Filmovi od kojih se baca pegla, četvrti deo

Ako krenemo od pretpostavke da je prosečan čitalac još ranije pogledao dva filma sa prethodne liste, zaključujemo da je imao nedelju dana da overi ostalih sedam. To nas dovodi do računice kilo iznutrica/dan što je sasvim solidna brojka. Nastavljamo u istom maniru, ipak je vreme ispitnih rokova, a studentariji treba uveravanje da postoji nešto gadnije i od Betona II na Građevinskom fakultetu.

The Devils (Ken Russell, 1971)

Kada je u pitanju cenzura, Đavoli su apsolutni, neprikosnoveni šampioni kinematografije, do današnjeg dana. Ni jedan film u istoriji nije toliko zabranjivan i osuđivan. Čak je došlo do toga da je čitava, nesečena verzija najverovatnije izgubljena za vjeke vjekova, jer su cenzori BBC-a u više navrata odstranjivali određene scene, od kojih su neke tek vremenom isplivale u javnost. Što je najgore, The Devils je, u stvari, odličan film, a njegove scene nisu toliko mučne po želudac, koliko su sablažnjive, odnosno bogohulne.

U pitanju je dramatizovana istorijska drama koja prati jebačke avanture Urbana Grandijea, katoličkog sveštenika i guvernera francuskog grada Ludena, u sedamnaestom veku. Kao markanti tarzan, upada u oko uspaljenoj časnoj sestri, Žani, čije će godine celibata poslužiti kao katalizator njegove propasti. Iza očiglednog, krije se i činjenica da je Grandije već duže vreme trn u oku kardinala Rišeljea, pa uz malo političkih mahinacija, sve kuliminira orgijanjem u crkvi, što vodi do dobrog, starog inkvizitorskog isterivanja đavola. Odličan presek licemerja organizovane crkve i, za to vreme, kontraverzna studija o ženskoj seksualnosti. Preporuka i po.

Dodatno: Uzeo je nagradu za najbolji strani film na festivalu u Veneciji, iako je tada bio zabranjen u Britaniji.

Koliko je dobar? 8/10
Koliko je gadan? 7/10

Eden Lake (James Watkins, 2008)

Jedna od ideja koja se najviše muzla tokom istorije filma (bar kada su u pitanju horori) jeste ona u kojoj nekoliko nevinih gradskih likova postanu žrtve izopačenih seljana u nekom kurcu od šume (Lipovičkoj, na primer). Klasičan Deliverance šablon. E, u Eden Lakeu nema paora, već naložene klinčadije, one koja viče RAD-ALE ispod tvog prozora i potpisuje kojekakve UF-ove, Nucleuse i ГОДС-е po zadnjim zidovima lokalne farbare (mada taj grafit definitivno oplemenjuje prostor).

Eden Lake je jedan od onih filmova zbog kojih gubiš veru u čovečanstvo, na čijem kraju izbaciš monitor, TV, šta god kroz prozor i poželiš nekome da jebeš sve po spisku. Neobično je uspešan u prenošenju bespomoćnosti sa likova na gledaoca, pogotovo ako se zna da je u pitanju generički horor rađen po pravilima žanra, nafilovan klišeima. Kvalitetu svakako doprinose dobra gluma i neobični nihilizam koji prožima čitav film. Retkost je da horor koji verno sledi recepte svojh predaka uspeva da bude toliko efektan, ali izgleda da Votkins zna šta radi. Valjda su mu zato i dali da režira rimejk Žene u crnom, sve sa Harijem Poterom u glavnoj ulozi.

Dodatno: Majkl Fasbender u jednoj od ranijih uloga.

Koliko je dobar? 7/10
Koliko je gadan? 6/10

Happiness (Todd Solondz, 1998)

Happiness je film koji se bavi tabuom tamo gde je on najbolje skriven – u američkoj srednjoj klasi, među WASP-ovskim likovima ušuškanim u kolotečinu svojih života. Paralelno prati nekolicinu naizgled potpuno običnih ljudi sa potpuno običnim problemima, od kojih svako krije mračnu, neprijatnu, nelegalnu, izopačenu tajnu. U pitanju je film zbog koga ćeš, bez ikakvog povoda, pomisliti da ona debela iz tvoje grupe na faksu što svima deli skripte, slobodno vreme provodi praktikujući koprofagiju.

Tod Solonc je uspeo da napravi u isto vreme i izuzetno duhovit i duboko uznemirujući film, s tim da obe karakteristike vuče iz visokog kvaliteta scenarija, režije i glume. Svaki lik u filmu, ma koliko poremećen bio u svojoj srži, nije jednodimenzionalni degen koji samo ubija kurve i muči male životinje, već prava, pravcata ličnost, sa odlično odrađenom karakterizacijom. Zamislite retardirani američki sitkom o disfunkcionalnoj porodici, dodajte uverljive likove začinjene sa tri kašike pedofilije, malo ubistva, nekoliko zrnevlja nimfomanije i silovanja, i dobijate Happiness.

