Filmovi od kojih se baca pegla, treći deo
Ovu živahnu rečenicu, prepunu mladalačkog entuzijazma i naivnosti, napisao sam pre godinu dana, nesvestan da ću u međuvremenu diplomirati, oženiti se i kupiti hrčka, što su sve vremenski zahtevne preokupacije. U redu, ništa od ovoga nije istina, mada znam jednog lika koji je diplomirao, ako se to računa. Bilo kako bilo, red je da se obriše prašina sa ove teme, a naftalin koji je okružuje da se izmrvi i pošmrče, jer predugo nismo zagledali u celuloid na kome se Azijatkinje komadaju, a Francuzi drže predavanje Mizgonija III.
Sam naslov teksta pomalo zavarava – neće baš svaki film zagolicati refleks za bljuvanje, ali svima im je zajednička uznemirujuća nelagodnost koju izazivaju. Nešto kao kada upališ televizor, a na Žikinoj šarenici ekipa gerentološkog centra Jelenac iz Aleksinca izvodi a kapela verziju I Will Survive.
Šta nas navodi da gledamo ovakve filmove? Ako zanemarimo neosporno visoki kvalitet nekih, često u pitanju je najosnovnija radoznalost. Zamislite saobraćajnu nesreću – ona će uvek privući slučajne prolaznike, koji će se na morbidan način (bez obzira na njihova stvarna osećanja) naslađivati nesvakidašnjim prizorom. Stvarni život, kao i zabava kojom ga presecamo, upao je u rutinu koja ne nudi ništa suštinski novo. Želimo da budemo šokirani, zgroženi, da zgazimo u svet koji pomera granice društveno prihvatljivog, samo da bi se po izlasku ponovo našli u lepo skockanom okruženju. Eskapizam koji siluje dušu, ali kao proizvod, u nekoj krajnjoj liniji, nudi sigurnost. Od čoveka do čoveka, razlikuje se jedino želja za istraživanjem zečje rupe – neki će samo zaviriti i zaključiti da to nije njihova avantura, dok će drugi testirati svoje granice. Pa, da počnemo.
Aftermath (Nacho Creda, 1994.)
Aftermath je izvrsno snimljen. Ima stila. Mocartova Lakrimosa svojim zvukom miluje pozadinu, dok prelepa fotografija uz majstorsko kadriranje… prikazuje radnika mrtvačnice kako siluje leš. Fascinantan je umetnički trud uložen u izuzetno morbidne scene, pogotovo jer se radi o ne toliko lako obradivoj temi, nekrofiliji (ako to već niste skapirali iz prethodne rečenice). Pristup je potpuno minimalistički – gotovo čitav film dešava se u jednoj sobi, sa jednim likom, bez ijedne progovorene reči. Nešto slično, recimo, japanskom Guinea Pig serijalu (drugi deo, Flowers of Flesh and Blood, obrađen je u prvom tekstu), samo bez orijentacije na snuff žanr.
Jezivom sterilnošću i veštom režijom, Aftermath ne može poneti etiketu eksplotacionog filma. Više deluje kao umetnički projekat pijanog studenta medicine, koji se prijavio u lokalni kult Belzebuba, pa je odlučio da kroz kadrove, s vremena na vreme, provlači hrišćansku simboliku. Ovaj film najbolje je preporučiti kao drugu stranu novčića transgresivnog žanra – dovoljno brutalan da obraduje Varga Vikernesa, ali nafilovan tehničkim finesama koje bi obradovale svakog studenta dramskih umetnosti. Sa gotovo blaženim krajem, ostavlja te da se zapitaš kakvi li su zaista ljudi sa kojima se družiš.
Dodatno: Aftermath je deo labave trilogije kratkometražnih filmova (uz The Awakening i Genesis) koji se bave ciklusom života.
Koliko je gadan? 8/10
Koliko je dobar? 7/10
August Underground’s Mordum (Fred Voegel, 2003.)
