Kad De Niro popizdi

Koliko god ti sjebavao sistem iznutra, kroz razne krađe kancelarijskog materijala na poslu, krede iz škole i ispisivanjem ACAB na po zidovima mesnog doma zdravlja, to jednostavno nije dovoljno. Sitničariš, i dalje si okovan društvenim normama i konvencionalnim vaspitanjem koji ti nalažu da budeš dobar građanin. Ne kažem da ima nečega loše u takvom ponašanju, naprotiv, otišlo bi sve u kurac da žgadija okusi slobodu (a pritom ne mislim na Vinston cigarete). Al nije loše ponekad odati se dečačkom maštarenju o totalnom haosu izazvanom svojom rukom. Evo ti nekoliko filmova koji se bave pobunjeničkim duhom, da imaš šta da gledaš nakon što ti šef saopšti da su sledećih šest subota radne. Šta znaš, možda će te inspirisati, pa ćemo te videti na vestima kako bacaš molotovljev koktel na kladionicu. Ajd’, ajd’, ne budi lenj, Anđelina je smorila, a o neredima u Grčkoj ne izveštavaju.

Zero de Conduite (Žan Vigo, 1933.)

Red je da se prvo zagrejemo jednim klasikom. Ovaj kratki film možda deluje mlako danas, pogotovo ako se doda činjenica da je čitava tematika predstavljena na komičan i blago nadrealan način, ali je svakako prigodan primer za otvaranje teksta. O čemu se radi? Sitna detetina u francuskom internatu, iznervirana strogim režimom svojih nadređenih, diže pobunu da jednom zasvagda zatre tiraniju dušmana – bradatog kepeca koji je upravnik škole i debelog pedofila, nastavnika. Mislim da sam ovu činjenicu već pominjao, ali ne bi bilo na odmet ponoviti je : film nikako ne može biti loš, ako je jedan od likova kepec. Pogotovo ako je bradat. Nemoj da pomisliš da ova silna zajebancija umanjuje pobunjenički kredibilitet Nule iz vladanja – film je bio zabranjen čitavih trinaest godina, do 1946.

Taxi Driver (Martin Skorseze, 1976.)

Kada svake noći čistiš spermu sa sedišta svog taksija, kada ne možeš više da podneseš šljam koji se nagomilao oko tebe, kada se Sibil Šepard šteka za pičku, šta ćeš da uradiš? Ošišaćeš se na čirokanu, kupićeš pištolj i upucati Harvija Kajtela, naravno. E, da – spojleri i tako to. Taksista je drugi najbolji film o “preuzimanju stvari u svoje ruke”, posle Death Wish serijala (što ga, u stvari, čini šestim najboljim filmom, ali dobro, nećemo da sitničarimo). Nastao je u vreme kada je Holivud već uveliko odstupio od bajkovitih filmova svoje Zlatne ere, kojoj konzervativnost Hejsovog kodeksa nije omogućavala da prikaže ženske članke bez debele cenzure. Sav bes koji se kupio tih godina eksplodirao je u sirovom Skorsezeovom prikazu Njujorka, u kome se telesne izlučevine mažu na leba, a čovek je čoveku govnar. De Niro nikada neće biti bolji, odgledaj ovaj film.

Cool Hand Luke (Stjuart Rozenberg, 1967.)

Pol Njumen možda nema tu zajebanu, dviljačku crtu poput glumaca koji su se pojavili sedamdesetih, ali je postao arhetip holivudskog antiheroja (Buč Kesidi i Sandens Kid, Hazarder, Žaoka), i samim tim njegov najprkosniji film zaslužuje da se nađe na listi. Nakon što je iskombinovao dva najinteresantnija hobija modernog sveta – cirku i vandalizam – Lukas Džekson dospeva u zatvor na Floridi. Pošto se dokazao kao pouzdana vreća za udaranje glavnoj zverini u kaznenom korpusu, Luk počinje da pokazuje muda i upravniku zatvora, tako što ometa neiskvarenu populaciju mardelja koja je navikla na dnevne doze bičevanja i rudničenja. Pizdarije se gomilaju, a naša junačina postaje simbol nekonformizma u okruženju u kojem ti dislociraju bubrege ako se zakašlješ dok glavešine pričaju.

Dečko koji obećava (Miloš Radivojević, 1981.)