Dodatno: Snimljen je i mnogo slabije poznat nastavak Life During Wartime. 

Koliko je dobar? 8/10
Koliko je gadan? 6/10

The Human Centipede (Tom Six, 2009)

Mnogo se prašine diglo iza Stonoge kada se izmigoljila iz svoje kukljice pre tri godine, što je evidentno i po komentarima na ovom sajtu u vidu “vi ste kreteni, de je ljucka stonoga ja od toga povraćam bljeee” ili tako nešto. Mnogima je ovo bio prvi susret sa filmovima čija je prvenstvena namera da šokiraju, a i ogromni hype je učinio svoje, iako film nudi samo sumanutu ideju, ali žestoko podbacuje na svim ostalim frontovima.

Premisa je verovatno svima dobro poznata – poludeli nemački doktor zarobi troje turista, poveže njihova creva ass-to-mouth metodom i… to je to. Gluma na nivou predškolskog izvođenja Uspavane lepotice ukombinovana sa nekoliko mučnih scena, daje ovom filmu trešoliki kvalitet, ali ne ide više od toga. Suštinski, The Human Centipede pokušava rastegne zamisao koja je reditelju pala na pamet dok je cirkao u kafani na sat i po vremena eksplotacionog horora, međutim uspeva samo da bude dosadan, ako izuzmemo par interesantnih momenata. Valja ga pogledati u društvu, pripit, ali postoje i mnogo bolje alternative.

Dodatno: Pomenuti hirurški zahvat je nemoguć, iako Tom Six tvrdi suprotno.

Koliko je dobar? 2/10
Koliko je gadan? 6/10

Kyondontas (Yorgos Lanthimos, 2009)

Je l’ se seća neko filma Bad Boy Bubby? Pominjan je u drugom tekstu… Ne? U redu, zato je ovde grčki Dogtooth, i više nego dostojna zamena. U pitanju su dve krupne dodirne tačke. Prvo, slična premisa – izolovanost dece od spoljašnjeg sveta, zahvaljujući poremećenim roditeljima. Drugo, neobična fotografija – dok je Bubby zaposlio 27 (dvadesetisedam) kamermana, Lantimos je imao jednog koji je snimao isključivo statične kadrove, sterilne i gotovo bezlične. Dva različita pristupa, dva sjajna filma.

U Grčkoj vukojebini, otac i majka drže svoju dečurliju (dve ćerke i sina) u ograđenoj vili odsečenoj od spoljnog sveta. Nije do nekog zaštitničko pokroviteljstva, već neotkrivenih motiva iza eksperimenta. Deca su naučena potpuno iskrivljenoj verziji stvarnosti, počevši od najobičnije semantike (na primer, naučena su da reč more u stvari znači stolica), pa do potpunog nadrealizma u vidu uveravanja da su avioni koji nadleću njihovu gajbu zapravo igračke koje padaju u dvorište. Pred vama je ultimativni mindfuck, lektira iz psihologije, film čije vreme tek dolazi i pored svih nagrada koje je pokupio.

Dodatno: Nominacija za Oskara plus nagrada za najoriginalniji film u Kanu.

Koliko je dobar? 9/10
Koliko je gadan? 6/10

Murder-Set-Pieces (Nick Palumbo, 2004)

Misteriozni fotograf nemačkog porekla u Las Vegasu na brutalan način ubija prostitutke u svom podrumu, gonjen neprijatnim sećanjima iz detinjstva i nacističkom ideologijom sebe i svog dede. M-S-P ima sve. Očajnu glumu, besmislen scenario, retardirane dijaloge, lošu režiju. Sunce mu jebem, nisam student filma, i u tehnikalije se relativno slabo razumem, ali sam uveren da je ovaj film montirao Stivi Vonder uz konsultacije braće Matić, koji su u studio došli mrtvi pijani sa Drenjinijade u Drvaru. Svaki aspekt filma, osim specijalnih efekata, teži ka negativnoj beskonačnosti. M-S-P je Žarkovo filmova.

Zbog svega navedenog, lako ga je preporučiti za gledanje u društvu uz gajbu-tri piva. Kao dodatak, nakaradno je krvav i golotinja pršti na sve strane. Nije se štedelo na elementima koji mogu izazvati šok, pa je pokriveno sve od felacija odsečenom glavom do nasumičnog ubijanja dečurlije. Da Murder-Set-Pieces ne shvata sebe tako ozbiljno, bio bi odlična horor komedija, a ovako je odličan treš film. Što uopšte nije loše.

