Kopulacija diskretuma i kontinuuma u Univerzumu – Život

Razlog zbog kog 4 i po godine odlažem početak pisanja o nebeskim stvarima je dvojak. Tu je  onaj osećaj posedovanja lepe stvari čiju upotrebu odgađaš zbog same lepote inicijalnog trenutka uživanja. Druga stvar je ona glavna, mislim da ne postoji tema o kojoj više znam u životu, pa me to uvek i koči jer samim tim češće shvatim koliko je to moje znanje bedno i ništavo jer ako je nešto na ovom svetu skoro sasvim rušljivo, to je onda pojam i doživljaj kosmosa i njegovih pripadajućih entiteta. Zemlja je ravna ploča i centar sveg postojanja, ili ipak nije. Univerzum je beskonačan ili ipak nije. Sunčev sistem ima šest planeta, sedam, osam, devet, osam, devet, osam… hm. Egzoplanete ne postoje, mi smo sasvim sigurno jedino mesto u univerzumu na kom je život moguć ili su pak razni oblici života svuda oko nas a mi nemamo kapacitete i znanje da doznamo istinu. Crne rupe su crne osim kad sam Stiven Hoking kaže da su ipak možda sive. I tako, pitanja su beskonačna, konačnih odgovora je skoro pa nimalo. Ali zato valjda i nema zanimljivije stvari na svetu od kosmosa.

Univerzumsku priču ću izdeliti na celine, a početak će biti o početku – nastanku svega što nas okružuje pa i nas samih – dakle, o životu.

Nastanak svega je i dalje nedokučivo naučno-religiozno-filozofsko pitanje i hiljadama godina podjednako i maltretira i inspiriše najveće umove, i neizostavan je lajtmotiv svih kultura i epoha, bilo onih sa kamenim oružjem ili najnovijim ajfonom u rukama. U principu, možemo reći da su život i smrt, kao i smisao postojanja (sve ono između ta dva diskretna mometa) sveprisutna metafizička pitanja svih pitanja koja se iznova nameću u raznim inkarnacijama i o kojima imamo maglovito znanje, Neki delovi pazla su tu – shvatamo veliki prasak (donekle) i prelaz neživog u živi svet (isto tako donekle) ali je i dalje sve to znanje samo atom u univerzumu, i ta mastodontska slagalica sveznanja tek treba da bude sastavljena. Ako je to uopšte i moguće.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Ima li život svoj početak?[/typography]

Posmatrajući zakon o očuvanju energije koji nas uči da je, kao što je znano, energiju nemoguće, kako stvoriti tako i uništiti, logičkim skokom prve kategorije dolazimo do zaključka da je univerzum tu oduvek. Ipak stvari nisu tako lako dokazive kako se čini. Sama ideja večnog univerzuma je stara koliko i čovek. Tačnije rečeno, model univerzuma koji nastaje u konačnom trenutku je jako mlad i učeni ljudi još od presokratovskog perioda do Ajnštajnove generalne teorije relativnosti su se mahom slagali u univerzumskoj prostorno-vremenskoj beskonačnosti. Danas znamo da je sve što vidimo, čujemo i osećamo imalo svoj početak i on se nalazi skoro 14 milijardi godina levo od nas na vremenskoj skali.

Koliko je čovek sam sebi centar svog univerzuma, toliko je i ljudska rasa antropocentrična u svojoj biti. Ne postoje druga nama znana bića koja toliko sebe smatraju (ili su smatrala) za centar univerzuma i razlog postojanja svega. Po čoveka ova priča je ipak mnogo manje bajka a mnogo više statistika i sled neverovatnog broja događaja koji je doveo do toga da činimo to što činimo. Dakle, mi nismo tu jer je tu i trebalo da budemo (na kraju teksta ide kontraargument) ili nas je neko stvorio i tu poslao da obavljamo radnje u čast njegovu. Ali kad smo već tu i kad bitnost svoje vrste počnemo da doživljavamo kao univerzumski fašizam (a šta je drugo antropocentrizam) možemo i da se prisetimo reči jednog od najvećih naučnika prošlog veka Karla Segana: „Azot u našoj dnk, kalcijum u zubima, gvožđe u krvi i ugljenik u piti od jabuka koju jedemo su bili unutrašnjost umiruće zvezde.“ Mi danas takvi kakvi jesmo smo zapravo samo reinkarnacija te praenergije sa drugačijim rasporedom atoma i to je verovatno najfascinatnija činjenica za koju smo ikad uspeli da saznamo o sebi. Značaj kontinuuma života nadmašuje značaj postojanja čoveka, ma koliko takva istina bila bolna za nas.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Ono pre Velikog praska (džepni univerzumi)[/typography]

Jedna od najlepših stvari u kosmosu je postoji toliko mnogo pitanja na koja odgovori nisu konačni, ili ako su konačni, lepe vilicu na pod od količine veličanstvene nezamislivosti objašnjenja. Pitanje da li je bilo nečega pre velikog praska se može redukovati na „da li je bilo vremena / prostora / materije pre vremena / prostora / materije“, ili koristeći paralelu Stivena Hokinga „šta je severnije od severnog pola?“ Ne postoji način na koji bismo mogli govoriti o nečemu što je postojalo pre nego što je sve nastalo, čak i samo vreme. To je dakle jasno. Ili nije uopšte.

