Kako sam dočekao Novu

Izuzetno sam se proveo sinoć. Noćas, jutros, kako hoćete. Bilo je divno, a ta divota zaslužuje da se ispriča u celosti.

Još u nedelju uveče sam naterao sebe da uzmem Karling kup sa Vest Hemom, žrtvovao sam ligu, doveo Nemanju Tomića u zimskom prelaznom roku, drugim rečima, sve sam podredio tom kupu. Trebala mi je cela noć i tačno 72 reprize kako bih oborio na pleća veliki Mančester Junajted, ali na kraju, nakon penala, veliki londonski klub pakuje pehar u vitrine, kapiten Neca Tomić daje idiličnu izjavu, Ferguson prodaje Van Persija, ležem u šest ujutru, što znači da ću se naspavati do uveče, te kako valja i trebuje obaviti svoju građansku dužnost, ispratiti Staru, a dočekati Novu godinu.

Budim se oko šest popodne. Keva u međuvremenu isključila komp, a ja nisam snimio epsku pobedu nad Junajtedom. Na brzinu prodajem Tomića u Regensburg, tuširam se detaljno, košulju peglam poluuspešno, dernjam se da mi keva pronađe cipele sa mature – ne slavi se Nova godina svaki dan – uzimam od ćaleta dve tisuće novih dinara, što sa 20 evra – koje mi je tokom poslednje posete domovini dao pečalbar ujka Zoki – čini moj novogodišnji budžet sa kojim treba napraviti haos, naliti se kao budala, obaliti neku jedva punoletnu omladinku i dogegati se nazad u krevet. Jer to je, je li, smisao Nove godine.

Čujem se sa Ćomijem, sa ortaćima se nalazimo u osam, na dogovorenom mestu, ispijamo četiri dvolitre piva i litru vinjaka, takozvano zagrevanje, pošto nas naše putešestvije može dovesti na mesta sa cenama alkohola nepristupačnim poput riba koje tamo obitavaju. Prva stanica treba da bude Trg, poteškoću predstavlja činjenica da gradski prevoz radi kao da štrajkuje, a kad se autobus teturajući i pojavi iz pravca Žarkova – u njemu su sardine popakovane takođe za Trg, pa kroz vrata ne može da uđe ni Hudini. Tako moja prva crvena novčanica odlazi u džep vozača skoro rashodovane Lade Nive koji se predstavio kao taksista.

A na Trgu – da vidiš demokratije. Kao i svake godine, iz našeg džepa, tamo za svakog ponešto. Električni orgazam za trve rokere, Marčelo i Iskaz za hipstere i ove što se lože na duboke reči, pa onda Black and White World – trubači, nego šta. Kroz masu se probija gomila preduzimljivih ljudi koji za limenku Jelena skromno traže komad papira sa likom Nadežde Petrović, obezbeđeni su i toaleti, plastične konzerve pune govana, ispred kojih se nakupio red kao da se dele akcije Epla. Pišam u Studentskom parku, pandur me opominje rečima: „Je li ti tako i kod kuće?“ „Ne, gospodine“, odgovaram, „živim sa kevom, ćaletom i mlađim bratom u jednoiposobnom stanu, nemamo ni terasu, a kamoli park.“

Lakši za sadržaj bešike i ujka Zokijevih 20 evra koje sam morao da zadenem u plavu uniformu kako ne bih gledao maricu iznutra, vraćam se u spektakularno slavlje. Odbrojavanje, velelepni vatromet u rangu onog koji organizuje prosečno australijsko domaćinstvo, masa je ipak u transu, sveopšte čestitanje, razmena bala po tri puta sa svakim ko ti se iole učini poznato, čuju se najlepše želje na slovenačkom i makedonskom, svi narodi i narodnosti besplatno uživaju u novogodišnjij čaroliji, petarde daju svemu i auditivni ugođaj, bubne opne su na iskušenjima, neko upravo ostaje bez prsta, ali to ništa ne može da pomuti čaroliju novogodišnje noći.

