Diktatura proleterijata
Kineska radnja, ljudi šnjuvaju okolo i butaju po rafovima u potrazi za jeftinim kompletom inbusa od stiropora, gaćama sa Spajdermenom strateški odštampanim vodenim bojama na mestu buduće fleke od govneta radi kamuflaže i elegancije, kao i koturom koaksijalnog kabla napravljenog od recikliranih jajovoda, odstranjenih u širokoj društvenoj akciji Divimo se delu druga Maoa poštujući zakon o planiranju porodice, a ipak se bezbrižno jebemo, posetiteljke neafirmisanih gradskih bifea kupuju prsluke od sintetičkog nerca i helanke sa printom genetski modifikovanog roze-leoparda kako bi im neko platio kafu i vinjak.
– Alo, Kinez, pošto ti ovaj kompresor sa likovnim motivima Denga Ksijaopinga?
– Dvesta dinala.
– E jebiga, ne dam dvesta, oću da uštedim iako to ne predstavlja nikakav trošak u odnosu na moju boračku penziju dobijenu uz pomoć dva svedoka, imaš nešto džabe, a jače i kvalitetnije?
– Nema, taj dobal, dvesta.
– Pu jebem ti državu, zadnje vreme došlo, ne daju narodu da diše, sve Dinkić pokrao, vojsku ukinuli, za vreme Ante Markovića nosio pola plate na more, jebem im dete agresorsko u dupe, Slobodan heroj, odoh kući da gledam „Malu nevestu“ pa Dnevnik.
Negde između rafova prema kasi izviruje starija gospođa, kosa i karmin crveni, nijansa „znak STOP“, uočljivost u saobraćaju noću i pri normalnim vremenskim uslovima isto, šminka oko očiju koja na ženskom čeljadetu između 20 i 40 godina znači: nije on kriv, ja sam smotana, sama sam se saplela i pala niz stepenice, mozak svesno ignoriše nos iako je stalno u vidnom polju, a ovoj ženi dodaje kancelarijski sto, „iskrin“ telefon, prevrnutu belu šoljicu sa plavom štraftom za kafu i paklu „Partnera“, oko kase nema nikog, kancelarija sa pripadajućom ženom joj prilazi.
– Izvinte, da vas pitam, da nemate plastične kurčeve?
– Evo, dvoli, to dinala.
– Ali ovo je plastični tipl za holšraf, šesnaestica ovako odoka.
– Dobal kulac, svi tlaze, mnogo dobal!
– Ne razumeš ti mene, meni treba kurac.
– To mnogo supel kulac, svaki majstol docze tlazi, kaze, daj taj kulac.
– Pa i liči, rascepljen na vrhu, rapav, ima i ova dva mala govneta sa strane, ma na kraju što da ne probam, jeste grublje ali ja ionako nemam više osećaj, ma ni krastavac, sramota me decu u oči da pogledam dok jedu šopsku, trošila sam je, nije to sapun, ja sam bre emancipovana žena, u najboljim godinama, uzimam, što vam je vruće ovde odjednom, uključite malo tu klimu, hvala, prijatno.
– Ćang.
Kraj radnog vremena. Čeng sedi za kasom i broji pazar, pored stoji njegova žena sa bebom u rukama, ceo dan se nije mrdnula sa položaja, liči na lutku u prirodnoj veličini, neki pitali da je kupe, baš fin detalj za sobu pored fikusa, Čeng pokazao zavidno znanje borilačkih veština, čovek Kinez, ko jebe budale što nisu gledali Džekija Čena pa ne znaju te stvari. Prebrojao pazar i stavio u džep, ženu i dete na tečnom mandarinskom poslao kući, on će da ostane malo da pospremi, Ljovisna i Marioneta izgleda zogerom brišu i pod i dupe, oni neka se smeste između strica i staramajke, imaju pečene džeketine, neka mu ostave rep i čaponjke u najmanjoj šerpi da podgreje, 回见 ženče, bući bući mali.
Kako su izašli zaključao je vrata, ugasio svetlo, pogledao da nema nekog i vratio se za kasu, uzdahnuo i pritisnuo crveno dugme na kasi, iz nje je izmigoljio tanki ekran na kom se ukazao svetli lik šefa Službe za Evropu, narodnog heroja druga Lija Đinhua – Valtera.
– Dobro veče, druže komesare.
– De si bre, Čeng, od sinoć te nisam video, osećam prazninu neku. Stanje?
– Redovno.
– Moral?