Ipak, mnogi naučnici često barataju pojmom koji se odaziva na ime džepni univerzum, prema kome naš univerzum predstavlja samo jedan od enormno mnogo univerzuma koji paralelno i nezavisno postoje. Ti univerzumi počivaju na možda skroz drugačijim zakonima. Ruski kosmolog Aleksandar Vilenkin, Andrej Linde i nama najpoznatiji od svih Alan Gut (jedan od glavnih činilaca svih ovozemaljskih naučnopopularnih emisija o svemiru) su prvi protagonisti priče o večnoj inflaciji prema kojoj je Veliki prasak početak samo našeg univerzuma ali ne i tog multiverzuma u kom postoje pomenuti drugi univerzumi gde je inflacija – za razliku od ovouniverzumske koja se konačna – večna. O multiverzumu u nekom drugom pisaniju, a o inflaciji nešto kasnije.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Teorija velikog praska[/typography]

Nešto ne može biti stvoreno ni iz čega, tvrdio je još pre dve hiljade godina rimski filozof Lukrecije. Ex nihilo argument mudrog Lukrecija je jedan od stubova kreacionističkih „dokaza“ o neophodnosti više sile kao tvorca svega uz pre svega sveti princip o konzervaciji energije. Međutim, jedna krupna stvar ide u prilog big bengu – gravitaciona energija dolazi sa minus predznakom, enegrija materije sa plus, u zbiru su nula i princip očuvanja energije nije narušen.

(Pre)često se čuje kako je Teorija velikog praska „samo teorija“. Iako ta tvrdnja dolazi iz usta istih ljudi kojima je i evolucija samo teorija, ona (tvrdnja) je faktički promenila samo značenje reči teorija u svakodnevnom nenaučnom govoru – iz sistema međusobno usklađenih tvrdnji i generalizacije isparčanih empirija na osnovu zakona i proverivih činjenica u „brate, ja imam teoriju da me db prisluškuje, čuli su da valjam 20 mića trave mesečno, trn sam im u oku“. TVP je teorija tačno onoliko koliko je i teorija gravitacije pa ipak, osim ludih Rusa na jutjubu, veoma retko imamo priliku da vidimo kako se neko sprda i ne veruje u teoriju gravitacije. TVP nije po ukusu verovatno većini stanovnika sveta mada se da primetiti tendencija porasta prihvatanja, pa je ona danas “zadovoljavajuće objašnjenje” čak i nekim religioznim organizacijama.

Nauka funkcioniše nezavisno od toga da li se nekom sviđa ili ne – takva je pa je takva, i koliko znamo do danas, TVP je činjenica, i ta činjenica se može poboljšati tj unaprediti (na način kako je opšta teorija relativnosti unapredila Njutnou teoriju gravitacije), ali TVP nije ni nagađanje, ni hipoteza da se tek tako može reći „a šta ako nije tako?“. Tako da, sve nama znano, nastalo je, prema poslednjim proračunima pre 13,8 milijardi godina. Sa ljudskog stanovišta poimanja vremena, to je beskonačnost.

Ništa nije postojalo, a onda je to ništa eksplodiralo i tako je nastalo sve. Tako manje-više glasi objašnjenje Velikog praska iz usta cinika, nekih običnih ljudi ali i naučnika koji su svesni teškoće razumevanja samog nastanka pa se sprdaju na svoj račun. U principu, ovo objašnjenje je solidna aproksimacija i izmamitelj osmeha uz nedozvoljene supstance, ali su stvari nešto manje crno-bele.

Albert Ajnštajn je bio čovek od zilion potvrđenih istina (neke se dokazaše čak i vek nakon njegovih predviđanja, kao gravitacioni talasi) i tek nekoliko zabluda. Pored znane da je smatrao da je kvantna mehanika uglavnom sranje, Ajnštajn je jedno vreme bio i zagovornik ideje da je univerzum lenji Vojvođanin posle nedeljnog ručka. Preciznije, Ajnštajn nije tvrdio da je univerzum beskonačan i statičan (te ideje je otac Đordano Bruno), već da je vremenski beskrajan ali prostorno konačan. Ipak, neka naučna otkrića ranog devetnaestog veka su doprinela da imamo drugačiju priču.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Kosmičko jaje i primordijalni atom[/typography]

