Idiotske geto priče – krađa goriva

To se desilo u potpuno nebitnom delu grada jedne potpuno nebitne, mirne letnje noći. Na ulazu u malu ružnu neosvetljenu ulicu stajala je jedna prilika sa kanisterom i crevom i nestrpljivo se osvrtala. Cupkala je, palila i gasila cigaru, gledala u telefon, uzdisala, psovala majku bogovu.  Konačno, pristigla je i druga prilika, u ruci noseći komad tkanine i praznu plastičnu kesu. Dve prilike su se pozdravile.

– De si Šomi.

– De si bre Baki, čekam te pola sata. Šta nosiš to u rukama?

– Majicu i kesu.

– Šta će ti to jebote?

– Pa majica da se presvučem. Gledao sam neku seriju detektivsku, odeća  ostavlja nekakva vlakna za sobom, uvate te panduri dok si reko “Černomorec”. Zato imam na sebi ovu staru “Živinopromet” majicu, da mogu da je spalim kad obavimo posao. I onda posle obučem ovu drugu, ne smem polugo po ulici da idem, imam ovaj geto ožiljak od slepog creva, vidi. Vidi.

– Brate ti si puko. Ne spremamo državni udar, krademo gorivo. Šta će ti kesa? Za majicu?

– A ne ne, kesa je plod temeljne pripreme za zločin. Poneo sam je da u nju sipamo to gorivo što ukr… aha, vidi, ti si poneo kanister. Impresivno. Al možemo posle kanister u kesu, znaš ono, da ne smrde ruke.

– Pa šta ako smrde ruke?

– Pa kako šta. Meni keva miriše ruke kad god dođem spolja, kaže pročitala da ako variš ruke se osete na origano. Ako oseti benzin ima da istripuje da sam bacao molotovljeve koktele po prolaznicima.

– Baki, slutim da ti nemaš puno iskustva s krađom goriva?

– Sluuutim da mee ne voooliiiiš…

– Baki!

– Da? Pa ne, vidiš, nemam iskustva s krađom. Nou ikspirijens. Kajne erfarung. Ninč tapastalat.

– Pa što si mi reko sinoć u kafani da imaš?

– Pa s gorivom imam iskustva. Radio sam u Naftagasu.

– Šta si ti bio u Naftagasu?

– Portir. Dosadan posao, pogotovo u noćnoj smeni, al družio sam se s kerom jednim, Predrag se zvao.

– Ker se zvao Predrag?

– Pa mislim tako sam ga ja zvao, šta ja znam kako se stvarno zove. Šta će ti to crevo? To da upališ kola? Pametno, Šomi, pa-met-no.

– Šta da upalim, jesi ti… čekaj, šta ti misliš kako ovo funkcioniše?

– Pa ne znam. Valjda upalimo kola, i onda kad krene benzin sa tog jednog mesta u kolima na to drugo mesto, onda mi tu negde probušimo rupu, stavimo kesu, ili eto, kanister, to si se lepo setio, i čekamo da istekne svo gorivo.

– Jel ti mene zajebavaš?

– Pa ono, ne znam. Nije tako, a? Znam! Kroz auspuh mu izađe! Stavimo mu crevo u auspuh AHA – ZNAČI ZATO TI TREBA CREVO – upalimo ga i onda kad krene benzin kroz auspuh mi ga uhvatimo.

– Baki, možda bi bilo dobro da ti danas samo gledaš šta ja radim.

– Ne ne ne, pa tako nikad neću naučiti. Dozvoli mi nešto. Makar to crevo u taj auspuh da turim, voleo bih to.

– Ma ne guraš ništa u auspuh utero mami. Znači uzmeš ovako crevo…

– Znam! Okrenemo kola naopačke i onda…

– NE OKREĆEMO IH NAOPAČKE JEBEM LI TI SURUTKU! Dođi vamo, saću da ti pokažem. Znači ovako, prvo vidiš dal ima nekog u blizini i da li neko gleda sa prozora. Kad si to proverio, priđeš jednim kolima. Po mogućnosti neka starija, ona obično nemaju zaključane rezervoare.

– Evo ovaj deluje starije, garant nema zaključan retrovizor.

– To je Audi A8.

– Aha. Pa jel to loše?

– Baki, molim te, ćuti samo minut. Jedan jebeni minut. Molim te. Evo ovaj jugo crveni. Znači, ovako čučneš pored kola, odvrneš ovaj poklopac na rezervoaru, uzmeš crevo i gurneš ga unutra… dobro ajde, evo ti ga gurni… još malo dublje… dobro je. Sad opet proverimo jel ima nekog. Dobro. Sad stavimo drugi kraj creva u kanister.