– Na visokom nivou, tetka se žalila na nedostatak prostora za spavanje, ali je na času samokritike uvidela pogrešnost svojih skretanja.
– Radio pištolj?
– Jeste, druže komesare.
– Pravilno, Čeng, u konspirativnom radu koristimo samo pouzdane metode, pištolj, nož, nunča, nunča?
– Ke!
– Ke, druže Čeng, tako je, ke, sedi pet.
– Hvala.
– Kako ide trgovina?
– Slabije, ali ide, druže komesare, kupuju ljudi, samo smo im mi preostali, dobro nam ide.
– Tako, tako treba, ko ima novca, zmaju je po snazi sličan, Čeng, je l’ vidiš koliko je duboka i istinita misao druga Denga: „Slavno je biti bogat“, koji je to komunista bio, nema danas takvih, mislim ima, pritom mislim na Centralni komitet, Politbiro kao i na nosioce državnih funkcija, e to su isto tako veliki komunisti, možda čak i veći, a kako i ne bi bili kad su funkcioneri i samo misle na naše bolje sutra i pobedu revolucije koja samo što nije, izgaraju ljudi na putu progresa, ponekad pomislim da to i nisu ljudi nego božanstva, baš sam ludica, pa se samokritikujem zato što verujem u izmišljena bića, ali sve je to u najboljoj nameri prema vođama naprednog dela čovečanstva i to nas ne sprečava da im ukazujemo dužno poštovanje kao božanstvima za koja je dijalektički utvrđeno da ne postoje, je li tako?
– Tako je, druže komesare, tako je!
– E zato smo mi bolji od ostatka sveta, a i taj svet svira kurcu pa neće sa nama u komunizam, kao to je diktatura, tiranija i ravnomerna raspodela sirotinje, majku li im jebem fašističku!
– Da im jebem, druže komesare!
– Da im jebeš, Čeng, nego šta nego da im jebeš, oni nama našli da seru o sirotinji a ko kupuje ono što naša industrija škartira, pa najviše oni što su izdali napredne ideje, loše im je bilo, pička li im materina, to se najelo i napilo, ali zakazala budnost, nedostatak partijske discipline, pa to došlo besno od puste sreće, pa se osililo, pa to krenulo da revidira Marksa, pa krenulo kao stoka da ruši zid, ej, društvenu svojinu da ruši, pa krenulo da reakcionaši, pa onda kod nas ubacili elemente, ali kurac, kod nas je budnost na visini, odmah dobili preko pičke!
– Neka, neka, druže komesare, zaigrala mečka i pred njihovim vratima!
– Zaigrala, nego šta, pa dok se oni sete šta i kako, dok im dođe iz dupeta u glavu mi prvi stigli u komunizam, a svima smo nudili naš model, nikad mi nismo bili sebični, ali neka sad, draži su im rokenrol i Koka-Kola od diktature proleterijata, jebo ih dizajn u dupe, pa ja bre dan-danas kad pendžetiram cokule uzmem „Lajku“ da ukucam eksere i opet radi!
– Isprazni su, druže komesare, bitniji im je izgled od suštine!
– Zato su i isfrustrirani, manijaci i rašomonci, pa pogledaj mene i tebe, Čeng, kad bismo nas dvojica jebali da je tako kod nas?
– Druže komesare, niste u pravu, vi ste zračite muževnom lepotom!
– Ništa nije lepše od kolektivne slike Centralnog komiteta, Čeng, upamti reči iskusnog čoveka, možda i ti doživiš pravu ljubav.
– Nadam se, druže komesare, nadam se…
– Zadržah se sa tobom, ali nema veze, imali smo finu diskusiju, jesi slikao onu kasarnu i naoružanje što fali?
– Jesam.
– Šalji to, kako ti ide sa dosijeima vojnih i policijskih starešina?
– 90% gotovo, ovi ostali će da svrate i kupe nešto kad tad, biće najdalje u narednih mesec dana.
– Dobro, ispituješ li raspoloženje u narodu?
– Sami pričaju, misle da ništa ne razumem.
– Odlično.
– Druže komesare, palo mi je na pamet nešto, imam dosta slobodnog vremena, šta mislite da se povežem sa našim gastarbajterima ovde, onako fino, da vidim kakvo je raspoloženje među njima, da ne rovare i šuruju?
– Ma nema potrebe, sve su to naši ljudi iz Službe, proveren kadar.
– Ozbiljno?!
– Ozbiljno, kurac bi inače dobili izlaznu vizu. Aj smršizmu, Čeng.
– Snarodu, druže komesare.