Prezime Lemetr je zanimljivo za istoriju ljudskog roda iz dva razloga. Francuz Kristof Lemetr je prvi belac koji je istrčao 100 metara za manje od 10 sekundi. Belgijanac Žorž Lemetr je, sa druge strane, praotac (ili barem jedan od praočeva) Velikog praska. Ništa tu neobično ne bi bilo da Lemetr nije bio katolički sveštenik, pa se progresivnost aktuelnog pape baš onako može tumačiti „aaaajde idi navijaj za San Lorenco i ne kenjaj kako katolička crkva priznaje TVP kad je tvog reda član to uradio još pre skoro sto godina“. Naravno, Lemetr je naravno bio i vrstan fizičar i matematičar, predavao je te predmete na katoličkom univerzitetu u Luvenu i jednog dana je skontao da se univerzum širi i izneo teoriju ekspanzivnog univerzuma, koja se često greškom pripisuje Edvinu Hablu, liku koji bi danas mogao da živi kao lord samo kad bi uzimao cent na svaki kompjuterski skrinsejver nastao kao posledica rada teleskopa nazvanom po njemu.

Temelj za Lemetrovu ideju je postavljen deceniju i po pre. Vesto Slifer, američki astronom je primenio jedan od najbitnijih fizičkih alata – Doplerov efekat u kosmološke svrhe. On je primetio da spiralne nebule (sad se to zovu spiralne galaksije) neće da se druže sa Zemljom, tj jako brzo beže od nje. 1927. Lemetr koristi taj zaključak i zapravo stvara ono što se danas zove Hablov zakon (Lemetr radi, Habl se ugradi – bukvalno tako zvuči) i koji je Habl sa Miltonom Humasonom uobličio u konačnu varijantu 1929:

1. Objekti u dalekom svemiru imaju Doplerov pomeraj (crveni pomak) koji se interpretira kao udaljavanje od Zemlje

2. Posmatrano sa Zemlje, sve galaksije se od nas udaljavaju brzinom proporcionalnoj njihovoj udaljenosti

Dve godine kasnije, Lemetr predstavlja hipotezu o primordijalnom atomu, gustom i vrelom koji je bio inicijalna kapisla postanja sveta. Prema njegovoj ideji, pošto se galaksije međusobno udaljavaju mora postojati diskretni vremenski trenutak u kom je to udaljavanje počelo.

Ipak, za dokaz Lemetrove hipoteze se čekalo tri decenije (1964) pa je čovek dve godine nakon toga mogao na miru da umre. Nakon ratnih peripetija i okrenutosti nauke stvaranju oružja kojim će jedni potčiniti druge, fokus se opet preneo na dihotomiju – statički vs dinamički univerzum. Prvu struju je predvodio engleski astronom Fred Hojl, koji je postao verovatno jedan od udžbeničkih primera ironije, jer je zapravo postao kum onom protiv čega se borio. Naime, on je posprdno nazvao univerzum koji nastaje iz kosmičkog jajeta „velikim praskom“ u fazonu „hahaha i onda taj prastari atom eksplodira BENG i ja sad zato jedem ovu tortilju“. Hojl se žestoko sjebao, al je barem dobio titulu sera kao utehu. Lemetrov nosilac žezla u sudaru teorija je bio Rus Georgij Gamov. Borba teorija je trajala jako dugo sve dok su dva naučnika Penzijas i Vilson slučajno uhvatili signal za koji se empirijom dokazalo da potiče iz ranog univerzuma, svega nekoliko stotina hiljada godina nakon big benga. Kosmičko pozadinsko zračenje, kako se naziva taj uhvaćeni signal pokazuje sliku univerzuma u trenutku kad je temperatura spala na dovoljnu da se formira prvi atom vodonika. Deceniju kasnije, Penzijas i Vilson dobijaju Nobelovu nagradu za otkriće kosmičkog pozadinskog zračenja čime se zatvaraju dileme oko toga da li je univerzum vremenski beskonačan ili ne.

Dakle, ono što znamo je da smo stari 13,8 milijardi godina i da se od tog nultog trenutka kreiranja vremena, prostora i materije desilo neverovatno mnogo međusobno povezanih stvari ali i čistih slučajnosti. Mada je donekle istina i da slučajnostima možemo nazvati međusobno povezane stvari koje nismo u stanju da razumemo još. Neke od tih stvari su događaji nastali odmah nakon velikog praska. Ali kad kažem odmah, mislim i pre nego odmah jer dok samo pomislim da kažem odmah zakasnio sam bilion biliona puta i još malo više.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Plankova epoha, epoha velike unifikacije i…[/typography]

