Najjači filmovi 2011 (Holivud stajl)

Holivud lagano odlazi u kurac, ali čak i sa kurcem može da se uradi ponešto dobro, na primer da se istetovira glava od zmaja na glaviću, jer onda imaš doživotno pravo da svog imenjaka zoveš Zmaj od Noćaja. Doduše, kada je reč o valjanim filmovima, mnogo češće ih proizvode „nezavisne“ američke produkcije nego veliki studiji. Samo što je to „nezavisno“ zajebancija, jer sve na kraju distribuiraju teškaši i uzimaju kat, a ponekad i daju direktno keš da se napravi nešto što nije nastavak ili CGI pornografija u tri de – uglavnom kada se potrefi prava smesa dspija i viskija. To se srećom događa dovoljno često da nam je čak i ove usrane 2011. preko bare stigao poneki kakav-takav dragulj međ balegom.

Win Win (trejler)

Pola Đamatija bih vodio kući i hranio samo čvarcima na kajmaku koliko mi je sladak, a drugih pola Đamatija bih vodio kući i hranio samo kornflejksom sa malinama koliko čovek jede svaku ulogu koju dobije. Zato je Win Win na ovoj listi i tišina dok vam pričam još malo o Polu Đamatiju: sva njegova dežmekasta božanstvenost najjače izbija kada glumi običnog tipa, true Amera, a u Win Win ima priliku da bude baš to. Ćale, muž, advokat, fin momak, trener lokalnog rvačkog tima, živ čovek jebote. Dozu tarzanštine doliva njegov ortak, koji je kao odrasli Kelso, kada bi Kelso isto bio živ čovek a ne karikatura koju su smislili naduvani sitkom scenaristi. Zaplet je prava bravura: životna drama koja se nikom živom ne događa, protkana humorom, kao i svaki dobar „životni film“ – jer samo humorom se dobija realizam i ono što pomaže da priču i likove doživimo kao bliske, iako se sve događa tamo negde u faking Nju Džerziju.

Rango  (trejler)

Pošto smo pokenjali Štrumpfove, red je da stavimo i jedan film za klince koji poštuje tarzanske vrednosti: a to je da bude DOBAR! Dobro, klinci su idioti kojima su super svakakva sranja kao The Smurfs ili Bee Movie… Mada ne, njega pljuju čak i deca pred spavanje u obdaništima, jebi se Sajnfelde u paklu zbog tog filma. Ali valja biti srećan što postoji i crtać koji možemo da gledamo SA klincima a da ne poželimo svič za isključenje mozga. Smešan, lagano ciničan a opet samoironijski, bez previše pop-kulturnih referenci koje su inače humoristički napor ravan rimama Marine Tucaković. Pa sve umotano u priču koju svaki tarzančić može da shvati – a koju i odrasli Tarzan može da vozi kao dobro poznatu skankčinu od lokalnog dilera.

Rise of the Planet of the Apes (trejler)

Nisam imao baš previsoka očekivanja od još jednog restartovanja izanđale frančize koja kredibilitet crpi na osnovu kupovne moći sredovečnih gikova koji bi hteli da na aparatima održe svoje dečačke impresije. Ali, Rise of the Planet of the Apes je uspeo da iznenađujuće osveži stvar i da bude dobar apokaliptički blokbaster sa razvojem likova (!), koji nekako održava napetost iako je i funkcionalno nepismenima jasno šta mora na kraju da se dogodi. A pomaže i to što  je navijanje  malo komplikovanije od odabira južne ili severne tribine. Jebiga, gikovi, ovo je najbliže SF-u što ste ove godine dobili, a da može da se gleda.