Dodatno: Palumbo je morao da iseče četvrtinu filma, kako bi rejting spustio na R.

Koliko je dobar? 1/10
Koliko je gadan? 8/10

Seul Contre Tous (Gaspar Noe, 1998)

Uz jugoslovensku kinematografiju, Francuzi se najbolje nose sa čemerom niže klase, ne samo u Evropi, već i u čitavom svetu. Tu golgotu od života u multikulturalnom svetu prikazuju bez šminke, surovu, prljavu i odvratnu, kakva zaista i jeste. Jednostavno umeju. Jeste da je Noe Argentinac i samo naturalizovani Francuz, ali cenim da život u predgrađu Pariza ne nosi romantičnu konotaciju, već sakati za ceo život.

Isto tako i Sam protiv svih udara, poput svog bezimenog anti-heroja, Mesara, koji ispesniči svoje još nerođeno dete. Radi se o savršenoj studiji ludila, gomilanja besa i frustracije, sve dok pucanje po šavovima ne postane neminovnost. Zamislite da se Skorsezeov Taksista bavio kasapljenjem u Parizu osamdesetih godina i da ga je silovao sveštenik kada je bio klinac, da ima autističnu ćerku, da je proveo nekoliko godina u zatvoru, da ima debelu ženu i da mu je pun kurac svega. On, njegov pištolj i sva nadrkanost ovog sveta su tu da promene Mesarov besmislen život. U ovom slučaju, više se radi o psihološkoj težnini, nego o povrađanju po nečijem krilu. Ali, ipak pričamo o klasiku.

Dodatno : Kad budete videli tunel u filmu, prepoznaćete ga.

Koliko je dobar? 9/10
Koliko je gadan? 6/10

Slaughter Vomit Dolls (Lucifer Valentine, 2006)

Slaughter Vomit Dolls snimljen je samo sa jednim razlogom – da ide u pozadini dok ti jebeš debelu gotičarku koju si navatao olešenu od razvodnjenog piva u KST-u. Ne postoji ni jedna druga (potencijalno) iskupljujuća vrednost dela Lucifera Valentajna, batice koje je umetničko ime verovatno izabrao u prvoj godini srednje škole, a i dalje se tripuje da je kul. Pričamo o trijumfu bemisla, idiotizma i loših efekata skrivenih iza paravana hard-kora.

Koliko sam uspeo da skapiram manje iz filma, a više iz IMDb sažetka, Anđela je bulimična striptizeta koja… tako… ide… i radi nešto? Nemam pojma, čitao sam Dilana Doga dok je ovo govno ćeralo svojih sedamdeset minuta, mameći mi poglede samo kada se naša junakinja bacaka gola, povraća (eto veze sa imenom!) ili nekom liku vade oko. Iskreno, ne mogu da verujem da je već deset do tri, a ja gubim vreme na pisanje recenzije ovog filma, jer, jebemumater, ovo uopšte nije film.

Dodatno : Ima dva nastavka. Jupi. ReGOREgitated Sacrifice u sledećem izdanju.

Koliko je dobar? 0/10
Koliko je gadan? 7/10

Tras el cristal (Agusti Villaronga, 1987)

Stakleni kavez je veoma dobar primer nikada dokazane teorije “zlostavljanje rađa zlostavljača”, što ga ne čini nimalo relevantnim, ali solidno sumira njegovu primesu. Nacisti su uvek bili najčvršća podloga kada su negativci u pitanju, radilo se o blokbasteru, umetničkom ili eksplotacijskom filmu. Kada se pomešaju dve prethodne rečenice, dobija se pokretni motor iza ovog filma.

Nemački govnar maltretira dečurliju, nakon desetak godina pokuša da se ubije, ne uspe mu, završi svestan na aparatima, komad osakaćene detetine dođe da se brine o njemu (sve sa planom) i usere mu se u život. Psihološka pozadina mnogo je komplikovanija od ove koju sam ja predstavio i čini sasvim zadovoljavajući motiv čitave garniture likova, iako kompletna priča deluje pomalo neuverljivo. Najbolje bi bilo reći da radnja pomalo podseća na potpuno izopačenu špansku seriju, onu u kojoj Kasandra odbaci svoje cigansko poreklo i priključi se jedinicama SS-a.

Dodatno: Film je finansiralo špansko ministarstvo kulture.

Koliko je dobar? 6/10
Koliko je gadan? 7/10

Napomena-šest: sve ocene su subjektivne, pogotovo ona koja se tiče odvratnosti. Predloge sam video: Ils, Oldboy. Frontiers – ajte, molim vas. Melanchollie der Engel, HC2 i, iako mu nije mesto, Begotten, stižu. Predlozi su dobrodošli! Vidimo se za nedelju dana.