Kralju, koji si car!

Alfa-mužjaci postoje svuda gde postoji krdo, ali nijedna druga životinja osim nas se nije dosetila da bi alfa-mužjaštvo moglo da bude nasledno. Kapiramo, nasleđivanje je prirodan produžetak potrebe da se očuvaju svoji geni, to jest da se potomstvu pruži najbolji mogući start u igrici koja je zakucana na Nightmare difficulty, ali stoji i da je vođenje naroda zajebano zahtevan posao koji ne može da radi bilo ko.

Jedan od najvećih problema koje vučemo za sobom još od kada smo kao civilizacija bili na nivou “ajde da sada Optimus Prajm napada Barbikinu kuću, pa se posle venčaju” je baš to što kraljevanje ima niže kriterijume za upad od zaposlenja u kladionici. Uglavnom se od kandidata traži samo da su izašli iz tačno određene vulve i da ne demonstriraju suviše očigledne psihofizičke deformitete. Istina, u mnogim slučajevima kraljevima su postali ljudi s dovoljno muda i resurasa da tron zauzmu, ali su kroz istoriju ipak mnogo češći bili kraljevi koji su svoj položaj prosto nasledili. I naravno, nisu kurcu valjali u tome. Ali, o najvećim biserima krunisanih glava ćemo nekom drugom prilikom – danas nas zanimaju oni vladari za koje verovatno nisi čuo, a koji su bili prosto rođeni da vladaju, oni koji su opravdanje svakom neobrijanom monarhisti od Ješue Ha-Nocrija do Vuka Draškovića, prinčevi u kojima je alfa-mužjaštvo teklo toliko jako da su pred njima žene širile noge, muškarci padali na kolena, a čitavi narodi im drage volje nudili kolektivni rektum na polzu i razbibrigu.

Knut Veliki (kralj Danaca i Engleza od 1016. do 1035.)

Nijedna ovakva lista ne bi bila kompletna bez barem jednog nordijskog šampiona, naročito kada imaju imena kao što je “Knut Veliki”. Da se tako zoveš, insistirao bi da te uvek oslovljavaju punim imenom i prezimenom: “Knute Veliki, hoćemo do Kiće, nabavio je neku skankčinu od koje se krute bradavice?” “Krutost raduje Knuta Velikog. Pođimo.” Za Knuta Velikog smo sigurni da nije morao da podseća ljude na svoj nadimak, jer kada ti je ćale vikinški kralj koga zovu Dvobradi –  čovek je bio toliko muževan da mu je jedna brada bila malo – a keva slovenska princeza poznata kao Ohola, jedini pravac u kome može da ti ode nadimak je back to basics, ono ne zajebavamo se, brate zna se šta znači VELIKI. To ime je stekao krajnje zasluženo, jer je prvi viking koji je pokorio celu Englesku, pola veka pre Viljema Osvajača, pritom suvereno i mudro vladajući Dancima, Norvežanima i “delom Šveda”, jer ni tada niko normalan nije želeo sve Švede.

U svojim osvajačkim pohodima dozvoljavao je svojim ljudima taman dovoljno silovanja kuća i spaljivanja žena da ne izazove trajne traume novim podanicima, kojima je posle lepo izgradio nove crkve i gradove, razvivši kulturno-ekonomsku razmenu između svoja tri kraljevstva, otkrivajući tako Vikinzima čari incestuoznih porodičnih odnosa, a Englezima zauvek usađujući potrebu za obeznanjivanjem od alkohola i nasumičnim izlivima vandalizma.

Behanzin Hosu Bovele (kralj Dahomeje od 1889.  do 1894.)

Ako nije dovoljno to što je imao titulu koja automatski obezbeđuje pobedu u svemu  – “Kralj Ajkula” – Behanzin je bio ratnik, pesnik poznat po opasnim borbenim rimama i direktan potomak Adanzana Dahomejskog, prvog crnačkog kralja koji je primljen u Evropi, na dvoru Luja XIII, sa svim počastima i poštovanjem. Još rano se pokazao kao surov general i mudar diplomata tj. diplomata sa mudima, koji je zavladao najjačom domorodačkom državom u Africi XVIII i XIX veka, baš u vreme najvećeg zamaha evropske kolonizacije. Njegove gigantske crne mošnice su bile objekat obožavanja u zemlji Dahomejskoj, gde su ga voršipovali toliko da svaki put kad pljune, neko iz njegove telesne garde se baci tako da mu pljuca slučajno ne dotakne zemlju. Kada smo već kod telesne garde, Behazin je bio čuven širom Afrike kao inspiracija svom bledom imitatoru Moameru El Gadafiju, jer nigde nije išao bez svoje elitne divizije od 5000 (pet hiljada, nema frke, i mi smo prvo mislili da ima koja nula viška) gologrudih ratnica koje su mu bile zaklete na doživotnu vernost i dobijale najbolju obuku – što je značilo da su gole vežbale blic-juriš na ograde od trnja.