Midnight in Paris (trejler)

Fakat je životni da moraš ponekad da zgutaš romantičnu komediju ako hoćeš da jebeš. Pa kada već primaš žrtvu za ekipu koja se sastoji od tvog mozga, glavića i proteina što si smazo u pljeski i što ti ih testisi sad prerađuju u potomstvo, mogla bi onda bar da bude najbolja romantična komedija godine. A ko drugi bi to ubo kao prstom u g-tačku nego matori perverznjak Vudi Alen.  Čovek je savršena mešavina filmskog stvaraoca: komičar koji je postao scenarista koji je postao režiser. Dakle, zna šta je smešno, zna kad treba da bude kipin it ril, a kada da uvede čaroliju. I uvek priča o onome što zna. Zato je svaki njegov film o ljubavi i umetnosti, tačnije o stvaranju, a opet svaki kaže nešto novo na temu. Zato mu tako dobro idu „romantične komedije“ i zato je bljutavo kada se ta isprana žanrovska odrednica premaže preko Midnight in Paris jer jedini žanr Vudija Alena je „Vudi Alen“.

Fast Five (trejler)

Najzad jebeni akcioni film koji se ne zavarava po pitanju toga da je samo glupi akcioni film i ne smara sa time. Ima stotine slupanih automobila, ima gaženja favelaša po ulicama Rija, ima pucanja, ima eksplozije, ima američka vlada, ima Vin Dizel, ima Rok, ima Vin Dizel  koji se bije s Rokom. Fast Five nije pretenciozan u svojim gigantskim nameštenim situacijama i nije dosadan u svome nepatvorenom testosteronstvu, što je podvig dostojan najvećih akcionih heroja. Ipak je pomalo depresivno što na takvom Vin Dizelu, koji sve više liči na mudo sa očima, ostade da u životu održava staru formulu mačo-brejnles uspeha: samo dodaj dovoljno dizela na vatru i imaš vin!

Warrior (trejler)

Sportske drame, ugh, teško je ne okliznuti se u patetiku protraćenih života koja prirodno sledi iz velikih snova ili ne otići u sladunjavost poetske pravde i karmičke pobede. Ali dobro, zato Stalone ima Oskara za scenario i zato smo svršavali redom na Wrestler, pa na Fighter, a sada je došao i Warrior. I nekim čudom nije smorio, štaviše, uspeo je da ponovo ispriča prežvakanu temu o ljudima koji su borci a gube u životu. Jes premisa melodramatična, ali je i problematika aktuelna i prikazana bez zaslađivanja, jes da naš junak hoće da bude junak, ali ga ćale Nik Nolti tako iskusno spušta na zemlju (ma ne samo njega, nego ceo film), da bi Miki Rurki mogao da ga priupita za par saveta oko mužjaštva.

Margin Call (trejler)

Da bi uživao u ovoj filmčini dovoljno je da znaš da se događa u Leman Brothers banci noć pre nego što je 2008. prslo sranje na Vol Stritu i da se onda prepustiš glumačkom bukakeu. Ovo je, braćo i sestre, Glengarry Glen Ross za post-finansijski-meltdaun generaciju. A ovde, baš ovde, a ne u jebenom Horrible Bosses je Kevin Spejsi  pravi jebeni bos: najrealniji ikad viđen filmski prikaz toga šta znači, kako se ponaša i kako misli uspešan šef u korporativnoj Americi. Samo što bos ne znači gazda, jer gazda je Džeremi Arjons, u ulozi hladnog britanskog guštera kakvog zamišljaš na sastancima Bildeberg grupe. Ali cela ekipa, od malenog Zaharija s nacrtanim gejnes-obrvama, preko Pola Betanija u ulozi midl-menadžera koji je sam po sebi više nijansi sive nego što je stalo u sve filmove Olivera Stouna – svi su oni toliko jasni, toliko živi, da je čak i Ajronsov lik ocrtan kao čovek… Koga možeš istovremeno i da shvatiš i da mu želiš čitav kriket tim koji mu redom nabija palice u rč dok on stenje kroz kuglicu na ustima. Jeste film malo zahtevan po pitanju predznanja finansijskih sranja, ali tu je genijalan potez scenariste, koji je i jedna od poenti: svi veliki igrači u priči kad-tad kažu „Ne kapiram ja ta sranja, objasni mi narodski“, što je bolno istinito. Najveće svetske zverke su trgovci, a ne štreberi, a septembar 2008. je svakome ko ume da gleda otkrio da i oni samo igraju rulet, ali sa mnogo više para, tuđih.

