Horor film za početnike : slešeri

Ćao ljudi, moje ime je Momir i danas, kao i u toku nekoliko sledećih nedelja, obrađivaćemo temu horor filmova, jerbo nam se bliži Noć veštica, tradicionalni trstenički festival strave, užasa i čemera.

Okej, ovo nije potpuno tačno. Momiri su kul, moje ime je daleko nežnije i debilnije, a Noć veštica je samo izgovor, jer ja ne umem da pišem ni o čemu, osim o filmovima (a i tu sam prilično kilav), a još mi i urednik (da, dotle smo dogurali) uvrće jaja i gleda me u oči, misleći „pizdo, pisaćeš, trideseti je, jebaćemo te i rok i ja“. Ne zajebavam se, pomozite mi.

Elem, ako nešto u životu umem da radim, to je da gledam filmove i da ih analiziram i ocenjujem kroz oči samoprecenjenog laika. U prošlosti su moja tri fana reagovala sasvim ravnodušno na moja proseravanja (što je veoma ohrabrujuće), te ću ja nastaviti istom merom, ali ubrzanim tempom.

Horor filmovi su kroz istoriju u najboljem slučaju bili karikatori aktuelnih strahova, ukusno upakovani u dobru alegoriju, praćenu svežinom mladog reditelja, uz scene koje pružaju nežnu stimulaciju nadbubrežne žlezde, ali u bezbednosti i toplini našeg doma. Sa druge strane, moguće je reći da je horor atmosfera već dugo većinski zatrovana standardima žanra oličenim u jeftinim, skakutavim, prepadanjima, Direct-to-DVD produkcijom, opštom nekreativnošću stvaralaca, i, najgore of svega, niskim očekivanjima same publike, naviknute samo na utaljene standarde žanra i zbunjene retkom inovativnošću.

Jedan od najbitnih podžanrova horora, već čitave četiri decenije, je slešer. Maskirani psihopata koji kažnjava promiskitet i tamniju boju kože, postao je prva asocijacija na moderan horor, i kao takav, zaslužuje pol-poziciju našeg serijala o horor filmovima. Navešćemo početne tačke koje bi svakom, potencijalnom, novopečenom obožavatelju slešera, i horor žanra uopšte, trebale da posluže kao odskočna daska u svet jeftinih, i retko, bogatijih, strahova.

Pre nego što uopšte počnemo sa navođenjem bitnih slešera, red je pomenuti glavne uticaje, a to su Powellov Peeping Tom i Hitchcockov Phycho, filmove koji predstavljaju utemeljitelje ličnosti antagonista svih svojih naslednika, iako su suštinski pre karakterna studija, nego adrenalinska vožnja, i pored napetosti koja i decenijama kasnije tek ponekad naiđe na dostojnog rivala.

Teksaški masakr motornom testerom (Tobe Hopper, 1974.)

Psihopata : Leatherface

Upitno je da li je Teksaški masakr zaista slešer film, iako je utemeljio određene konvencije žanra. Svakako, ova lista, čak i bilo koja lista horor filmova, nemoguća je bez Hopperovog, za to vreme, inovativnog izleta u sadizam, koje je ohrabrila čitavu armiju novih režisera, na čelu sa Karpenterom i Krejvenom, da probijaju granice visceralnog horora. Iako je tokom godina, kroz nemaštoviti serijal, izrastao u prežvakanu horor priču (ili parodiju samog sebe, u drugom delu), originalni Masakr je, po svom uticaju, a i komercijalno, jedan od najbitnijih horor naslova u istoriji kinematografije. I, poput pravog klasika, i dan danas je relevantan, zastrašujuć i gadan. Bilo je uspešnijih, i pre svega, markantnijih slešera, ali u svetu filma, Masakr je alfa i omega horor žanra, i greota je ne pomenuti ga. Ne, nikada nisam izdrkao Hopperu, ali bih ga rado potpšao po ramenu.

Black Christmas (Bob Clark, 1974.)

