Ko je Glavni?
Da li znaš po kome se zove Glavna ulica u Zemunu? Ne znaš? Pa po Glavnom. Ko je zapravno Glavni? E, pa odgovor na to pitanje prevazilazi okvire ovog teksta, ovog sajta i čitavog interneta. On u svojoj punoj širini zahvata sve odgovore na sva pitanja ikada postavljena, putuje kroz prostor i kroz vreme, pulsira kroz eone, golica samu eteričnu tvar kosmosa. Na kraju se u svoj svojoj beskonačnosti i težini koncentriše na jednu malu i naizgled nebitnu tačku u celom tom sistemu bez početka i kraja – na tebe. Na to da li si životinja koja živi od danas do sutra, zadovoljna ispunjavanjem svojih prizemnih, fizioloških potreba, srećna i blažena u tom ogromnom inkubatoru, prikačena na dva sistema cevi, jedan koji upumpava i jedan koji ispumpava – ili si pak biće razvijenije svesti? Biće koje ne želi ono što mu pružaju lažni autoriteti koji su sebi dali za pravo da mu uskrate ono što mu zapravo treba, biće svesno te zjapeće i bolne šupljine u svojoj glavi koju očajnički želi da zapuši umirujućim i blagim tkivom koje je istina, samospoznaja i krajnja sloboda ličnosti. Ko je Glavni? To je zapravo pitanje na koje postoji beskrajno mnogo odgovora, ali isto tako ne postoji jedan univerzalni odgovor. Počnimo od onoga što se sa sigurnošću zna.
Glavni je rođen u Beogradu, ali ne u onome što se danas smatra Beogradom. Ne, Glavni je rođen u Tvrđavi, i to u vreme najgorih sranja, dok su dorćolsko nebo parali zlokobni krici Geringovih Štuka. Dok je sve okolo gutao plamen, dok su se bolni jecaji njegove majke na porodiljskoj postelji mešali sa odjecima eksplozija koje su tresle svetu beogradsku zemlju, na svet je došao Glavni, od prvog udaha osećajući bol generacija koje su bile i koje će doći, i od prvog izdaha voleći taj Dorćol. Kad se Glavni rodio, on nije plakao, ne. Glavni je uvek osećao, ali nikada nije pokazivao da oseća. Čak i kada je još kao bosonogi klinac čuo da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći i da je ostao sam, Glavni nije pustio suzu. Samo je pokupio svoju praćku, dopola pojedenu jabuku i svoje stare bušne cipele, uzeo dedu za ruku i otišao da s njim živi u Zemunu. U drugoj polovini 40tih godina, nakon smrti babe i dede, Glavni se vraća na Dorćol.
Detinjstvo
Po povratku, Glavni upisuje prvi razred OŠ koja danas nosi ime kralja Petara Prvog i zapošljava se u livnici. Težak radnički život u dečjem dobu nije omeo Glavnog u postizanju odličnih rezultata u školi. Sve do petog razreda, kada je Glavni ponavljao kako ne bi iza sebe ostavio drugara. Ova žrtva načinila je Glavnog i zvanično pravim beogradskim vitezom. I danas se uz kafu u stanovima starih beogradskih porodica pričaju priče o Glavnom, jer ko nije poznavao Glavnog, nikada zapravo nije ni video Beograd.
