Gastarbajterska arhitektura – spratovi, lavovi i nešto roze
Nemačka kovanica Gastarbeiter (Gast – gost; Arbeiter – radnik) označava čoveka koji svoj hleb zarađuje u inostranstvu. Ipak, niko ne bi gastarbajterom nazvao Če Gevaru jer je dizao revolucije širom Južne Amerike niti Dejvida Bekama koji u Los Anđelesu šutira fudbal za skromnu nadoknadu od 40 miliona dolara godišnje. Zato Tarzanija pravi novu definiciju gastarbajtera:
[highlight]Gastarbajter [/highlight]je osoba koja na teritoriji strane zemlje zarađuje devize, prema istima se ophodi štedljivo i troši ih isključivo na polovne automobile proizvedene u Volfsburgu, gostovanja Seke Aleksić u diseldorfskoj folkoteci, te dizanje spratova u rodnom Majilovcu, na sopstveni ponos, a zinat komšijama i celom selu.
[box type=”note” size=”large” style=”rounded” border=”full”]JEDAN KOMŠIJA IMA DVOSPRATNICU OD KAMENA SA LETEĆIM TANJIROM:[/box]
[box type=”note” size=”large” style=”rounded” border=”full”]DRUGI KOMŠIJA IMA TROSPRATNICU MASKIRNE BOJE:[/box]
[box type=”tick” size=”large” style=”rounded” border=”full”]MILORAD IM OBOJICI UTERUJE DO KRAJNIKA:[/box]
U ovom tekstu se bavimo upravo arhitekturom, tom differentia specificom ljudi koji stiču krvavi evro rintajući pretežno u zemljama nemačkog govornog područja. Kako je moguće da je eksterijer kuće u rodnoj grudi, uz lep i dugačak nokat na malom prstu, tako pouzdan pokazatelj da je vlasnik upravo gastarbajter?
Najpre, gastoška kuća se prepoznaje po tome što joj je upotrebna vrednost manja od upotrebne vrednosti pomenutog nokta na maliću. U njoj niko ne živi. Vlasnik je diže za života kao spomenik svom radu i vrednoći. Plan da se tu zaista i useli nakon penzije u šilinzima propada kada prerano umre od tumora zarađenog dirinčenjem u fabrici boja i lakova nadomak Salcburga. Deca su odavno migrirala na Čukaričku padinu, u Mirjevo ili koji drugi beogradski kraj, a ako su rođena u inozemstvu – ne pada im na pamet da se vraćaju jer slabo srpskog znaju. Dakle, dvori su prazni.
To ne mari ništa. Moć gastoške kuće je upravo u tome da i prazna, sa celofanom na svim komadima pokućstva, uspešno izaziva zavist komšiluka i dalje rodbine, te proizvodi čireve na dvanaestopalačnim crevima istih. Dovoljno je da svi znaju čija je kuća. A da bi bio siguran da svi znaju…
Arhitektura „Danijelovog dvora“ potpuno je identična arhitekturi „Miloradovog dvora“ koji se nalazi u istom dvorištu. Otac Milorad, uspešni gastarbajter, podigao je dve iste kućerine, jednu sebi za života, drugu sinu Danijelu koji nikada nije viđen na lokaciji. Komšije u požarevačkom Memincu veruju da je Danijel iluminat ili izmišljeni potomak koji je Miloradu samo alibi da umesto jedne napravi dve kuće i tako dvostruko snažno penetrira ljubomornom komšiluku u čmar.
Gastos se prema kući odnosi kao prema slavi – recepti su oprobani, bitno je da bude što veća, a ukus – ko te pita. Broj spratova direktno je srazmeran dužini staža u Frankfurtu, a obrnuto srazmeran količini proćerdanih para u inostranstvu. Uzorni domaćin je spreman da 40 godina povija kičmu na baušteli, živi u garsonjeri sa dva Rumuna i tri Turčina i jede isključivo mesni narezak koji je i vojska odbacila – samo kako bi kuću u rodnom selu ukrasio još koji ornament, minijatura ili labud.