Drive (trejler)

Ovaj Rajan Goslig sve više pokazuje da je Leni Di Kaprio aktuelne generacije holivudskog semeništa. I jebi se, Leni je odličan glumac, još od kada je imao nejakih 17 godina, vidi This Boy’s Life i What’s Eating Gilbert Grape, ako si skapirao to tek negde kod The Departed. Elem, Rajan ima tu neku umiljato-glupav-lepotan facu, koju nemilice koristi u ovom filmu da te jebe u mozak po pitanju toga da li je neshvaćeni autista ili ozbiljan prikriveni psihopata. Ali za tu pobedu je zaslužna cela ekipa, jer Drive je paket koji možeš da dobiješ samo od ljudi koji kapiraju kako treba da se napravi dobar film – što za nas marvu znači pre svega da ima dobru priču, majstorski režiranu i montiranu. Dodatni slojevi čistog umetničkog izražaja kao što je iskusna fotografija i rasveta koja nenametljivo a opet jasno obogaćuje situaciju i emociju su čist bonus za filmski zaluđene. Ili životinjski nadrogirane. Samo je muzika malo preterala sa gruvanjem poente niz grlo pa hoće stvar da klizne u ljig melodrame, ali to ne smeta celokupnom utisku da te dobro vozi, iako ima samo dve pržačke auto-moto scene.

50/50 (trejler)

Jaki filmovi nam kažu nešto o tome ko smo. Najjači filmovi nam kažu da je skroz okej da se tome smejemo. Čak i kada nisu komedije. 50/50 je prodavan kao crna komedija, ali da vam kažem najjaču foru: 50/50 je čista drama. Već sam pomenuo da je humor presudan činilac za uspešan realizam. Zato je glavna poruka ovog filma nepatvoreno humoristična i glasi: u redu je smejati se svemu. Pa i raku. Naročito jebenom usranom raku, pička li mu materina. Ako ništa drugo ne poneseš iz 50/50, zapamti makar to da je u redu smejati se svemu. I to da si konačno spoznao ideal nepatvorenog tarzanstva kada vidiš Set Rogena kako nonšalantno koristi to što mu drugar ima kancer da bi muvao pičetinu – a opet ti je skroz jasno da mu je nekako iskreno i odistinski najbolji ortak.

Shame (trejler)

Film o „seksualnoj zavisnosti“? Ahahaha, koja prevara od ideje. Film koji se dobrim delom sastoji od scena leskovačkog voza njujorške pičetine koju proždire glavni junak? Daj dva. Shame je u stvari engleska produkcija, a glavnu ulogu igra polu-Irac polu-Nemac, ali događa se u Njujorku, distribuira ga Fox, i uostalom može mi se da ga stavim na vrh liste jer je Holivud isto tako boleo kurac da napravi 10 dobrih filmova ove godine. A i zato jer Shame jebe kevu na crveno slovo u kalendaru. Zverski dobro snimljen, napisan tako da pritisne sve dugmiće u pravom trenutku, savršeno kastovan – i ne mislim samo na našeg jebačkog junošu u izvedbi Majkla Fazbindera, nego i na njegovu švecu, Keri Maligen koja je prodala dušu Sotoni da bi mogla da kanališe Edit Pjaf i kao plavuša, kao i na ostalu cupijadu koja defiluje kroz film i koja  će učiniti da stvari odu preko ivice komfor-zone i sedišta. Od Shame ćeš garant dobiti poneku dlaku na grudima i još poneku na mozgu. Uživaj i nemoj da posle bude da nismo rekli.

Zaslužuju pominjanje, iako nisu iz Holivuda: The Guard, Trollhunter, Melancholia, Incendies, The Artist.