Iako je i dalje u domenu hipotetike jer nemamo dovojno razvijen matematički aparat kojim bi se išta dokazalo, Plankova epoha predstavlja najčešći zaključak kojim se da opisati taj neverovatno veliki period vremena koji je trajao od trenutka 0 do trenutka kad je univerzum bio star čak 10 na minus 43. sekundi – Plankovo vreme, tj vreme za koje svetlost pređe Plankovu dužinu. Epohalno. Pretpostavlja se da je tad gravitacija bila jaka kao i ostale fundamentalne sile (tačnije, sile su bile ujedinjene) i da je mogla da se opiše kvantnim efektima, što je jelte u suprotnosti sa današnjim teorijama u kojima se relativnost i kvantna mehanika konfrontiraju. Kako je vreme proticalo (stvarno jako ludački zvuči proticanje vremena kad se govori o vremenskim okvirima od mizernih fragmenata sekunde), i kako se svemir širio, širio i širio, te hladio tako su se i zajedničke sile „cepale“ u procesu koji se zove lom simetrije i s jedne strane je ostala gravitacija a ostale tri sile su činile ujedinjenu elektronuklearnu silu. To se zbilo sa završetkom Plankove epohe i početkom Epohe velike unifikacije koja je trajala do 10 na minus 36. prve sekunde svega.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Inflacija[/typography]

Ne ona naša iz devedeset treće, ne ni ona zimbabveanska, čak ni mađarska nakon Drugog svetskog rata koja je merena kvadrilijardama, već inflacija iz sasvim drugog sveta. I monetarna i kosmološka inflacija počivaju na istom principu rasta, s tim što u ranom univerzum nije bilo rasta cena već eksponencijalnog širenja univerzuma. U trenutku 10 na minus trijes šes kreće period te ranouniverzumske hiperinflacije separatisanjem sile jake interakcije iz ujedinjene elektronuklearne sile. Eksponencijalno širenje je trajalo do 10 na minus 32 sekunde, nakon čega je svemir nastavio da se širi ali linearno. Smatra se da je kosmološka inflacija jedno od najbitnijih do sada steknutih znanja o svemiru, i za rad na njoj su ranije pomenuti Gut, Linde i Pol Stajnhard dobili Dirakovu medalju.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Rani univerzum – primordijalna era[/typography]

Sa svršetkom inflatorne epohe, zapravo, počinje univerzum u kom više preovladavaju naučne činjenice a manje naučne spekulacije. Rani univerzum je izuzetno negostoljubivo mesto ispunjeno kvark-gluonskom plazmom, velike gustine  i temperature koja rapidno pada ali se i dalje izražava s čudnim brojem s mnogo nula ispred jedinice kelvina. Razbijanje elektroslabe simetrije se dešava u periodu između 10 na minus 12 i 10 na minus 6 sekundi i u toj epohi sve četiri nam poznate  fundamentalne sile dobijaju sadašnju formu, i iako fundamentalne čestice imaju masu, temperatura je i dalje previsoka da dozvoli vezivanje kvarkova u hadrone. Do toga dolazi tek u sledećoj  hadronskoj epohi. Daljim padom temperature dolazi do hlađenja kvark-gluonske plazme, te formiranja hadrona. Ako se neko pita „šta koj moj hadroni imaju veze sa mnom“, treba reći da su neki hadroni barioni. Ako je sad neko zapenio „šta bre barioni sad koj moj, ne izmišljaj“, treba reći da su neki barioni protoni i neutroni, a većina vidljive materije u kosmosu je izgrađena od njih, pa i ti, hobgobline jedan, što se pitaš šta bre barioni, i ti si jebeni barion“.

Veliki sat univerzuma je konačno oglasio kraj prve sekunde postojanja sveta i neutrini su se razdvojili i počeli slobodno da bazaju prostorom. Narednih devet sekundi je vladala epoha leptona jer su se hadroni i antihadroni međusobno pouništavali, ali ničija nije do zore gorela pa su i nesrećni leptoni najebali u koliziji sa svojim negativima, i od desete sekunde univerzuma je počela da traje prva prava epoha fotona koja je trajala čitavih 380 000 godina. Temperatura univerzuma se i dalje hladila pa su se protoni i neutroni spajali u procesu nukleosinteze i tako su se formirala prva atomska jezgra. Negde krajem epohe kad se gustina univerzuma dobrano smanjila, nastaju prvi atomi vodonika i helijuma. Ti praatomi ova dva gasa su bili jonizovani, tj nisu imali elektron(e) oko jezgra. Jezgra su zatim pohvatala elektrone u procesu rekombinacije i tad su atomi postali elektroneutralni. 380 000 godina posle Velikog praska fotoni nisu više toliko učestalo intereagovali sa materijom; došlo je do stvaranja kosmičkog pozadinskog zračenja – najstarije svetlosti u univerzumu koja je fundamentalna za ono što nazivano opservabilnom kosmologijom. I bi svetost.

