Gospodine provalniče, jeste li za kafu?

Da protekle nedelje jedan cenjeni gospodin nije golim rukama udavio međeda, jedina pažnje vredna vest u Srbiji bila bi zla kob koja je ukrstila puteve Vlade Manića, heroinskog ovisnika i sitnog lopova, i Saška Bogeskog, njegovog usuda. Desilo se tako da je Manić rešio da preskoči obijanje puntića i vađenje cd-plejera i da se vrati onome što najviše voli – provalama. Jer, što bi rekle babe naše, drogoši ne biraju način. Stan Saška Bogeskog na Julinom Brdu bio je poslednji u koji će provalnik upasti – pet ubodnih rana u leđa i jedan Bajagin pobratim manje.

Pravno gledano, imamo leš i ubicu. Životno gledano – imamo ljudski talog koji preživljava tako što otima od drugih, i porodičnog čoveka koji usred noći, dok mu u drugoj prostoriji spava dete, zatiče jebote neku personu u svom stanu. Interesantno je da Saško (nejasno je zašto se zove kao žena) ne nudi provalnika kafom i ratlukom u skladu sa tradicionalnim srpskim gostoprimstvom, nego ga neutrališe nožem. Problem je što naši sudovi ponekad, doduše u izuzetnim situacijama, slede zakon, a ako ga sada budu sledili – nesrećni Saško će na robiju, kao da je ubio čoveka.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ma dobro, što je Zabela lošija od Julinog brda[/typography]

Zanemarimo na trenutak patetičnu priču koju marljivo pletu tabloidi. Te Saško je veliki vernik, u pritvoru je tražio samo bibliju, te on je filantrop, jedan od ljudi koji su doveli Nika Vujčića u Beograd… koga bre bole kurac za to? Saško može da bude vernik, peder ili Minja Subota – jedina relevantna činjenica je da je Saško građanin ove jebene zemlje i da je ubio čoveka koji je u datom trenutku i okolnostima bio potencijalna pretnja za njegovu porodicu. A briga za porodicu je jedna od retkih stvari koju valjda svi, bez izuzetka, možemo da proglasimo za vrhunsku vrednost.

Nevolja je u tome što zakon ne brani tu vrednost. Da bi kao čovek ubio hulju koju zatekneš u svom stanu usred noći ti moraš da dokažeš da je napad bio stvaran – dakle ne da je provalnik bio u kući, nego da te je stvarno napao. Drugo, nužna odbrana u Srbiji podrazumeva da si napadaču naneo „najmanju moguću“ povredu – u prevodu, ajde sad ti dokaži da si morao baš da ga ubodeš pet puta, možda je bilo dovoljno jednom i možda bi on još bio živ.

Čak i da pretpostavimo da je Saško bio hladan kao špricer (a nije jer boktejebo zatiče nekog u svom stanu) – kako da proceniš da li ti provalnik predstavlja „neposrednu opasnost“ i šta to uopšte znači? Kako da znaš da nema pištolj? Kako da doziraš „najmanju moguću“ povredu? U narednim pikselima pokušaćemo da rekonstruišemo jednu provalu u kojoj uzoran domaćin, pre delanja, precizno utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za nužnu odbranu.

– Budi se, nešto šuška.

– Mkhkmm.

– Diži se bre, nešto nam šuška po dnevnoj sobi, možda je miš.

– Miš je dobio grip pa je seo u džip i prevalio put dugačak da ga pregleda doktor mačak. Evo idem…

***

– Dobro veče.

– Dobro jutro, domaćine! Znate, već je dva izjutra.

– Aha, nisam gledao na sat. A ko ste Vi?

– Provalnik.

– Da, da. Pa šta radite u mojoj dnevnoj sobi?

– Tražim dragocenosti, a nisam izbirljiv. Prihvatiću šta god imate, novac, nakit, lap-top, plazma televizor…

– A to ne držimo, znate ja volim ovaj sa katodnim cevima, lepše mi milje stoji.

– Vidim, vidim, Vama lepo za milje, ali meni smrt za kičmu. Da li biste bili ljubazni da se vratite u krevet, Vi mene sada praktično ometate u poslu.

– Hm, pa baš i ne bih, nisam voljan da spavam dok me Vi lišavate imovine mukom stečene, a istovremeno ne znam kakvu pretnju predstavljate po fizički integritet moje porodice i moj lični. Jeste li za kafu?

– Gorču.

– Ženooo, dve gorče, izvolite sedite.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]ta uđite molim vas, nemojte se mrznuti na košavi[/typography]

– Zahvaljujem. Oprostite, ja sam u cipelama ušao.

– Nema veze, laminat, lako se to briše. Nego prvo da utvrdimo da li mi Vi predstavljate neposrednu i stvarnu pretnju.

– Pa kako se uzme. Recimo da sad pravim pauzu u poslu, frtalj časa, ali ako me duže budete zadržavali mogao bih da preduzmem određene korake.

– Budite ljubazni, elaborirajte.

– Pa recimo fizički bih nasrnuo na Vas.

– Neko oružje? Oprostite na tom indiskretnom pitanju, ali znate, ako me napadnete oružjem onda i ja smem da se branim oružjem, ali nipošto oružjem veće moći od Vašeg.

– Poneo sam nož, takozvani skakavac, verovatno bih njime zamahnuo ka Vašem stomaku i licu.

– Shvatam, shvatam. Pa dobro, mislite li da bi mi zakon progledao kroz prste ako se od noža branim bejzbol palicom standardne dužine koju čuvam ispod kreveta?

– Hm, možda. Doduše jeste palica veća, ali je i tupa. A i mali Vam je stan, ne biste baš mogli da se razmašete.

– Da, to je nešto na kredit, znate ono, bolje da plaćam ratu za svoje nego kiriju za tuđe. Još samo da utvrdimo granicu nužne odbrane… mislite da je dovoljno ako vas jednom mlatnem palicom po glavi?

– Ne bih znao, dosta sam izdržljiv.

– Dva puta?

– To je izvesno dovoljno, dakle nemojte više od dva puta, inače će to biti okarakterisano kao napad na mene.

– Dogovoreno. Idem ja sada u krevet, a Vi nastavite delatnost, pa ću ja onda kao da se probudim i dođem ovde sa palicom.

– Unapred se radujem susretu, pozdravite gospođu, kafa je odlična.

– Hvala, i izvinite na deranžmanu.

***

Desetine hiljada ljudi su već potpisale peticiju za oslobađanje domaćina Saška. Ne znam da li se ti, čitaoče, ložiš na internet-akcije i peticije, ja baš i ne. Ali imam osećaj da će kod Saška pritisak javnosti upaliti, da će se nešto desiti, promeniće zakon, progledaće mu kroz prste, lekarska komisija će dokazati da je bio uzbuđen i privremeno neuračunljiv – nešto će se već urediti. Najveće nade polažem u to što ne živimo u pravnoj državi nego u Srbiji gde političari podilaze javnosti i gde se stalno izvrdavaju dobri zakoni – pa mogu jednom da se izvrdaju i loši. PRAVDA ZA SAŠKA!