Sledećih pola sata pokušavam da dobijem kevu i ćaleta, da im čestitam Novu godinu, svi oko mene se savijaju da bi bolje čuli, neki vitlaju telefonima po vazduhu, valjda da bi uhvatili signal, srećnici koji se probiju kroz komunikacionu prašumu urlaju novogodišnje želje svojim najmilijima, ubedljivo prednjače zdravlje, sreća, pare i ostalo koje će već samo doći, pokušavam da pošaljem SMS svim devojkama od kojih očekujem koitus iz samilosti u 2013. godini, negde oko jedan stiže niz generičkih poruka u stilu „ja ove noći sa tobom neću biti moći, ali sve naj najbolje u Novoj godini želi Zoki sa familijom“. Kada je malo splasla ekstaza usled činjenice da se kalendar obrnuo, i da je ponovo prvi januar, ortaći i ja preglasavanjem odlučujemo da se uputimo na kućnu žurku kod Smareta, na koju ranije bejasmo pozvani.

Dolazak nas petorice ozbiljno je narušio ionako klimavu polnu ravnotežu na Smaretovoj gajbi, te je sada nas 17 majmuna pijano pokušavalo da terenski ispita međunožje devet pripadnica lepšeg pola, od koji su neke u taj „lepši pol“ spadale samo figurativno. Piće je odavno nestalo, jedan svat je kukao što Maksi ne radi, na šta to liči, neradnici, banda, država duradi nešto, dok su ostali, predani sudbini, hvalili sebe pred ženskadijom, po stoti put puštali Gangnam stajl i uveravali da se taj ples izvodi isključivo sa mužjakom iza, a ženskom spreda, dvojica srećnika su oko trojke otišla sa dve nesrećnice u sobu sa jaknama, šta su tamo radili, nama ostade nepoznato.

Kako posle velikih euforija, a posebno onih nepotrebnih, uvek dolaze teška spuštanja, oko četvorke smo već pijuckali biter-lemon i pričali o stanju u zemlji, kritikovali što mlad pošten svet, poput nas, ne može da nađe posao osim po partijskoj i kumovskoj liniji, a tu liniju imaju svi, osim, je li, nas, poštenih. Ne znam kako smo došli do nacionalne krize, ali se jasno sećam kad je neko pomenuo Tuđmana, pa neko drugi Partizan, pa neko treći kako je Dule Vujošević kurton od trenera, a onda je neko pitao da li je možda Čović bolji, na šta je, opravdano, ukazano da Čović nije trener, nastavilo se raspravom ko je veći državni projekat i ko ima veće komplekse, da bi se, oko petice, razišli sa ubeđenjem da veće, neizlečive komplekse svakako imaju oni drugi.

Za autobus više nismo imali volje, moja druga crvena novčanica otišla je u džep vozača skoro rashodovanog opel kadeta, koji se predstavio kao taksista. Praznog buđelara, volšebno izgaženih cipela i suvog kurca, stropoštao sam se u krevet oko šest, bogatiji za još jedan nezaboravni doček Nove godine. Nisam mnogo spavao, probudio sam se sa mučninom, glavoboljom i dehidratacijom, simptomima onog što narod zove mamurlukom, nazvao majci i ocu srećne praznike, pokušao da kupim Necu Tomića od Regensburga, nije išlo. Zašto bi uopšte nešto išlo? Zašto sada, kad već nije prethodne godine? Šta je jebeno novo u novoj godini? Zašto slavimo dolazak nečega što nam ničim ne nagoveštava boljitak?

Kao što svaki mamurluk donosi čvrstu zakletvu da se više nikada neće piti, tako mi je i ovo prvojanuarsko prepodne donelo zakletvu da ću sledeću – ma šta sledeću, sve sledeće dočeke – prespavati. Ko ih jebe. To je za budale. A onda me je nazvao Ćomi i rekao da organizuje neku reprizu na gajbi. Dobro, samo još ovaj put.