Pametni gastosi ne eksperimentišu sa životinjskim carstvom – zna se šta ide: labud, lav, orao, patuljak… nijanse u kombinovanju datih elemenata zavise od toga gde gazda stiče pare – nemački stil je precizan i nadmen, forsira orla koji treba da pokaže da je vlasnik kuće gord i iznad svih ostalih meštana; zaposleni u Osterajhu vole lavove, suverene čuvare poseda na koji komšijska noga može da kroči samo uz odobrenje i samozadovoljni pogled domaćina; francuski stil preferira labudove koji ukazuju na porodični sklad i rapsodiju, vešto skrivajući da je gazda 25 godina malterisao kupatila i lepio pločice na potezu Pariz-Lion.
To što postoje određeni standardi pri ukrašavanju, nikako ne treba da sputa maštu i slobodarski duh. Otac Milorad odlično demonstrira vetrove promena kada svome sinu naručuje sledeći detalj za na zid:
Analizirajmo gornje remekdelo pred kojim bi Rembrant od stida progutao kist i otrovao se vodenim bojama: Dva muškarca igraju basket, očigledno su u pitanju otac i sin, opravdano je pretpostaviti baš Milorad i Danijel. Sunce sija kao sa makedonske zastave, a flora je pretežno četinarska – vlasnik dakle ceni sport i zlatiborske pejzaže pretpostavlja kafani i struganju jagnjećeg buta. Prema odrazu smelo zaključujemo da bi sin bio izabran u prvom krugu drafta za NBA. Hrabro, reklo bi se – kuražno, šutira trojku koja je iz nekog razloga na dva metra od koša. Otac Milorad slabo igra odbranu čovek-na-čoveka, stoji predaleko i u blokadu kreće lenjo, što je u velikoj meri danak višku kilograma i mučnom životu u tuđini. Na posletku, i da otac izblokira šut, u pitanju će očigledno biti silazna putanja.
Pomenimo još jedan neizostavni detalj gastoške kuće: čuvarkuću. U pitanju je osoba, često staramajka, prababa ili nana, koja je zadužena da pazi na kuću dok se devize zarađuju. Ona živi u pomoćnom odelenju, gleda pos’o i raspolaže urokljivim očima koje uključuje kad god se neko približi trofejnom dvoru. U Miloradovom dvoru se strateški pritajila u senkama balkona, ali nije promakla objektivu Tarzanije.
Razgovor Milorada i sina mu Danijela za koji nemamo dokaza da se desio:
– Danijel! Danijel bre! Ćeš dideš da živiš u Meminac? Će ti napravim kuću sas potkrovlje i dva kupatila!
– Bitte?
– Bide? Ima dima po bide u svako kupatilo. To ti je da zapereš noge kad si u papuče napolje…
– Papa, bitte, ja nećem živim u scheiß Serbien.
– Kako bre Danijel nečeš? Što ja ceo život dovozim roze WC papir i salamu iz Srbije, ovde duštedim neku marku, da ti napravim dimaš tamo ljucki.
– Ich habe keine Ahnung! U Meminac Straße nemaju ni asfalt!
– Ama če asfaltiramo ispred naše kuće, da vidu komšije da Milorad ima marke da i’ podavi!
– Aber, Papa, ja nisam neki Bauer seljak! Ja oćem u Berlin da studieren dizajn!
– Aman čoveče, eno ti idi u Meminac, turi labudove i lavove di oćeš, dizajniraj ga bre tamo kako oćeš!
– A može Basketball da nacrtamo na Haus?
– Ma će ugodimo i da bačaju na koš, zadnji fening ću distresem, samo da Pera Ciganin muda svoja žvaka kad vidi da Milorad ima veću kuću od njeg!