[typography font=”Cardo” size=”30″ size_format=”px”]Kreiranje univerzumskih struktura – najbitniji događaj u istoriji svemira[/typography]

Pre mesec dana, astronomi su u sazvežđu Veliki medved pronašli GN-z11, trenutno najudaljeniju znanu galaksiju, udaljenu od Zemlje 32 milijarde svetlosnih godina i staru 13,4 milijarde godina. Ova galaksija se smatra za trenutno najstariju galaksiju u svemiru a istovremeno i najstariju strukturu nama znanu. Ipak, s obzirom da se na tronu često menjaju novootkrivene najstarije galaksije, kvota da će GN-z11 uskoro biti zamenjena nekom drugom čudnijeg naziva je veoma kladioničarski isplativa, pa ako vas u Meridijanu ne pogledaju previše značajno, uplatite 10 evra da će do kraja godine pronaći stariju (udaljeniju) galaksiju i zaradite jedno 3 i po evra. Sigurica.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Rađanje zvezda[/typography]

Nekih četristotinak miliona godina nakon Big Bang-a počeo je proces rejonizacije i smatra se da se to može uzeti kao vreme kad su nastale prve zvezde. Sam proces nastanka zvezda je jedva nešto komplikovaniji od recepta za palačinke. Potreban vam je jedan veći molekularni oblak (prepoznaćete ga po lepoti…) koji se sastoji uglavnom od molekula vodonika H2, nešto Helijuma i prašine (po ukusu). Zatim u tom molekularnom oblaku izaberete samo guste regije koje će magično da se fuzionišu i tako nastaju super ukusne zvezde. Bez zezanja, tako zaista nastaju zvezde.

Ne postoji fizički entitet koji je zaokupio više umova u istoriji a opet ostao misteriozan i nedokučiv nego zvezde. Osim što smo kao ljudi samo produženi kontinuum života zvezda, one čine naš filozofski, kulturni, naučni razvitak, ali stvaraju i brojne zablude, te o njima naširoko i nadugačko u nekom od narednih tekstova. Zasad samo dobro poznat podatak da „sunaca“ u znanom svemiru ima manje-više tričavih 100 oktiliona (kec pa 29 nula) zvezda.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Formiranje galaksija[/typography]

Galaksije su nastale kao posledica sitnih kvantnih fluktuacija usled Velikog praska. Međutim, da bi se skontalo stvaranje galaksije, neophodno je prvo pomenuti kosmološki princip prema kome je univerzum izotropan i homogen. Druga jako bitna stvar je nešto što se zove lambda CDM model koji zapravo predstavlja parametrizaciju kosmološkog modela Velikog praska prema kom vidljiva materija čini svega pet posto ukupne mase univerzuma, tamna materija skoro 27 a tamna energija 68,3. Dakle, ono što je nama danas poznato u materijalnom smislu u opservabilnom univerzumu čini tek jednu njegovu dvadesetinu.

E sad opet galaksije. One se, dakle, sastoje najviše od pomenute tamne materije (mimo naše intuicije da su zvezde glavne face u galaktikama, skoro 90 posto mase galaksije otpada na tamnu materiju), zvezda, leševa zvezda, međuzvezdanog gasa i prašine i predstavljaju gravitacijom vezane sisteme. Ono što se do danas zna je da postoji preko sto milijardi galaksija i da se morfološki najgrublje dele na eliptične, spiralne i iregularne. Dakako, podela je znatno sofisticiranija – postoji čitav spektar tipova galaksija u zavisnosti od raznih parametara i klasifikacija se vrši na osnovu dijagrama. Prema tom dijagramu, Mlečni put, na primer, pripada spiralnim premošćenim galaksijama.

Spiralne galaksije se sastoje od rotirajućeg diska gusto načičkanog zvezdama koji se nalazi u centru galaksije i krakova koji formiraju spiralni izgled. Za razliku od eliptičnih galaksija, spiralne su više trodimenzionalnog tipa, a u njihovim izbočinama se nalaze najstarije zvezde u galaksiji. U centru spiralnih galaksija se često nalazi supermasivna crna rupa. Eliptične galaksije su uglavnom bez nekog reda i hijerarhije i u njima se generalno nalaze najstarije zvezde u univerzumu. Toliko o podeli i oblicima, ostatak je enciklopedijsko znanje.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Mlečni put[/typography]

Je l se sećate koliko je bilo neobično kad su iz poznavanja prirode privi put čuli za izraze mlečni put i kumova slama? Kao šta jebote, moj kum Dragojlo je konobar, kakva slama, zašto mlečni put? Kasnije smo naučili da je kumova slama recidiv paganske kulture naših predaka, a Mlečni put ima takođe simboličko značenje, ali njegova etimologija dolazi iz mnogih kultura sveta. Tiamat (ne bend), boginja okeana u mesopotamskoj kulturi je ubijena od strane Marduka (opet ne benda) te je on njen rep vinuo u nebesa i to je kasnije postao prvi zapis o pominjanju onog što su Vavilonci tripovali na nebesima. Kasnije se ispostavilo da je taj mit (kao i mnogi drugi) isplagiran od Sumera. U zapadnoj kulturi, ime Mlečni put je nastalo iz grčke mitologije jer je Hera navodno iz dosade prskala mleko iz sisa po nebu dok je dojila Herakla pa ostala fleka. A pošto je grčka reč za mleko galactea a Nolo alergičan na laktozu, onda je valjda jasno što nam se galaktika zove Mlečni put.

