Kritika kritike rijaliti emisija

Ono što se kod nas naziva “kulturna zajednica” je bezupitno saglasno po pitanju prezira prema rijalitijima i konzumentima ovih mas-medijskih sadržaja. Argumentacija otprilike ne premašuje naivne pretpostavke da “vrednosni modeli” i “uzori”, koji se promovišu ovim emisijama direktno uzrokuju kulturni debakl – koji onda, sam po sebi, znači i sunovrat famoznog “sistema vrednosti” što je veoma blizu nekakvom sveopštem “društvenom krahu”. Fora je u tome što jadikovanje nad “kulturnom dekadencijom”, “kulturnom kontaminiranošću” jeste jedan od načina na koji “kultura”  jedino može da postoji – kroz neprestano ukazivanje na “opasne” i “pogubne” faktore ne-kulture.

 Niko ni ne pokušava da izvede podrazumevanu argumentaciju – rijalitiji uzrokuju kulturnu debakl – ali su svi saglasni oko toga da je to ključni efekat koji se proizvodi emitovanjem ovakvih emisija. Medjutim, pitanje koje je, pre svega, neophodno postaviti glasi: da li su televizijski sadržaji prisutni u emisijama poput “Farme”, “Parova”, “Velikog Brata” uzrok ili posledica situacije u kojoj se nalazi društvo u kojem živimo? Skloni smo da verujemo da je uvrežena “kritika” rijalitija koja ne može da baci dalje od te forsirane i prazne ideje o “uzroku” sloma “društvenih vrednosti”, i sama zapravo posledica i odraz društveno-kulturnog ćorsokaka u kojem smo se obreli. Drugim rečima, kritika rijalitija i konzumacija rijalitija su providan, lažni antagonizam – svaka konzumacija ovih medijskih sadržaja podrazumeva istovremeno i njihovo kritičko reflektovanje koje predstavlja jedan od glavnih razloga što gledamo. Sadržaj rijalitija se konzumira upravo sa pozicija koje je stvorila uvrežena kritika rijelitija.

To znači da čovek gleda i uživa u rijaliti programu upravo zbog toga što može da oseti osećaj superiornosti nad likovima iz igrokaza. To mu je garantovala dominantna kritika takvog sadržaja, kritika čiji je on subjekt. Ni najposvećeniji konzument ovog sadržaja nije neko ko za sebe misli da je svodiv na tu vrstu “banalnosti” koja je pristuna u emisiji i koju on aktivno konzumira. Pa čak i sami učesnici ovih emisija su mahom skloni kritičkom distanciranju u odnosu na vlastite pozicije u kojima su angažovani.

Tu dolazimo do suštine, što bi se reklo do konstitutivnog momenta – banalnost se konzumira kao banalnost i u njoj se učestvuje upravo jer imamo iluziju da je svojom konzumacijom i refleksijom ukidamo i prevazilazimo, jer imamo iluziju da smo “iznad” sadžaja koji konzumiramo i produkujemo. Prema tome, u trenutnoj raspodeli kulturnih karata, čini se da su najlošije prošli naivni kritičari rijalitija koji nesvesno aktivno doprinose fami oko ovih televizijskih sadržaja. A ta fama je dobrim delom u stvari uzrok tolike gledanosti. Osim toga, dobar deo konzumenata oseća takozvani užitak u krivici zbog toga što krši zabrane koje mu nameće zvanična kulturna savest, oličena u figurama poput Ivana Tasovca, Beogradske filharmonije i drugih kulturnih zvaničnika koji su na prvi pogled nevidljivi, ali konstitutivni činioci čitavog ovog društvenog-političkog spektakla.

Prema neoliberalnom konceptu, privatna svojina je svetinja, a privatnost i intima jesu poslednje uporište odbrane naših individualnih sloboda. Medjutim, budući da je privatnost “na ceni”, i sama je itekako uključena u računicu kapitalističke logike profita. Tajna gledanosti rijalitija jeste u tome što je “običnom čoveku” omogućeno da zaviri u privatnosti poznatih, estradnih zvezda i drugih javnih i kontraverznih likova, kao i u privatnosti drugih, anonimnih subjekata. Ova vrsta udovoljavanja našim voajerskim sklonostima jeste savršeno medijsko rešenje kojim medijski ideološki aparati uspevaju da re-kreiraju iluziju o nedodirljivosti privatnosti i intime.

