Najgori mogući scenario… ili si samo cinik?

-Eto, tiket, pravi porodični, četiri hiljade. Još samo da Englezi ugaze Đetiće kao gosti, onda idemo u kafanu, odvalimo se k’o pičke, onda pravac diskoteka, navatamo brucoškinje i privodimo kod Pelija u stan, i to je…to je to, bato, mora tako da bude, i nas mora da krene nekad.

Naravno, Delibašić je odlučio da se priseti dana kada je harao u Partizanu i u maniru rasnog golgetera matir’o Harta. U kafanu smo otišli, ali imali dovoljno kinte samo za po dva vinjaka, plus muzički dinar (???). Za ufur u disko zakasnili, brucoškinje odgledali kako ulaze preko reda, i onda… krenula je prva oktobarska kiša. Od najboljeg do najgoreg mogućeg ishoda, za manje od 10 minuta.

I onda je krenulo klasično studentarijsko lamentiranje nad sopstvenom sudbinom. Pa gde je onaj entuzijazam kad smo upisali faks, sa ajvarom u torbi i namerom da jebemo i postanemo velika muda, krenuli u veliki grad? Da mi je neko pre pet godina, mladom majmunu usijane glave, koji polazi iz svoje kasabe u velegrad, rekao da će kroz pola decenije da bude ovako… smejao bih se. Kako sam postao najgora verzija sebe?

Obratite pažnju na “naravno” na početku drugog pasusa. Naravno da nisam očekivao da ću pijan na nekoj žurci objašnjavati brucoškinji oko še-ve obrasca, dobar za značajan štek kinte. Kao da je onaj optimizam od pre par godina kod mene iščezao i mesto njega se uselila malodušna sisica i plačipička koja se žali što ne jebe koliko bi želeo i što Pantela nije isflertovao kako treba sa ofsajd zamkom. I pomirih se tada sa sobom, odrastao si u cinika, nisi ni prvi i poslednji, ovo nije samo faza.

I onda… otkrovenje. Gledam novu epizodu Saut Parka, očekujući da Kartmen isproziva Ješe, izgovori ‘Screw you guys, I’m going home”, i novu rektalnu simfoniju Terensa i Filipa. Mada, to mi odavno nije smešno, cinik sam, jel’te. Umesto klasičnog Kartmanovog antisemitizma, dočekuje me depresivni Sten, koji ima isti problem kao ja. Napunio je 10 godina, i sve što mu je nekad bilo do jaja…pretvorilo se u neviđeno sranje. Ništa ga više ne raduje, ne smeje se nečemu zbog čega se do nedavno valjao po podu, najnoviji hitovi mu zvuče kao prdež i ničemu se ne nada. Gledam po forumima komentare tipa: “‘Epizoda smorila, istrošili su se” i ”Oću da Kenija izedu vuci, a ne ovo sranje”. A ja… preporođen čovek.

Kriticizam, defetizam i malodušnost JESU posledica odrastanja. Naravno, u određenoj meri, ne treba pred svaku našu tekmu da lupaš komentare ”Stidim se” i ”Pući ćemo” i ne treba da postane obrazac ponašanja koji slediš. Ali, iskustvo te tera da stvari gledaš drugačije, malo hladnije glave i sa malo više zdravog razuma. Smejao si se forama Borisa Bizetića pre 10 godina, sad shvataš da je on ustvari iskorišćeni toalet papir i kuliraš celu priču. Mislio sam da ću, kad upišem faks jebati noćima dok od trenja ne dobijem dermatitis, da ću da postanem asistent na kog vlaže i rave sa katedre i studentarija, da ću postati kladioničarski mag i da ću pevati u bendu. Nisam. Jer to su želje jednog klinca kojemu glava ništa nije ”razbirala” da se izrazim jezikom mojih zemljaka, i koje nemaju veze sa realnošću. Postavljaš nove prioritete, snižavaš kriterijume, balansiraš između ambicije i mediokriteta, rempluješ sa napadima panike. Jer, biti odrastao, znači upravo to.

Dobro da ne ispadnem Desanka Maksimović sad sa ovim motivacionim govorom, moraš jednostavno nekad i da si malodušni pljuvač tako da: “Ma nema, u našem fudbalu mafija, nema nikad da bude bolje. Vidara, u Junajtedu trčiš a ovde ko pička si! A vidi ovu, jebe se sa obezbeđenjem pa ulazi preko reda. A i ti si navro da stavljamo i jebene Engleze, Kapelo smradina. Ma neću tu da kupim kokice, ovaj mi deluje ko da ima vaške. Neću broj od Jelene, nema sise. Ne sviđa mi se Limitless, nemoj da mi daješ tu komercijalu. Izađi na crtu, Kaliniću? Ma to nameštaljka. Šta ima pederi da šetaju? Šta ima antipederi da biju mamograf? Kevo ova supa ti je sranje…”