Sam Mlečni put je nastao iz sitnih nepravilnosti u raspodeli gustine u ranom univerzumu. Neka od ovih područja većih gustina su bili začetak globularnog jata iz kog su najstarije zvezde formirale ono što danas nazivamo Mečnim putem. Od formiranja tih prvih zvezda Mlečni put je počeo da raste stapajući se sa okolnim protogalaksijama i povećavanjem količine gase iz galaktičkih haloa. Inače, Mlečni put se i danas širi i raste jer skuplja akrecioni materijal iz komšiluka, tj iz komšijskih tzv satelitskih galaksija Malog i Velikog Magelanovog oblaka.

Što se podataka iz lične karte Mlečnog puta tiče, policajcu bi bilo zanimljvo sledeće:

[box type=”tick” style=”rounded”]

dijametar – 100-200 hiljada svetlosnih godina, nema definitivnog odgovora za sada

broj zvezda – još manje pouzdano ali preko 100 a manje od 400 milijardi komada

masa – rastegljivo prilično: od 600 milijardi masa Sunaca do 4,5 biliona masa Sunaca (masa Sunca je dva puta deset na trideseti kilograma, pa računaj, pandurčino)

datum rođenja – najstarije zvezde Mlečnog puta su stare maltene koliko i sam Univerzum, ali se može reći da se njegova zvezdana masa nije menjala 10 milijardi godina

brzina – 600 km/s

adresa – Orionova ruka, deo spiralnog diska, 27 000 svetlosnih godina od centra galaksije supermasivne crne rupe Sagitarius A*

rukovodilac – galaktičko superjato Virgo

[/box]

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Solarni sistem[/typography]

Da li se sećate kako bilo je pre 4.6 milijardi godina? Verovatno ne, ali ako je verovati predavanjima setnih muzičara iz Beogradskog sindikata koji evociraju uspomene sa skadarlijske protokaldrme, beše to ovako: prvo je nastalo Sunce tako što je džinovski molekulski oblak sastavljen od vodonika i helijuma kolapsirao. Tačnije, pretpostavka je da je neka kratkoživeća zvezda crkla, nastala je supernova i usled šok-talasa materija se komprimovala unutar molekulskog oblaka prouzrokujući da određene regije kolapsiraju usled sopstvene gravitacije. Usled zakona o očuvanju momenta, kolapsirani fragmenti su počeli da se rotiraju, zagrevaju, a samim tim rastao je i pritisak i nastao je protoplanetarni disk – zvezdani fetus, ono što će kasnije biti Sunce. Pritisak i gravitacija unutar jezgra su nagomilavali okolnu materiju i tako su nastali i ostali članovi Solarnog sistema – gasoviti džinovi (Jupiter, Saturn), ledeni džinovi (Uran, Neptun), terestrijalne plane (Merkur, Venera, Zemlja, Mars), patuljaste planete, prirodni sateliti i ono što spada pod „mala tela Sunčevog sistema“ – asteroidi, komete, trojanci, kentauri i transneptunski objekti. Za one koji su na vreme platili mesečnu apanažu da čitaju Tarzaniju, ovde ide disklejmer da gorenavedeno ne pričaju momci iz BS-a već su to naučne činjenice. Ko nije uplatio nek i dalje misli da ovo repuje Feđa Dimović.

Ako bismo univerzum uporedili sa svetom, galaktičko superjato sa kontinentom, galaksiju sa državom, lokalnu grupu sa gradom, okolne galaksije sa komšilukom a naš zvezdani sistem sa porodicom shvatli bismo da porodica ipak krije neke tajne. Zamisli da ne znaš koliko imaš braće i sestara i šta je sve ćale radio kao mlad? Zajebano. I dalje tražimo devetu planetu – postoje ozbiljni nagoveštaji da je ona tamo negde daleko iza Neptuna i revoluira oko Sunca s nekim suludim periodom, te ko zna kad ćemo je naći ali mnoga indirektna merenja pokazuju da je ćale bio jebač presretač – imamo bar još jednog brata skoro sigurno.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Zemlja[/typography]

Što bi rekao Brus Dikinson: Welcome home – to an accident of birth. Zemlja je dom preko sedam milijardi živih ljudi, jedno 100 milijardi umrlih, preko 10 miliona postojećih vrsta i ko zna kog suludog broja izumrlih (ok, preko pet milijardi) čiji se ostaci svakodnevno pronalaze i čije atome čak i sami posedujemo.

