Mek donaldizacija: Hoću mnogo i odmah tog istog

– Jeo sam sinoć u Mekdonaldsu

– I kako je bilo?

Gornji dijalog, osim što odiše dokonošću, praktično je nemoguć. Niko nikada nikog nije pitao „kako je bilo u Mekdonaldsu“ zato što svako zna kako je u Mekdonaldsu. Uvek isto. Poslovično ljubazni studenti ili promašene starije jedinke u jednobraznim košuljama, uglačanim metalnim pločicama sa imenom koje niko neće ni pogledati, iza gigantskih pultova uslužuju mušterije. To rade brzo, mehanički što je u njihovom slučaju moranje, način opstanka – u suprotnom neće stići da urade ono što Poslodavac od njih zahteva. Bezlični Poslodavac je, sa druge strane, obezbedio oruđe i sirovine za što bržu proizvodnju – lepinje i pomfrit u kesama, ogromne plotne (pretenduju da budu roštilj) koje sa obe strane jednovremenu peku burgere i to čine za 40 sekundi. Ono što dobiješ u papirnoj kesi sa slovom „M“ isto je – u Beogradu, Beču, Bruklinu ili Bankoku.

Zato niko nikada nikoga nije pitao „kako je bilo u Mekdonaldsu“.

Kada je sociolog Džordž Ricer 1993. napisao svoju „Mekdonaldizaciju društva“, želeo je da upozori na nestajanje ljudskosti iz zajednice ljudi. Ako (još sa punim pravom) očekuješ da ti svaki radnik svakog Mekdonaldsa sveta napravi isti plastični hamburger – ti ustvari računaš na njega kao na priključak mašini, nužno zlo od krvi i mesa koje mora da uradi ono što mašina (još) ne može. Ricer se fokusirao na četiri aspekta u kojima je društvo 1993. ličilo na fast food, a danas je izgleda prešlo granicu posle koje nema nazad.

[typography font=”Michroma” size=”24″ size_format=”px”]Efikasnost[/typography]

Merilo svega, kadija, sudija i dželat radnog naroda današnjice. U slučaju Mekdonaldsa, u početnom trenutku A imamo Peru Perića, čoveka praznog stomaka, koji ulazi kroz rotirajuća vrata fast-fooda. U trenutku B, Pera Perić je napunjenog stomaka – zadovoljan, jer zbog prostog punjenja je i došao. Jednostavni vremenski razmak tačaka A i B je kriterijum pri oceni datog restorana, tamošnjeg osoblja, vlasnika i njegove bliže familije. Razume se, što je to vreme kraće, mušterija je srećnija – srećna mušterija je verna mušterija – verna mušterija je zarada.

Udarništvo je cenjeno svuda – broj stradalih civila nije bitan dok se ratovi dobijaju, suvislost tekstova nije važna dok se tabloidi redovno štampaju, stvarno znanje niko ne ferma dok indeks Singidunuma sabira osmice.

[typography font=”Michroma” size=”24″ size_format=”px”]Kalkulabilnost[/typography]

Ljudi su često iracionalna bića, pa se njihovi iracionalni, nemerljivi, pod digitron nepodvodivi razlozi nemaju zašto uzeti u obzir. Ukus hamburgera je nebitan – uostalom, o ukusima ne vredi raspravljati. Ono o čemu se, međutim, itekako može raspravljati jesu brojke koje govore o poslovanju i broju prodatih hamburgera i Happy Mealova. Na osnovu puke računice, kvantiteta dakle, ima se proceniti i kvalitet rada uslužnih delatnika. Kvantitativni rezon se toplo preporučuje i kupcu, Peri Periću – umesto da vodi računa o nebitnim stvarima kakve su ukus hrane ili ugođaj, Perić samo treba da izračuna gde najviše može da dobije za što manje svog novca. Tako se što punijem stomaku kao relevantan kriterijum pridodaje i što puniji buđelar.