U kapitalizmu, privatnost i intima su isposredovani do kraja, što znači da su i najintiminiji porodični odnosi zasnovani na svojinskim odnosima – otac je otac jer je vlasnik stana u kom njegova porodica živi i u patrijarhatu je jedino kao takav priznat kao otac-glava porodice . U suprotnom je kastriran, omalovažen i nemoćan subjekt koji je lišen one presudne moći koju mu društvo  nudi da vrši. U takvoj atmosferi, velika je stvar iznova stvoriti iluziju o nedodirljivosti intimnih odnosa koji su, čak i na bračnoj postelji, uvek posredovani vlasničkim odnosom prema krovu ispod kog se nalazi bračni krevet.

Izmešteni iz svoje privatnosti, učesnici rijalitija su stavljeni u novi kontekst takozvane simulirane privatnosti koja se temelji na svesti o tome da su posmatrani (uzgred rečeno, ne postoji intima koja je lišena ove fantazije). Voajerski užitak posmatrača, gledoca je u tome što konzumirajući tudju simuliranu privatnost koja mu je naizvolte, stiče iluzorni osećaj o nedodirljivosti vlastite intime. U tom smislu, glavni efekat koji se produkuje rijaliti emisijama svakako nije nekakva kulturna dekadencija, nego je to re-kreiranje iluzije o intimi koju nam privatna svojina navodno garantuje. Neposrednost medjuljudskih odnosa je nemoguća, ali mit o intimi moramo da negujemo i razvijamo upravo zbog te nemogućnosti.

 

Rijaliti programi cepte od lažne erotske tenzije. Ova “erotizovana” atmosfera je još jedan od razloga rijaliti pomame. I ovde su dežurni moralisti, čuvari devetnaestovekovne “moralnosti” i “tradicije” opet jedva dočekali da vide nekakav moralni sunovrat. Medjutim, tragedija nije u tome što su erotski sadržaji postali sveprisutni i naizvolte, nego upravo u tome što ih nema dovoljno. Tragedija nije u tome što su akteri rijaliti programa spremni da naočigled svih nas učestvuju u seksualnom odnosu, tragedija je u tome što je i njima samima intiman, dakle jedini autentičan seksualni odnos – nemoguć. U toj nemogućnosti se krije još jedna kvaka – naša nada da će se bar njima desiti kopulacija traje zauvek, a samoobmanjujuća “moralnost” učesnika je glavni ulog nepostojeće seksualne tenzije koju voajerišemo.

Prema tome, preterano loženje oko kulturne dekadencije i sunovrata seksualnosti, koje se najbolje očitava u promašenoj kritici rijaliti programa, puki je simptom manjka istinske kulture i seksualnih odnosa, usled kog nedostatka nam jedino ostaje da u prazno morališemo i jadikujemo, investirani svojim libidom u to jadikovanje, očajnički želeći makar negde da vidimo bar jedan istinski snošaj.

U kapitalizmu ne postoji ni seksualni odnos, ni intima, postoji samo nada da posmatrač, kradom, voajerski uzima ono što uistinu svima nedostaje. Čitav društevni poredak koji počiva i konstituisan je na nedostatku – ekonomskom dugu – najočiglednije se manifestuje upravo u fenomenu rijaliti emisija gde se recipijenti, učesnici i kritičari svi konstituišu oko nedostatka (intime, seksa i kulture).

U tom smislu, naša preporuka je aktivno gledanje rijaliti programa i to ne sa kritičkim odnosom prema tom sadržaju, nego sa samokritičkom refleksijom i nadom da ćemo aktivno interpretirajući takav medijski sadržaj moći da razumemo šta nam u kapitalizmu hronično nedostaje. Onaj “rijaliti” prema kom bi uistinu trebalo da razvijamo kritičku oštricu, jeste “rijaliti” koji se odigrava u političkom parlametnu Srbije, na koji još uvek, nažalost, ne postoji adekvatan političko-ideološki odgovor.