– I šta sad? Što ne ide?

– Pa čekaj, moraš prvo da staviš crevo u usta i da uvlačiš malo vazduha. I onda kad jednom krene, sve kul.

– Oću ja to.

– Ajde. Polako. Nemoj da cuclaš tako ko magarac, jesi normalan.

– Pa kad neće.

– Pa strpi se malo, krenuće.

– PU! ŠTA JE OVO OĆEŠ DA ME OTRUJEŠ?

– Pa jesam ti reko da ne cuclaš tako ko sivonja!

– Al nisi mi rekao da će tako odjednom da krene!

– Pa šta si ti mislio? Da ćeš da dobiješ notifikaciju? Ajde idi čuvaj stražu tamo na ulazu u ulicu, ceo kraj si sad probudio.

– Kad je gadno brate. Pu, kako je gadno. Imaš žvake?

– Idi – čuvaj – stražu.

– Dobro, dobro. Čekaj u stvari. Moramo da dogovorimo znak. Šta će biti znak, Šomi? Usklik orla? Pesma slavuja? Vapaj divlje krmače u sezoni parenja? “Kada moje uši čuju muziku na struju”?

– Samo reci “Šomi”. Ne misliš da će ljudima biti čudno što ih u gledanju trećeg dnevnika u njihovim stanovima u širem centru grada prekida glasan vapaj divlje svinje? Ili još gore, Bajaga? I otkud ti uopšte znaš kako se divlje svinje… ne, u stvari, nemoj mi reći, samo idi. Još dalje, skroz na ulaz u ulicu. Tako.

*minut ipo tišine, osmatranja i istakanja*

– ŠOMI!

– Šta je, ide neko?

– Ne. Kenja mi se.

– Šta kažeš?

– KENJA MI SE!

– Dođi ovamo! *dangla* Šta se dereš? Koji te vrag spopao?

– Šomi, brate, stvarno mi je hitno. Mnogo. Evo sad će, kuca na vrata.

– Ko kuca na vrata?

– Pa govno. Kuca na vrata. Kapiraš, metafora. Hehe, zamisli, govno, kuca na vrata, onako sve sa šeširom i naočarima, nosi aktovku u ruci… U, vidi kolko goriva! Pa bićemo bogati! Nema više zajebancije, ujutru se doručkuje onaj skuplji đevrek, sa susamom! Znao sam da je trebalo da budem kriminalac, a ne da jurim portirsku karijeru četri godine, al to ti je kad slušaš majku. “Idi sine u portire. Rado ide, rado ide Srbin u portire.” Tako mi je rekla.

– Tako ti je rekla?

– Otprilike. I rekla mi je da sam stvoren za taj posao, rođen sam sa savršenim predispozicijama da budem portir.

– A, koje su to predispozicije?

– To je nikad nisam pitao.

– Jebote, počinjem da se plašim da razgovaram s tobom. Jel bi mogao malo da čuvaš stražu ko što smo se dogovorili?

– Oću oću.

– Ajde. Eto mene brzo pa palimo.

– Idem samo prvo tu iza kontejnera tovar da izbacim, ne mogu da izdržim. Tu sam za pet.

– Ma gde ćeš bre, a straža? Alo! A neka, i bolje bez njega. Da vidi pandure kako prolaze, verovatno bi im rekao da sačekaju pa da idemo zajedno na kolače. Bolje ovako.

I sve se završilo vrlo brzo. Dva gospodina u plavom stigla su odmah nakon dojave da se dve prilike u mraku sumnjvo ponašaju, viču i vode glupe razgovore. Jedna prilika je nedugo zatim nevoljno pošla s gospodom u plavom u nepoznatom pravcu, a druga nije ni shvatila šta se dešava jer je bila iza kontejnera dosta dugo. Ne jer se skrivala, već jer nije jela kašikom nekoliko dana. Kada je izašla iza kontejnera sve je već bilo gotovo. Nije bilo ni gospode u plavom, ni kanistera, ni creva, a rezervoar crvenog juga je još uvek bio otvoren. A onda je i druga prilika otišla negde, usput presvlačeći majicu. Nije potpuno jasno da li se išta više dogodilo posle toga. Samo je jasno da je ujutru neko doručkovao đevrek bez susama a neko je, jebiga, doručkovao batine.