Ufff… Postoje filmovi koji te zaista iznenade kreativnošću svojih boleština. Postoje i oni koji dostižu gotovo neverovatan nivo realizma u izvršenju boleština. Ako bi ih sve izmešao i napravio Frankenštajnovo čudovište, sa najizopačenijim odlikama svojih sastojaka, dobio bi drugi najsumanutiji film ikada snimljen. Prvi bi i dalje bio Mordum, zajedno sa svojim prethodnikom i nastavkom, Penance (da, opet je u pitanju drugi deo trilogije).
Kada je gađenje u pitanju, subjektivnost se mora uneti u računicu. Svakome je odvratno nešto drugo – Kole ne podnosi koprofiliju, Kića kasapljenje, Kale silovanje, ali Mordum uspeva da zadovolji (ne)potrebe svih svojih gledaoca, uključujući i ovu trojicu. Snimljen je u verodostojnom snuff formatu, digitalnom, ručnom kamerom, gluma je improvizovana, ali uznemirujuće uverljiva, a specijalni efekti savršeni koliko i odvratni. Priča (dobro, polu-priča) prati psihopatu Pitera, izabranicu njegovog srca debelu gotičarku Krasti, i Crva, njenog retardiranog, kanibalističkog burazera-ljubavnika. Oni se tako šetkaju gradom, zezaju se, iživljavaju nad svima koje sretnu, a ako nema nikoga, onda maltretiraju jedni druge. Mordum je teško preporučiti, jer je naporan za gledanje (zbog shaky-cama) i, ruku na srce, dosadan i besmislen. Gledajte na sopstvenu odgovornost.
Dodatno: Čitavu AU trilogiju snimilo je, suštinski, petoro ljudi, koji tumače uloge i dele zasluge za režiju, scenario i produkciju.
Koliko je gadan? 10/10
Koliko je dobar? 3/10
Gummo (Harmony Korine, 1997.)
Teško je gledati white trash koji se provlači po filmovima koje potpisuje Korin, a ne pomisliti da sve to deluje pomalo usiljeno i pretenciozno. Ipak, njegov rediteljski prvenac – Gummo – poseduje neki čudan šarm, možda usled autentičnih snimaka koji presecaju veoma haotičnu, ali originalnu narativnu nit. Film prati nekoliko grupica dečurlije u zabiti Ohaja, tokom njihovih svakodnevnih aktivnosti, koje, između ostalog, uključuju: duvanje lepka, jebanje mongoloida, ubijanje mačaka i vožnju bicikla. Sirovost je znatno opipljivija nego u filmovima poput Kids ili Ken Park, koje je Korin pisao, a Leri Klark režirao. Valjda Harmoni ume da napipa čemer bolje nego njegov ortak-pedofil (nešto što nije uspeo da ponovi u Trash Humpers).
Gummo nije toliko ekstreman poput nekih drugih filmova sa ove liste, niti ostavlja ožiljak u duši. Ne nosi čak ni poruku koja bi te držala u kontemplaciji dok ide odjavna špica. Najbolje je posmatrati ga kao kolaž bizarnosti, kao šetnju kroz Žarkovo nedeljom ujutru, kad babe izađu da pazare krumpir, a dileri idu na počinak.
Dodatno: Kloi Sevinji se skida gola.
Koliko je gadan? 5/10
Koliko je dobar? 6/10
I Spit on Your Grave (Meir Zarchi, 1978.)
Rape-and-revenge žanr nastao je tamo još šezdesete godine, sa Ingmarom Bergmanom. Ne zajebavam se. Filmovi tog tipa žestoko su formulatični : ženu siluju i prebiju na skoro-pa-mrtvo, ona se istušira, pa krene u totalnu osvetu. Ponekad neko drugi uskoči umesto nje, ali premisa ne odskače više od toga. Kao Sigalovi filmovi, samo sa manje Sigala i jednom ženom više. I Spit on Your Grave je pored desetina sebi sličnih uspeo da ispliva na povšinu kao najtipičniji predstavnik žanra. Drži se jednačine do najsitnijih detalja, ali nudi dovoljno nasilja da se podigne kuka i motika. I to je, valjda, dovoljno da ostane kao spomenik u svetskoj kinematografiji. Čak je i rimejk izašao, pre godinu dana.