Da ne bude sve sa govnjivog zapada, moramo uvrstiti i jedno naše izadnje u ovu listu, a tu se najbolje uklapa Dečko koji obećava. Film predstavlja biografiju bivšeg jugoslovenskog predsednika, Slobodana Miloševića i njegova jebačka iskustva sa početka osamdesetih godina. Dobro, to baš nije istina, ali Berček se u filmu zaista tako zove. Nakon što mu pohotna Švajcerskinja otvori nove vidike kroz raznorazne oblike koitusa, naš Sloba zbatali fakultet, obrije bradu, ostavi ribu, nađe dvadeset novih, počne da puši i osnuje novotalasni bend sa Kojom iz Discipline Kičme. Od totalnog strejtera postaje neka mešavina klošara i bajkera koja se šiba po studentskim domovima i gluvari po gej pederskim toaletima. Najbolji trenutak – Sloba iskoristi kevu bivše ribe (i to Slovenku) i onda joj nonšalantno saopšti da se tera u pičku materinu.

If…. (Lindsi Anderson, 1968.)

Krupna detetina u engleskom internatu, iznervirana strogim režimom svojih nadređenih, diže pobunu da jednom zasvagda zatre tiraniju dušmana. Ako ti ovo zvuči poznato, znači da si obraćao pažnju na tekst. If…. je delimično zasnovan na prvoj stavci sa ove liste, Zero de Conduite. Razlika? Prvo, pozne šezdesete godine – doba izdrkavanja ; drugo, Malkom Mekdauel – čovek koji zarađuje za život glumeći izdrkavače. If…. je dosta mračniji od svog uzora, ali isto toliko je konkretniji u poruci koju nosi – malog čovek možeš da jako da gaziš, ali kad mu pukne film, najebaće ti se svega živog. I ovde su eksperimentalne i nadrealne scene uspele da se umigolje, doprinoseći sanjarskoj atmosferi kojom film odiše, počevši od samog naslova do brutalnog kraja. Mekdauel je na osnovu svoje glume dobio (i zasnovao) ulogu u Kjubrikovoj Paklenoj pomorandži, još jednom filmu koji bi komotno mogao da se nađe ovde. 

Fight Club (Dejvid Finčer, 1999.)

Borilački klub uspeo je na mišiće da postane moderni klasik, prvenstveno zbog nepregledne armije fanova. Možda je tvoj stav da ovaj film samo prodaje gomilu jeftine filozofije napaljenim klincima, a možda misliš da je Finčer mesija poslat da izbavi Holivud iz govana. Nebitno, na kraju krajeva. Norton i Pit postali su simboli pobune protiv konzumerizma, dok je ovaj drugi kroz Tajlera Dardena postao idol muške, a mokri san ženske populacije. Pravi Tarzan – radi šta hoće, jebe koga hoće, stvara, uništava, puši, pije, bije. Ironično, majice sa natpisom “Ja sam Džekov odevni predmet za koji je pukao 50 evra preko Ibeja”, nimalo ne idu u korist filmu. Da je Borilački klub romantična komedija, da nema nikakve veze s onim što jeste, da je najgore sranje u istoriji kinematografije, bio bi vredan gledanja samo zbog scene u kojoj Norton uvošti od batina Džareda Letoa.

La Haine (Matju Kasovic, 1995.)

Francuzi su, uz Grke, sasvim sigurno najluđi narod na planeti kada su u pitanju demonstracije. Bacanje molotovljevih koktela je njihov nacionalni sport, a na grbu im stoji Arapin koji prevrće policijski Reno. Ili bi barem tako trebalo da bude. Mržnja nije konkretno film o pobunjeništvu, znatno je slojevitiji od toga, ali ga je korisno pomenuti bar zato što je nama nekako blizak i po tematici i po likovima. Vensan Kasel (odnosno Vinc) deo je jevrejsko-arapsko-crnačke ekipice koja tokom etnički podgrejanih sranja u Parizu (tipična subota za Francuze) pronalazi pištolj koji mu diže nivo zajebanosti na jedanaest. Vinc, naložena dizelaška baraba kakva jeste, ne prestaje da se kurči, ali polako dolazi u situaciju da pištolj upotrebi protiv policije. Mržnja je lektira, jedan od najboljih filmova devedesetih godina i pokazaće ti kako ne treba svaki balvan da rejdžuje protiv mašine, jer se mnogo gore stvari mogu iz toga izroditi.