Kad treba da budeš jeban, gaće same spadaju

– … I daćete mi jedan Best blu
– Nema blu, ima samo silver. Za blu moram da odem u magacin, upravo je stigla roba.
– Ako, ako, nigde ja ne žurim, mi penzioneri imamo vremena na pretek.

Ja baš i nemam, al je penzosa očigledno boleo tukson zbog toga, inače bi uzeo silver i zapalio na neku pijacu da razgleda zeleniš. Rešio sam da zajebem čekanje istovara cigareta iz šlepera i još istog dana završim kupovinu u Maxiju – prešao sam na drugu kasu gde je neka riba upravo punila svoje kese.

– Ijaaaao, zaboravila sam pin. 42… Ne, ne, 24…. uh, nije ni tako.

Dok je ona rendom metodom pokušavala da pogodi sopstveni pin, brzo sam izračunao da postoji 10 na četvrti mogućih kombinacija, a stvarno nije mi se čekalo toliko. Vratio sam se na onu prvu kasu gde je deda konačno dobio isporuku pljuga i usput je skoknuo da uzme kilo banana.

– Gospodine, niste izmerili banane, kako mislite da otkucam ovde?
– A to se meri?
„Jok, čiča, daju na komad“ – promrljao sam sebi u bradu, dok sam opet odlazio na drugu kasu jer je riba u međuvremenu ubola dobitnu kombinaciju svoje platne kartice.

Pre završetka moje odiseje u Maxiju, da se malo pozabavimo poreklom ove pojave.  Marfijev zakon je nastao sredinom prošlog veka, kad je asistent avio-inženjera Edvarda Marfija prejebao neku stvarčicu prilikom testiranja pilotskog katapulta i naterao inženjera da izgovori čuvenu rečenicu: „Ako ovaj momak može bilo šta da pokvari, on će to i učiniti“. Kasnije je nastao mali milion modifikacija ovog iskaza, koji su našli primenu u raznim naučnim sferama ali i u svakodnevnom životu.

Ljudi nikako nisu indiferentni prema Marfijevim zakonima. Jedni ih voršipuju i u svakoj situaciji kad zakasne pola sata na posao, daju šefu objašnjenje kako je prokleti Marfi naterao vozača basa da dođe 20 sekundi ranije na stanicu“, drugi smatraju da su to besmislice čak i onda kad padne kiša a oni nisu poneli kišobran nakon 129 dana uzastopnog nošenja istog, dok ih treći i dan danas čitaju po skrnavim forumima prepunim trojanaca i prepričavaju ih kasnije na Jutjub sedeljkama – „E, jeste znali da se papir koji tražite uvek nalazi na dnu fioke?“ – „Jesmo, brate, pre 10 godina, teraj se u kurac, evo ti buksna, idi na terasu iskuliraj“. Istina o Marfijevom zakonu je verovatno negde između prvog i drugog slučaja, znatno bliže tome da je besmislica, ali da vidimo šta nam logika, makar i tarzanska, o tome kaže…

Hleb uvek pada na namazanu stranu

A ako je tepih persijski i reklamira ga Ljiljana Blagojević onda pada pa da mu jebeš mater. U korenu ovog mita leži osnovno poznavanje fizike. Parče hleba pada ka zemlji ili sa ivice stola ili ispada čoveku iz ruke. U oba slučaja imamo dejstvo obrtnog momenta koje rotira parče hleba. Kad se pri tome doda činjenica da se težište hleba pomera ka namazanoj strani usled težine fila, sasvim je logično da će od 100 namazanih parčića hleba, 57 recimo pasti na stranu sa paštetom, a 43 na klot stranu. Ako si dokoličar, ovo je sjajna prilika da eksperimentišeš, trk u Maksi po 10 bajatih lebova i 2 kila paštete i udri.

Drugi red u prodavnici brže odmiče

Stvari u tuđim rukama uvek izgledaju veće. Osim ako je reč o kiti, e tad je naša sedamnajstica za pola koplja ispred Piter Nortove dvajsdvojke. U slučaju kad treba da bira između sličnih stvari, čovek se ponaša po psihološkom modelu Buridanovog magareta i zbog neodlučnosti skapava od gladi. U ovom slučaju, zbog skakanja iz reda u red, gubi pola sata dragocenog vremena. Plus, ako na jednoj kasi radi rasna riba sa osam dana iskustva i sisurdama koje prete da svakog časa pocepaju Maxi majicu od rumunskog pamuka, a na drugoj sredovečna kasirka sa brkovima poput poljskih podoficira, znaš i sam koji ćeš red izabrati. E pa tu je greška, staramajka je singerica na kasi sa 30 godina iskustva, dok sisata ubada po tastaturi k’o Saša Matić konac kroz iglene uši.

Autobus uvek nalazi kad zapalim pljugu

Većina ljudi koji koriste usluge GSP-a znaju napamet red vožnje linija kojima se najčešće voze, makar u onim terminima kad idu na posao, školu itd. Uzmimo neku liniju koja ima frekvenciju nailaska vozila od 10 minuta. Dakle, neko prosečno vreme čekanja je nekih pet minuta, jer se nekad desi da bas naiđe odmah, a nekad i da ti vozač pokaže srednji prst i zatvori ti vrata pred nosem iako si sprintao 200 metara i ispustio dušu, pa ćeš sledeći da čekaš 10 minuta. Čovek je po prirodi optimista i uglavnom računa da će autobus čekati manje od proseka čekanja. Kad se to vreme probije, postaje nestrpljiv i da bi nekako prekratio vreme, pali pljugu. Jebiga, ako autobusa nema 7-8 minuta a nailazi na svakih 10, nekako je logično da se pojavi u trenutku dok se cigareta nije pošteno ni zagrejala.

Toalet papira nestaje kad najviše prigusti

Da, svima se nekad desilo da su morali na dupetu ostaviti naslov „Vendi popušila Nenadu Čanku na stočnom sajmu u Donjoj Prigrevici“, pošto se Kurir prvi našao pri ruci u nedostatku tariguza. 99,9 posto ljudi nije na nivou inteligencije Šeldona Kupera iz „Big Bang Theory“ koji smatra da potrošni materijal koji nema rok trajanja treba kupovati jednom za ceo život. Polovina poslednje rolne je većini red alert da bi sutradan trebalo pazariti džambo pakovanje Perfexa. Ako jedna četvoročlana porodica koristi pakovanje od osam rolni nedeljno i ako prosečan čovek godišnje dvaput dobije neku prolivčinu, vrlo je verovatno da će se u jednoj od 52 nedelje potrefiti zlosrećna kombinacija nemanje papira – imanje proliva, a onda sledi priča s početka pasusa koja ostaje dugo urezana u glavavama članova cele porodice.

Dok sam spuštao korpu sa lebom i jogurtom na kasu i vadio 200 dinara da platim, kasirka mi se obratila ljubaznošću člana glavnog odbora Nove Srbije.

– E, izvini, ja moram sad na pauzu, nisam ništa jela a već je jedanajs, pređi na drugu kasu.

Sreća pa mi nisu spale gaće, verovatno bi se brzo iza mene stvorio radnik obezbeđenja sa strap on-om u ruci.