Nije se mnogo posvećivalo traženju glumačkih talenata, niti bilo kakvim produkcijskim vrednostima, ISOYG se valja u čistoj eksplotaciji. Nema nikakvih rediteljskih bravura, neočekivanih obrta, sjajnih nastupa. Samo žena, četiri silovatelja, šuma i osveta. Zamsilite Deliverance u kome ne siluju Debelog, već Keri Bredšo. Poslastica za sve feministkinje ovog univerzuma. Napravljena od piljevine i katrana, al jebiga, ionako nisu za bolje.
Dodatno: Film je trebao da nosi naziv “Dan žene”. Sad znaš koji DVD kevi da pokloniš za Osmi mart.
Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 4/10
Koroshiya 1 (Takashi Miike, 2001.)
Ne može ovakva lista da prođe bez Japanaca. A Japanci sve rade po manga predlošcima. Kao i ovaj film. Takaši Mike je vešt kada god treba da prikaže kakvo nasilje ili mučenje. I teško mu možeš zameriti, čak i kada ti prevrne stomak, jer su iznutrice uvek uspešno upakovane u priču, ako već ne mogu u telo. Njegov film Audition smo već pominjali, a neće mu biti kraj ni u ovom nabrajanju.
Koroshiya 1 (ili, prevedeno na engleski, Ichi the Killer) izgrađen je na tipičnoj gangsterskoj priči. Jakuze, nestale pare, zaraćeni bosovi. A onda dolazi Iši – harizmatični, ali povodljivi psihopata, ultra-ekstremni anti-heroj sa teretom iz detinjstva. Lik koga ne možeš mrzeti i pored čitavog masakra koji napravi. Potrebna je velika umešnost kako bi publika tokom čitavog filma navijala za poremećenog manijaka, ali Mike to uspeva da učini. Scene mučenja su pojačane na jedanaesticu, pogotovo posle određene scene, koja garantuje da će ti se bradavice povući u telo i vratiti u normalu tek nakon šest do devet nedelja. Samu priču je pomalo teško pratiti, usled brojnih likova i obrta, ali ni u jednom trenutku film ne prelazi u domen dosade.
Dodatno: Ako živiš u Norveškoj i poseduješ ovaj film, postoji šansa da ćeš završiti u zatvoru.
Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 8/10
À l’intérieur (Alexandre Bustillo, Julien Maury, 2007.)
Gađenje se često vezuje za horor, a ipak, tek sada dolazimo do filma koji istinski uskače u taj žanr. Francuzi su poslednjih desetak godina dali po gasu kada je u pitanju transgresivni film, pa su čak uspeli i da izrode sopstveni talas – Novu francusku ekstremnost. Ta činjenica je mogla da znači samo preporod kada je u pitanju horor, jer zeleno svetlo za svaku boleštinu koja ti padne na pamet nikako ne može ići protiv postulata tog žanra. A Unutra to odlično koristi, te je dobar i kao film i kao predstavnik svog talasa.
O čemu se radi? Trudna žena sama u kući, sedi, radi trudničke stvari. Odjednom, dolazi druga žena (i to nepozvana), želi njeno dete. Po svaku cenu. Znate kakve su žene kada je sitna, i pritom nerođena, dečurlija u pitanju – neće da dele. Makaze i noževi počinju da rade, uvlače se i drugi likovi, ali sve se događa u jednoj kući. Jednostavno, ali efektno. Par puta ćeš prevrnuti očima, ali ta radnja uz horor ide koliko i kokice.
Dodatno: Reditelji su odbili da urade američki rimejk.
Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 7/10
Martyrs (Pascal Laugier, 2008.)
Za nedostatkom ovog filma ste najviše kukali tokom prethodnih lista, tako da idemo dalje sa Francuzima i njihovim izdrkavanjem sa kraja prošle decenije. Martyrs je uspeo da pogodi određenu žicu, pa se znatno veća prašina podigla oko njega, nego oko gore pomenutog filma. Moguće je da je posredi u pitanju nedostatak girl-on-girl akcije i, uslovno rečeno, višak scena koje bi neko mogao protumačiti kao mizgonističke.