Svaki šef sveta pitaće „Da li si uradio to i to“, nijedan neće „Kako si uradio to i to.“ A kada si uradio „to“, odmah možeš da pređeš na još „toga“, jer „ga“ ima na pretek. Često je najbitnije da li je Kobi Brajant prebacio 30 poena – bez obzira da li mu je za to trebalo 40 šuteva i da li su Lejkersi ponovo pukli kao zvečke.

[typography font=”Michroma” size=”24″ size_format=”px”]Predvidljivost[/typography]

Iz procesa proizvodnje – u krajnjoj konsekvenci iz života uopšte – treba ukloniti svaku neizvesnost, svaku krivinu podvesti pod libelu, zgaziti svaku ljudsku bubicu. Jer Pera Perić je gladan. On ne želi da proba ovu ili onu kreaciju, on želi da napuni želudac i creva tako da jedva diše. On ne voli talasanje, oslanja se na iskustvo, a ono traži dobro poznate produkte, nacrtane na svetlećim reklamama iznad glava poslužitelja. To što gladnimo, što nam hrana treba zbog energije – mana je ljudskog organizma, propust biologije. U otklanjanju te mane traži se rutina, ritualno ponavljanje istih radnji sa istim ishodom koji Peri na tacnu stavlja hamburger, koji će, opet izvesno, na isti način zadovoljiti Perinu potrebu.

Film, holivudska limunada koju prekida peting, kratka predigra sva posvećena što bržem (a uljudnom) dolasku do penetracije, nekoliko minuta jednoličnih pokreta, poljubac pa spavanje. Uvek je isto, razlike su katkad akcidentalne prirode no suštinu ne menjaju. Dobitne formule ne treba dirati.

[typography font=”Michroma” size=”24″ size_format=”px”]Kontrola[/typography]

Ljudi-mašine se indoktrinišu kako bi se obezbedilo gore pobrojano. Ipak, u skladu sa krilaticom poverenje je dobro, kontrola je bolja, oni koji najviše profitiraju od mekdonaldizovanog društva pobrinuli su se i za nadzor. Pera Perić je pre svega došao zbog mašine – ona će mu obezbediti sadržaj papirne kese koji će postati sadržaj njegovog stomaka. Mašina ne greši, može samo da se pokvari, a tada će je zameniti druga mašina, načinjena istom mašinom kao i prva. Ljudi su potencijalni problem. Zato se i utežu u jednake uniforme, sa jednakim glupavim kačketima – da bi se obeshrabrio individualizam i da bi obavezno svako pitao „kečap ili majonez“, „ovde ili za poneti“. Za svaki slučaj, tu su i kamere, bilo kakvo odstupanje od robotskog ponašanja biće dokumentovano.

Kontrola je najbolja kad je neprimetna. Dres kod se danas nameće perfidno – kao poželjno je, ali nije obavezno nositi kravatu i japijevsko odelo. Ipak, ako ne nosiš, potpuni si debil i jedini koji ne nosi. Isto tako, radno vreme je osam sati, i to će obezbediti čip kartice, ali šef će blagonaklono gledati na one koji rade po deset sati.

***
Logika Mekdonaldsa je prožela sve(t), čovečanstvo je postalo nesposobno za ljudskost. Nje dakako ima – ponekad na ulici, ponekad u kafani ili u krevetu, ali ljudskost nije pravilo nego izuzetak, čak anomalija. I najveći čovek među ljudima velikim delom jeste robot. Sve liči na Pekićevu Atlantidu u kojoj ljudi, kada nakon milenijumske borbe konačno poraze mašine, shvataju da bez mašina ne mogu ni da telefoniraju pa reše da ih ponovo osposobe.

Ovo je prvi deo trilogije mekdonaldizacija, kokakolizacija, diznifikacija. Nastavak sledi kada se oporavite od količine dosade koju emituje ovaj tekst.