Iz života Glavnog
Beograd je na usranom parčetu zemlje, isprdku Evrope nazvanom Balkan bio jebeni San Francisko, dok su svi ostali krajevi predstavljali Montane, Dakote i Arkanzase. Za to nije bio zalužan niko osim Glavnog i njegovih Beograđana. Glavni je zapravo predstavljao taj kosmopolitski duh Beograda koga više nema. Glavnog nije interesovalo da li njegovi ljudi idu u džamiju, crkvu ili sinagogu, za Glavnog su oni bili pre svega Beograđani. Glavni je svojim Beograđanima donosio sva čuda sveta koja nekim spletom okolnosti nisu nastala na Dorćolu. Glavni je prvi posedovao kolekciju ploča i najbolji gramofon koji se mogao pronaći od Istanbula do Beča. Prva masovna rivanja u bivšoj Jugi organizovao je Glavni, kod njega u stanu. Glavni je učio svoje šta je to život, praktikovao poštenje i ljubav. Bio je iznad hramova, religije i bogova, ali je palio sveće za dušu preminulih drugova, jer je znao da će to značiti njihovim pobožnim majkama. Za Božić je bio položajnik celom Dorćolu. Drugove je ispraćivao i dočekivao iz vojske, a sam istu nije služio, jer ne može jedan zadrigli Zagorac iz raspalog Kumroveca da diktira beogradskom mangupu – tolerisao ga je sve dok se ovaj ne meša u dorćolska pitanja. Svoju ljubav prema boksu krunisao je osvajanjem titule na nivou Starog Grada, a nije se takmičio na globalnom nivou, jer je za njega samo Beograd bio svet. Prvi je furao havajske košulje, kada one nisu predstavljale simbol džiberstva, jer glavni je bio Majami pre Majamija.
Glavni i žene
Glavni je voleo muziku i živeo rokenrol. Priča se da je “Odiseja” napisana tako što se Leu Martinu šveca ispovedala o noći provedenoj sa Glavnim, kada ju je ovaj razdevičio na tepihu po kojem su bile prosute orhideje. Da, Glavni je naravno bio i ljubitelj žena, veliki romantik i čovek koji je maksimalno poštovao sve svoje devojke. Mahom je šetao one sa relativno oldskul imenima kao što su Danica, Ljubinka ili Ljubica. Voleo je beogradske devojke, zato što su bile drugačije od ostalih. Voleo ih je, jer iako nisu odrasle u izobilju, imale su manire dostojne jedne princeze bez ikakve uobraženosti ili malograđanštine. Drske i mirišljave, sa svetlim tragovima na ramenima tamo gde su tanke bretele haljina – koje su same šile! – štitile njihovu mirišljavu kožu od julskog beogradskog sunca. Glavni je voleo beogradske devojke jer su one i u to vreme bile retke, bile su kao cvet prkosa koji raste iz male pukotine u betonu, a ispod pazuha im je grebalo tačno onoliko koliko treba da grebe. Glavni ih je nazivao “mačkama”.
Još o Glavnom
Glavni je bio Dorćol, Glavni je bio Beograd. Živeo je i živi za svoje Beograđane, iako ga navodno na Dorćolu nema još od početka devedesetih. Izdejstvovao je obustavljanje NATO agresije, jer je Beograd dobro upoznao bombe. Finansirao je smaknuće Miloševićevog režima, doveo dobre ribe na makišku stranu Ade i platio Japancima za 90 novih autobusa. Ostaje samo jedno pitanje: gde je Glavni? Gde je sada? Glavni je u Francuskoj ulici, u Siminoj, u Gospodar Jovanovoj. Glavni je u Knezu, na Zelenjaku, na Platou, Glavni je ispred Skupštine. Glavni je bio tu kada si prvi put zakrljao devojku na Kalemegdanu, bio je tu kad si izvlačio spid na Bulbulderu, bio je u Kozari kada si gledao Decu Špijune, bio je na Trgu Nikole Pašića dok si posmatrao ribu kako kliza, bio je na Železničkoj kada si je pratio nazad u Blace.
Iako ga možda ne primećujemo, on je još uvek tu. Danas uspomenu na njegovo ime čuvaju naizgled tihi mladići sa belim kapuljačama, koji od Pariske pa sve do Karaburme presreću nedostojnike sa namerom da ih recnu svojim sečivima. Presreću šljam, presreću korumpirane bumbare, presreću mračnjačke krvnike, drogirane studente Filozofskog fakulteta, sarage koje besciljno tumaraju po noći i bestidne devojke koje svoja mlada predivna tela prodaju za dop. Presreću ih postavljajući im samo jedno pitanje. Pitanje koje je važnije od bilo čega što um smrtnika može zamisliti. Pitaju ih prosto: “Ko je Glavni?” Jer ko ne zna Glavnog, nikada zapravo nije ni video Beograd.
Autori teksta: Jogurt i Burzum.