Psihopata : Nepoznat (da, ovo je spojler)

Oduzmi, saberi, podeli, pomnoži, istuširaj se, sastruži pete, razočaraj se u kvazi-omaž sranja, poput Hatcheta, zapitaj se gde je početak, i doći ćeš do Black Christmasa. Uticaji na žanr su brojni, i oni su izrodili klišee koji se decenijama provlče, a sve je počelo ovako. Black Christmas, relativno nepoznat kanadski film, suptilni je začetnik lavine koja će izroditi povremene bisere u brdu govana koje će sistematično upropaštavati reputaciju svog kutka kinematografije. Van konteksta, Black Christmas je sasvim dobar film, koji tek ponekad podstiče prevrtanje očima, a uspeva sa vremena na vreme da izazove taj karakteristični utisak jeze, tinejdžerskog blama, i hičkokovske napetosti, koja je neizostavno u korenu svakog slešera. Sestrinstvo, psihopata, nožekanja – savršena, iako danas već izlizana, formula koja je za horor ono što su ljuta hrana i pljuga za prosečnog čoveka.

Halloween (John Carpenter, 1978.)

Psihopata : Michael Myers

To je to. Apsolutni boss slešera, prvi i najveći skakavac u najezdi formulatičnih filmova, najuticajniji horor svih vremena i jedan od komercijalno uspešnijih indie naslova Holivuda. Sa Masakrom i Isterivačem đavola, Halloween predstavlja trojku najbitnijih horor filmova modernog Holivuda. Karpenterovo delo je lektira slešera, film koji će biti relevantan i kada nas Kinezi pojedu žive, film čije savršenstvo atmosfere će prevazići svaki jeftini pokušaj rimejka ili metiljavi, nedostojni nastavak. Majkl Majers, kroz uvodnu scenu, manijakalnu upornost i jezivu bezličniost svoje (Šetnerove) maske, predstavlja prototip nezaustavljive sile zla koja će proganjati celuloidne tinejdžerske kurve decenijama unapred. Slešeri uglavnom pucaju na iznenadni strah, prepad, ali je originalni Halloween pružio iskonsku jezu, koja nije ponovljena godinama, a imitirana je neprestano. I pored toga što nije prvenac, ne postoji film koji bolje sažima konvencije žanra. Od muzičke teme koja je po prepoznatljivosti prerasla i sam film, preko detalja koji su strah učinili suptilnim, a ne naglim, do klimaksa koji uskraću katarzu, ali ostavlja gledaoce zadovoljnim, Noć veštica je klasik žanra.

Friday the 13th (Sean Cunningham, 1980.)

Psihopata : Jason Voorhees, ali ne uvek

Petak trinaesti je finansijski najuspešnija franšiza horor filmova, i primer kako je dobar marketing ponekad bitniji od kvaliteta filma. Nošen slavom Halloweena, čak i pre nego što je budžet pribavljen i glumci angažovani, skoro pola godine pred snimanje, bez završenog scenarija, Petak je već bio hit kroz neumorne reklame koje su obećavale nove užase i horor revoluciju. Navala imitatora je bila razumljiva, ali će uvek ostati misterija kako je tako nemaštovit film uspeo da izrodi uspešan serijal. Svakom svoje, ali fanovi Petka su primer publike koja očekivanja drži na minimumu i kao takva predstavlja kolotečinu u koju je zapao horor. Od neinventivnosti samog originala, preko konvencionalnog i dosadnog pristupa nastavcima, usuđujem se da kažem da je Friday th 13th osudio čitavu deceniju horor filmova na nebitan treš, čija će se zaostavština prenositi godinama, i zamazivati govnima sve osim najsvetlije primerke horora. Dobar za utvrđivanje opšte kultre, ali suštinski dosadan i nebitan.

Scream (Wes Craven, 1996.)

Psihopata : Glupo bi bilo da otkrivamo

Petak trinaesti uveo je žanr u zlatno doba, ali i u svojevrsnu kreativnu pustinju. Iznovno obrađivanje odavno obrađenih tema i likova, napravilo je atmosferu učmalosti koja je trajala sve do sredine devedesetih, kada ga je prekinuo Krejvenov Vrisak. Nama koji smo bili klinci u to vreme, Vrisak je bio samo još jedan slešer sa maskiranim psihopatom, u ovom slučaju Ghostfaceom. Međutim, Scream predstavlja onu odvratnu reč, kojom se i kritika i publika previše razbacuju poslednjih godina (pogotovo u kontekstu filma The Cabin in the Woods), a to je dekonstrukcija žanra. Vrisak je upravo bio to – osvrt na odavno dosadna pravila žanra i listanje konvencija u svetu koji je istovetan onom koji ismeva. Scream je film koji nam je ostao u sećanju samo kao dobra zabava, ali u stvari pruža gledaocu direktnu komunikaciju sa žanrom filma koji je na samrti. Ako je Halloween bila iskra koja je pokrenula plamen, Scream je film koji ga je ponovo zapalio nakon decenije dima bez vatre.