Behanzinova đuladna muda  su se pokazala u punom sjaju kada su Francuzi došli po svoje, to jest ono što su smatrali svojim, a on im poručio da mogu da mu laganini glođu žablji batak. Nažalost, njegov plan nije baš uspeo: francuski vojnici nisu dovoljno dugo zaboravili da povuku oroze svojih pušaka izbečeni pred hordom sisa koja je jurnula na njih, pa su tehnologija i taktika belog čoveka odneli još jednu pobedu nad igranjem za crnu raju. Ali, Behanzina je boleo đoka, on je svoje mesto u legendi obezbedio.

Karlo Martel (vladar Franaka od 737.  do 741, ali de fakto i pre)

Čovek zbog kojeg danas idemo u Pariz da obiđemo Notr Dam a ne Amininu džamiju, ne ćale nego deda Karla Velikog – što ga čini Karlom Prevelikim! – šmeker koji je praktično svojeručno postavio temelje srednjovekovnoj Evropi sa njenim viteškim turnirima i raspojasanom gonorejom, a da pri tom nikada nije zvanično bio kralj. Karlo je bio vanbračni potomak loze Pipina, i sve smešno u vezi s njima završava kod imena. Pipini su tradicionalno držali titulu domostrojitelja Merovinških kraljeva i bili prava “moć iza trona”. U doba kada smo mi drugi put padali treću godinu na faksu, Karlo je uspeo da se izvuče iz tamnice u koju ga je zatočila ćaletova legitimna žena, da bude proglašen vojvodom i da na bojnom polju rasturi sve svoje protivnike, pritom izmišljajući taktičke poteze koji su bili nepoznati tadašnjim vojskovođama, kao što je lažno povlačenje i napad u vreme ručka. Kada je postao domostrojitelj, izmanipulisao je celu priču tako da je kralja sveo na ukras u ćošku dvorane i osigurao da njegovi naslednici sednu na presto, započevši Karolinšku dinastiju. Uveo je tešku konjicu u redovnu vojsku – a i sam pojam redovne vojske – u evropsku vojnu doktrinu, a zahvaljujući tome je našamarao Saksonce i Germane kao da su depilirane pičkice, plus je zaustavio prodor Mavara u Evropu u odsudnoj bici kod Poatjea, pa je tako zaslužan  ne samo za nastanak francuske, nego posredno i španske države.

Kangsi Car dinastije Cin (car Kine od 1661. do 1722.)

Kina je imala više careva nego što je Aca Lukas imao dilera, i u toj konkurenciji je zaista teško biti MVP. Prema mišljenu poznavalaca istorije podvučene žutim, Kangsi Car je bio najveći ploditelj majki u narodu koji je toliko plodio majke da danas tamo moraš da imaš dozvolu za dete. Bio je naslednik mongolske dinastije Cin, što mu je već samo po sebi dalo dovoljno testosterona da mu glas mutira sa šest godina, da postane car sa osam, a da skroz oćelavi sa trinaest. Kada sa dvadeset i dve više nije mogao da zadrži svoju eksplozivnu muževnost, zatočio je sve svoje regente i krenuo da sam osvoji carstvo za sebe, što je značilo otprilike kompletnu današnju Kinu, Mongoliju, Koreju i delove onoga što je sada dalekoistočna Rusija. Toliko je temeljno otrsio opoziciju da je nad svime time vladao 61 godinu, što je i tada bilo dostignuće rezervisano za rang Lich Kinga.

Ehnaton (egipatski faraon od 1353. do 1336. p.n.e.)

Neki vladari su veliki zato što formiraju stabilnu i dugovečnu državu, neki po tome što su završili u velikom stilu, a neki po idejama koje definišu naše shvatanje sveta sledećih nekoliko milenijuma. Ehnaton je, zajedno sa svojom kraljicom, tačnije kolega-faraonom Nefertiti, učinio potez toliko revolucionaran da svršava po faci zbirnim dostignućima Fidela Kastra i Sudije Dreda: ukinuo je milenijumima staru mnogobožačku religiju Egipta da bi je zamenio novom, monoteističkom religijom, sa sobom i Nefertiti kao vrhovnim ždrepcem i žrecem. To je značilo da je praktično jednim potezom otpustio sve najmoćnije ljude u kraljevstvu, istovremeno narodu poručivši da je sve to lepo, taj kolektivizam, ali da je svaki čovek pojedinac, ravnopravan pred jednim bogom-Suncem, Atenom (osim njega i njegovih, jer oni su ipak Atenovi proroci, pa da). Bio je to koncept malko ispred svog vremena, a narod ko narod, nije voleo da mu neko baš dira u pastoralnu svakodnevicu, pa se Ehnatonova spika nije baš zapatila u mejnstrimu i faraoni koji su ga nasledili su se brzo vratili čarima mnogoboštva. Ipak, izgleda da je našla plodno tle kod nekih, jer gle čuda, baš negde tamo od Ehnatonovog doba se prvi put pominje religijica poznata kao Judaizam, koju je na Bliski Istok doneo mladi Midijanac iz Egipta po imenu Mojsije, sjedinivši je sa kultom Jahvea. Iako su se njegovi naslednici maksimalno trudili da ga bukvalno izbrišu iz istorije, Ehnaton je ostavio neizbrisiv trag na čovečanstvu postavljajući temelje trima verovatno najznačajnijim religijama svih vremena, mada sigurno nije imao pojma u šta će sve njegove ideje da mutiraju.