Najbolji načini da pobedite devojku u svađanju

Mošа, jebi ga. Ko god misli dа je to moguće – ili nikаd nije imаo devojku ili smatra da je pesnica u vuglu sasvim validan argument. U prirodi svаkog čovekа je dа se tu i tаmo posvаđа. Nаrаvno. E sаd, prirodа ipаk tu nije ostаlа u bаlаnsu. Iz nepoznаtih rаzlogа, nаprаvljenа je nemilosrdnа podelа; podelа kojа je „slаbijem“ polu donelа strаšnu moć. Zapravo, sasvim neočekivano za mozak koji je stasao na savršeno logičnim principima da bolji pobeđuje, sva moć žene će izbiti upravo iz njihovih slabosti. Nažalost, naučeni smo da se borimo protiv jačeg i nekako se podrazumevalo da je protiv slabijeg borba lakša. E kurac. Niko nam nije objasnio kako savladati protivnika koji juriša na nas naoružan arsenalom strahova, komleksa i iluzija.

– Darko, DOĐI.

Čim je po imenu, sprema se nešto opasno. Navlačim facu a la Irfan Mensur i spremam se za najgore.

– Evo me.
– Razmišljala sam da okrečimo zid.
– Misliš da ga ja okrečim?
– Da.
– A ne, ne nikako. Krečili smo prošle godine.
– Ajde za vikend je možda najbolje.
– Nisi me čula, dušo?
– U krem.
– Stavićemo tapete.
– Ne tapete! Kreč! Tapete su za jadnike.
– Tapete su lakše za održavanje.
– To kažeš samo jer te mrzi da krečiš.
– Je l’ me to sad čini nekim zlim genijem?
– Reč genije je u ovom slučaju prilično suvišna.
– Vidi, kad smo kupovali veš mašinu, ni ja nisam rekao da si ti lenja fufa jer nećeš da pereš veš na obali Save.

Pogledala me je kao ružnu fleku na tepihu.

– Nemoj da me zoveš fufa.
– Samo sam rekao da te nisam nazvao, a ti…
– Ne mogu da verujem kakav si!
– Daj, ne budi glupa, i slep čovek bi…
– Sad sam još i glupa?
– Ne, implicirao sam da ne budeš glupa.

Na kraju smo se dogovorili da ćemo okrečiti. U krem.

Sledećeg dana pozvan sam tepanjem. Znate i sami šta to znači. Šoping. Uspeo sam da se izvučem, izgovorom koji je zvučao kao da je sam Stiven Spilberg sišao sa neba i šapnuo mi ga. Kupila je jaknu. Ali svrha te jakne nije bila da pruži toplinu. Nije imala ni nešto džepova, pa da kažeš da je funkcionalna. Svrha te jakne je bila jedna jedina: da meni pokaže moje mesto. Izvadila je jaknu iz proklete kesetine, okačila na sebe i krenula:

– Pa, šta misliš?
– Pa ono… Ako se tebi sviđa…

E sad, jedan savet. Nikada, ali mislim NIKADA, nemojte da budete početnik – debil. Ovde vidite klasičnu početničku grešku, koja se sprema da bude zasuta gomilom malih ludila. Protivpožarni alarm u mojoj glavi se upalio.

– Šta ne valja sa njom?
– Pa nije da ne valja… Mislim jakna k’o jakna, ništa specijalno.
– Šta… ne valja… sa njom?

Upitala je opet, ali čini mi se da joj se vilica nije pomerala. Zapanjujuće je kako ponekad može da priča kroz zube, razmišljam se da je prijavim za „Da se naježiš“.

– Pa odakle znam, nekako mi je bezlična.
– Ne, nije.
– Dobro, onda izgleda kao da je napravljena za transvestite u Brazilu u onim retkim danima kada pada kiša.
– Ja volim taj izgled.
– Fer, što se mene tiče. E, odoh da…
– Šta još?
– Materijal deluje jadno. Izgleda kao da može da se kupi u Grockoj za sedamsto dinara.
– Ne, ne deluje.
– I ne stoji ti nešto. Širi te u ramenima, izgledaš kao Kličko u njoj.
– Uf, meni je baš super. Nosiću je STALNO.

Okačila je jaknu na čiviluk, pogledala me kao da sam izrazito glupo dete i nastavili smo sa uobičajenim rutinom. Par dana posle toga, došla je njena drugarica, na „brzu kaficu“ (oko tri i po sata). Igrom slučaja, našao sam se sakriven iza vrata kada je pokazivala novu jaknu i pitala kakva je.

– Pa ono, ako se tebi sviđa…

Sutradan je jakna vraćena u prodavnicu.

Takođe, ukoliko ti se devojka ikada vrati od frizera sa novom fensi (čitaj: čudnom) frizurom, i na pitanje „kakva je“, odgovoriš sa „meni se ti sviđaš kakva god da je frizura“, to je poprilično pogrešan odgovor, okej?

Postoji još jedna stvar. Devojke imaju tu neverovatnu sposobnost da drže svoj bes pod kontrolom, dok ne dođu kući – u svoju kuhinju – kako bi mogle da se raspravljaju tamo gde žele. Priroda je čudo. Pokušajte da primetite razliku između ova dva:

1. U tim farmerkama ti bulja izgleda gotivno veće.
2. U tim farmerkama izgledaš kao Vesna Pešić, samo trideset kila deblja, sa tendencijom da se za tri godine raspadneš od heroina, sama, u ulazu zgrade i da ti se i Biljana Srbljanović smeje i gađa te otpacima hrane.

Ne znam, mora da je bilo do akustike u sobi.

– Šta je ONO bilo?
– Koje?
– Ono što si mi rekao pred svim gostima tamo??
– Da ti je bulja dobra?
– Ne, nego da sam prasica!?
– Poprilično sam sig…
– Kako te nije sramota!??
– Samo sam hteo da ti dam kompl…
– Obrukao si me i pred Milicom, sada će svi da mi se smeju, a ona najviše!
– Jel ti živiš u Ludilendu?
– NE RAZGOVARAMO VIŠE.

Jebi ga, važno je učestvovati.