Istorija Zemlje ide 4,54 milijarde godine unazad i primordijalno stanje je formirano akumulacijom čestica iz solarne nebule. Sam proces se odvijao par desetina miliona godina nakon stvaranja Sunca. Rana Zemlja je bila nestabilna ko pojas Gaze, jer je vulkanska aktivnost bila dominantna a sudari sa ostalim nebeskim telima izuzetno česti. Smatra se da je Mesec nastao kad se nebesko telo propisne veličine skucalo u Zemlju i otkinulo dobro parče koje je postalo Zemljin prirodni satelit pod dejstvom njene gravitacije.

Kako je vreme prolazilo, temeratura površine Zemlje se polako smanjivala i formirala se kora. Voda koja je nastajala vulkanskom aktivnošću je isparavala i tako smo dobili atmosferu bez koje bukvalno sekund života ne bi bio moguć i svi bismo ličili na silikonjare nakon polasatnog solarijumskog tretmana. Mislim, tako bismo izgledali u prvoj mikrosekundi; do kraja prve sekunde bismo otišli R’Loru gospodaru svetlosti na istinu, tj bili sažeženi u ognju.

[typography font=”Cantarell” size=”24″ size_format=”px”]Život života[/typography]

Jedna od najteže dokučivijih istina našeg postojanje. Kako je nešto neživo dobilo formu života, kako je statički sistem prešao u dinamički? Odgovor se zove abiogeneza. Dakle, ne kako bi većina možda mislila evolucija; ona se zapravo bavi razvojem života nakon nastanka prvog živog bića. Za razliku od hipotetičke panspermije prema kojoj se „seme sveg života“ na Zemlji obrelo tako što ga je donelo neko nebesko telo prilikom brojnih sudara sa Zemljom ili čak neka svemirska letelica, abiogeneza proučava proces nastanka života iz nežive tvari. Prema procenama, do tog kvantnog skoka živo-neživo je došlo između 3,8 i 4,1 milijarde godina mada je prvi bezuslovno potvrđeni takav događaj desio pre 3,5 milijardi godina i fosil neke prabakterije je pronađen u steni u zapadnoj Australiji.

[typography font=”Cardo” size=”18″ size_format=”px”]”If life arose relatively quickly on Earth … then it could be common in the universe.”[/typography]

Neki naučnik

Sledeća iteracija milijardama godina dugog procesa od Velikog praska do čoveka je bila razvoj eukariotskih organizama, i to se dogodilo pre nešto manje od dve milijarde godina. Zatim skoro milijardu godina mira i tišine i onda se desio životinjski veliki prasak – Kambrijska eksplozija – događaj koji je potpuno promenio dotadašnji evolutivni tok – jer se u kratkom vremenskom periodu (20-25 miliona godina) pojavio ogroman broj životinjskih vrsta što kulminira time da negde pre oko 530 miliona godina, radoznalo stvorenje izlazi iz okeana i ostavlja prvi otisak u blatu planete Zemlje. Još jedna revolucija života.

Fast forward do… ne zna se tačno, možda 6,5 miliona godina. To je trenutak (mada je ispravnije govoriti o intervalu) kada je za one sa jeftinijim životnim ulaznica čovek nastao od majmuna. Nauka kaže drugačije – Vuk Bojović i majmun Sami su tad imali poslednjeg zajedničkog pretka. Od tog trenutka, preci današnjeg čoveka počinju da ubrzavaju svoj tempo razvitka i kroz razne homo inkarnacije sve sofisticiranijeg nervnog sistema, pre oko 250 000 godina u Africi nastaje naš prvi pra pra pra predak. Iako gledajući danas razne kreature koje imaju slobodu pojavljivanja u javnosti i nose lične karte umesto da im bacamo komadiće hrane u kaveze ili da se slobodno veru po drveću prašuma imamo utisak da evolucija ne teče, to je samo iluzija. Iako je lako reći da je čovek ubedljivo najsavršenija slučajnost dosadašnjeg evolutivnog toka, nikako ne možemo reći da je i poslednja iteracija. Ok, možda poslednja prirodna, jer veštačka inteligencija pristiže.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]Antropički princip – Da li je Univerzum napravljen za nas?[/typography]

Uistinu je zanimljiva indikativnost kako čovek ima tendenciju da razne događaje, ma koliko oni bili lišeni uzročno-posledične veze proglasi za rezultat sudbinske intervencije. „Nije to slučajno“, veli čovek bez obzira da li govori o nesreći drugog čoveka koji pogibe jer je radio na crveno slovo ili na o tome što stoji uspravno, ima dva para ekstremiteta, moć da govori, mozak da ga zloupotrebljava i jetru da se izbori sa pola flaše vinjaka u 10 ujutru. Naš antropocentrizam nas dovodi do antropičkog principa – tautološkog mehanizma koji kaže da sama činjenica da postojimo mora povući fakat da je univerzum pravljen za nas jer čim se pitamo da li jeste, onda zasigurno jeste. Hm, zvuči prosvećujuće. Doduše, ideja da se u kosmosu sve dešava nužno nije baš novijeg datuma, još su pre dve i po hiljade godina o njoj govorili grčki atomisti Leukip i Demokrit.

