije nešto što je preterano teško za razumeti), dosta veliki deo, očekivano, otpao je na uvrede Visli. Visla je svojevremeno bila komunistički pandurski klub. Naravno, oni, u skladu sa pomenutom opštom šizofrenijom ne vide problem da danas budu veliki nacionalisti i pljuvači režima koji im je hranio klub. Na početku drugog poluvremena navijači Krakovije su razvili šetalicu na kojoj je svinjopandur i grb Visle i jedno 15tak minuta se pevala pesma koja ide nešto u fazonu “bio si komunjara a sad glumiš patriotu šmekera jebi si mater”. Kao što je Visli glavni osnov za podjebavanje Krakovije to što su ovi Jevreji, tako je Krakoviji glavni osnov za podjebavanje što su ovi komunjare i panduri. A to je sve ipak u neku ruku smislenije nego da se dva kluba koja su osnovali komunisti i u čijim upravnim odborima decenijama sede najuticajnije glave iz sfera biznisa i politike svađaju oko toga koji od njih je državni projekat.

Na tribini, takođe, stoje dva velika transparenta – jedan je u fazonu “nećemo nikad biti kerovi kao vi”, a na drugom je slika ubijenog vođe navijača Krakovije. Njega valja spomenuti jer oko njegove smrti postoje značajne kontroverze – iako su ga ubili navijači Visle, mačetama, na sred puta u sred dana, pobude najverovatnije nisu bile navijačke. Tek što sam bio prokomentarisao kako na tekmi sve deluje dosta jebeno bezbedno a ni policije nema onoliko koliko sam zamišljao (štaviše, na stadionu ih nema uopšte, samo okolo), ukazano mi je na činjenicu da su “prava” navijačka ubistva i prebijanja zapravo sve ređa i da se nasilje i kriminal među navijačima uglavnom svode na svađe oko novca i gudre. Činjenica da neko navija za ovaj ili onaj klub, makar kada pričamo o ozbiljnim igračima, može da bude značajna samo kao katalizator sukoba i eventualno jedan dodatni aspekt u konfliktu koji svakako postoji a u kom se manje-više sve vrti oko novca. Zatim mi je rečeno i da je nasilje na samom stadionu maltene iščezlo od kako su pooštrene mere bezbednosti zbog evropskog prvenstva. A prilog koji smo to veče videli o sranju koje je istog dana izbilo u Varšavi kada je grupa navijača Legije samo UŠLA u sektor Jagielonije i oprala ih od batina je zapravo samo pokazao da ništa od toga nije potpuno tačno i da je navijačka scena u Poljskoj jedna potpuna ludnica u kojoj ništa nije izvesno osim nasilja, nasilja i još nasilja. Takođe je pokazao i da sam bio na pogrešnoj tekmi (ili pravoj?) jer je ova između Krakovije i Slaska prošla bez ikakvih incidenata, uprkos najavama koje su govorile drugačije.

Pre nego što pređemo na fudbal – važna napomena. Znaš onu priču da poljski navijači ne prilaze drogama? E pa nije tačna. Tribina je jebeni Maroko, veruj mi, džidža zamiriše češće nego na prvenstvu Jamajke u jedenju kolača.

Fudbal

Što se tiče poljskog fudbala, Legija je apsolutni trenutni vladar u Ekstraklasi. Klub koji su pre par godina kupila dva relativno mlada biznismena (izvesni Darius Mioduški i još izvesniji Boguslav Lešnodorski) koji znaju šta rade a pritom su i navijači Legije. Ipak, u Evropi nisu baš blistali. Ekipa je prošle godine uzela titulu, ali u kvalifikacijama za Ligu šampiona je ispala od Steaue, da bi u Ligi Evrope igrala poprilično bedno, uzevši samo 3 boda u grupi sa Trabzonom, Laciom i Apolonom. U ovom momentu imaju dosta lepu prednost u odnosu na ostale. Visla doduše još uvek može da ih stigne, ali neće.

Sama utakmica nije bila značajno bolja od one u mađarskom derbiju, zapravo poljska liga deluje kao mađarska ili srpska liga, verzija 2.0. Sve isto, samo na malo boljem nivou. Krakovija doduše pokušava da igra neki Barselona fudbal ali nikako nemaju kvalitet za to, tako da to ponekad samo ispada smešno. Slask ni ne pokušava. Pre utakmice skrenuta mi je pažnja na napadača Slaska koji je prvi strelac lige, a zove se Paišao (ili Paiksao, ili tako nešto, pitaj kurac kako se to čita). Čovek je i odlučio meč, postigao je jedini gol iz praktično jedinog napada Slaska, klasičan govedarski gol, fora Kežman protiv Bosne. Osim toga nije pokazao ništa. Brine me što se priča da bi on mogao da igra za Portugal na Svetskom. Meni je jasno da je Portugalu više muka da se oslanja na veličine poput Lidsona, Heldera Poštige ili Huga Almeide, ali ako je doteralo dotle da ovaj čovek igra za reprezentaciju onda su stvarno u totalnom kanalu.

Dakle, Slask je dobio 1:0 na kraju, mada je Krakovija bila bolja, i to dosta, što je bilo u skladu sa pozicijama na tabeli, Slask je posle ove utakmice trinaesti a Krakovija deseta. Njihov Barsa fudbal nije baš palio previše, al ponešto im je i uspevalo, onako ponekad neko prođe pa centrira, pa razmene par pasova, pa dobiju korner, pa ponekad i šutnu. Mada sve kilavo. Kao i u mađarskom derbiju, ponovo je glavna atrakcija bio crni igrač, koji je jedini među gomilom istočnoevropskih polufudbalera, u sudaru ekipa koje igraju sa po 6 zadnjih veznih, uspevao da uradi nešto zabavno i smisleno.

Reč je o momku iz ni manje ni više nego Burundija, po imenu Saido Ntibazonkiza. Igra nekakvog ofanzivnog veznog/krilo, u principu ga ima svuda u napadu i on većinu vremena vuče ekipu. Igra u Krakoviji već 4 godine (što je stvarno mnogo s obzirom na okolnosti) i bio je definitivno najbolji i najsrčaniji igrač na terenu. Svaki njegov potez navijači oduševljeno pozdravljaju, što zbog toga što stvarno nije loš, što zbog pomenutog latentnog rasizma (hahah glupi crnac VIDI GA KAKO ŠUTA LOPTU), koji postoji i na našim stadionima, ali koji je bezazlen i zbog koga na primer Misdongard i dalje ima mesta u srcu svakog pravog cigana. A Ntibazonkiza je car, stvarno. Nadam se da neko iz Zvezde gleda poljsku ligu. Ntibazonkiza in, Kasalica aut i uzimamo Ligu šampiona sledeće godine.