Martyrs je tokom svoje prve polovine izuzetno efektan kao horor i veoma dobro krije zaokret od 180 stepeni koji pravi na sredini filma (nije ovo spojler, opustite se). Početak nam nudi surovost, utvare i zbunjenost, ali onda ribu koja liči na Anu Ivanović šutnu u stranu i fabula počinje da se odvija u do tada neočekivanom pravcu. Tu zabava tek počinje. U maniru japanskih “žena i psihopata” filmova, kreće maštovita i mučna obrada žrtve. Film prilično dobro (i iznenađujuće) opravdava prekomernu upotrebu nasilja, i ostavlja publiku sa krajem “da se zapita”, mada nikada ne dostiže famu koja mu se pripisuje. U svakom slučaju, preporuka za sve ljubitelje horora.
Dodatno: Rimejk je u ranoj fazi, sve sa producentima Twilighta i “znatno vedrijom atmosferom”.
Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 7/10
Men Behind the Sun (Tun Fei Mou, 1988.)
Još jedan film koji se poprilično provlačio po komentarim pre godinu dana. Od Kineza se retko kada može očekivati da izbace film koji ume poterati na povraćanje, ali uz ovaj ide određena istorijska konotacija, pa je Pipls Ripablik odobrila ceo projekat. Ljude iza Sunca prati priča o japanskoj vojnoj jedinici 731, koja je stajala iza jezivih eksperimenata nad kineskim življem u Drugom svetskom ratu, sa ciljem razvijanja biološkog oružja. Iako ovo prepričavanje miriše na kinesku propagandu, čitav film prati ugao mladih japanskih vojnika i prikazuje ih prvenstveno kao nevoljne marionete svojih nadređenih. Međutim, sva istorijska pozadina ovog filma, stradanja i mučenja civilia, deluju prilično nezanimljivo zapadu. Postoje druge brige.
MbtS je sasvim solidno urađen, poseduje pomalo prenaglašenu glumu (što je i za očekivati, s obzirom na podneblje odakle potiče), i nudi zaista uznemirujuće scene koje nose oznaku “ovako je zaista bilo”, pa se retko ko može pozvati na moralne vrednosti. Ipak, nije moguće uzimati ovaj film kao stoprocentno verodostojnu kopiju realnosti, jer simbolizam ipak čini svoje. Preporuka za ljubitelje istorije i sinofobe. Pogotovo za ljude koji spadaju u obe kategorije.
Dodatno: Mačka nije prava.
Koliko je gadan? 6/10
Koliko je dobar? 6/10
The Texas Chainsaw Massacre (Tobe Hooper, 1974.)
Možda je poslednjih godina, pa čak i decenija, Teksaški masakr izrastao u bezličnu franšizu slešer filmova, ali je prvenac serijala i više nego dostojan ovakve liste. U pitanju je čist klasik, neizbežan koliko i Krejvenov The Last House on the Left i, zajedno sa Karpenterovim Halloweenom, na vrhu rodonačelnika modernog horora. Mnogo temelja je postavio ovaj film, pritom probijajući najtvrđu zemlju cenzure. Masakr je jedan od filmova koji je najviše zadužio budućnost kinematografije, iako se to nije uvek pokazalo kao dobra stvar.
Svi svu tu – pet tinejdžera, predvođeni glavnom ribom i njenim nadobudnim burazerom, odlaze u posetu Pizdi Materini, Teksas, koja je naseobina Leatherfacea i njegove poremećene, incestoidne porodice. Lagano gomilanje atmosfere kuliminira u sceni pri kraju kada je naša junakinja zarobljena u kući izopačenih redneka koji za trpezarijskim stolom teraju svog dedu da ubije devočku čekićem, dok Leatherface služi večeru. U pitanju je jedna od najnadrealnijih i najjezivijih scena ikada prikazanih na filmu, kojoj je i danas teško naći suparnika. Koliko god silovao dušu, TTCM je opšta kultura.
Dodatno: Deo je stalne postavke muzeja moderne umetnosti u Njujorku.
Koliko je gadan? 6/10
Koliko je dobar? 8/10
Napomena-dve : sve ocene su subjektivne, pogotovo ona koja se tiče odvratnosti. Sledeća lista sledi za nedelju dana, ovoga puta stvarno. Predlozi su dobrodošli!