O čemu se zapravo radi. Jasno je da pitanje da li je baš sve ovo oko nas stvoreno da bismo nakon skoro 14 milijardi godina nastali baš mi je jedno od onih prapitanja koja su ponajviše uticala na razvoj (bogami i na suzbijanje istog) ljudske misli. Savremena misao daje „odgovore“ na ovo pitanje u dve varijante, koje su poznate kao jako i slabo antropičko načelo. Slabo veli da vrednosti fizičkih veličina nisu podjednako verovatne nego su ograničene zahtevom da postoje mesta gde život baziran na ugljeniku može da evoluira i da je univerzum dovoljno star da bi se to i desilo. Jako antropičko načelo kaže da je pojava čoveka na neki način predodređena time što je univerzum prisiljen da stvori inteligentan život, tj da fizički parametri univerzuma moraju da budu u skladu sa hemijskim osobinama neophodnih za razvoj inteligentnog posmatrača.

Antropičko načelo je, zanimljivo, jedan od segmenata gde će neki naučnici, filozofi ali i teolozi i kreacionisti naći poprilično zajednički jezik, doduše slične zaključke će izvesti iz različitih premisa.

[typography font=”Cardo” size=”24″ size_format=”px”]A šta da je univerzum malo drugačiji?[/typography]

Infinitezimalno mala promena vremenskih uslova iznad Marinkove bare može kroz nekoliko dana da dovede da u Njujorku bude minus deset stepeni. Iako teorija haosa nije oslonac antropičkog principa, često se govori kako život uopšte ne bi bio moguć da su neki fizički parametri univerzuma drugačiji za bukvalno pišljivu jedva primetnu razliku. Kosmolog Martin Ris je definisao „fino podešavanje“ Univerzuma u zavisnosti od šest bezdimenzionalnih fizičkih konstanti prema kojima se vidi koliko je postojanje života bilo teško iskalibrisati:

– odnos jačina elektromagnetne i gravitacione sile za par protona je 10 na 36; da je manji, jedino bi kratkotrajni univerzum bio moguć

– jačina sile koja zadržava nukleone (protone i neutrone) u jezgru je 0.007; da iznosi 0,006 jedini element koji bi postojao bi bio vodonik. Interesantno je i to što bismo bili u problemu i da je ova vrednost 0.008 jer tad ni vodonik ne bi mogao da postoji već bi se fuzionisao odmah nakon velikog praska

– odnos sila gravitacije i ekspanzione energije univerzuma; da je gravitacija bila jača u odnosu na tamnu materiju i jačinu inicijalne eksplanzije, univerzum bi se urušio u sebe pre mogućnosti razvijanja života

– kosmološka konstanta – odnos gustine tamne materije i energetske gustine univerzuma 10 na minus 122; toliko mala vrednost da nema nikakvog uticaja na kosmološke strukture manje od milijardu svetlosnih godina u prečniku. Da kosmološka konstanta nije toliko beznačajno mala, ne bi moglo da dođe do formiranja zvezda

– odnos gravitacione energije potrebne da se rastgrne velika galaksija i energije ekvivalentne masi te galaksije je 10 na minus 5. Da je odnos manji, ne bi moglo da dođe do formiranja zvezda. Da je odnos veći nijedna zvezda ne bi mogla da preživi

– broj prostornih dimenzija prostor-vremena je 3; da imamo dve dimenzije ne bismo mogli da igramo jamb, lopte, svi bismo ličili na anoreksične manekenke… Da postoje četiri zaista ne znam šta bi bilo, te je konkluzija da život može postojati samo sa tri prostorne dimenzije

E sad, cela priča o finom podešavanju univerzuma je dakako truistička i tautološka jer iz ugla svakog a posteriori događaja ekstremno male verovatnoće se može tvrditi kako je sam taj događaj bio predodređen da uspe zbog same volšebnosti toga da se desio. Fine tuned universe je jedan prilaz problemu života za koji će do nekih eventualnih dokaza postojati pro i contra argumenti kao što uostalom postoje i za hipotezu o multiverzumu, dizajnu (ne onom inteligentnom) i za sve druge kosmogonije bile manje ili više realne. Uostalom, kad je poreklo univerzuma te života u pitanju, realnost kao što se može videti može biti jako čudna, skoro pa neverovatna.

Za kraj ovog dela koji obrađuje život, ostavljam mali kameo za Karla Segana i njegovo viđenje uobičajenog shvatanja da je ugljenik neophodan za nastanak živih bića. On je to nazvao karbon-šovinizmom.