Najveće legende srpskih puteva (2)

Nakon prvog dela ovog teksta u kom nisam stigao da ispoštujem sve velikane asfaltnih borilišta, dolazi drugi deo u kom će se naći pet ranije nepravedno zapostavljenih. I ne samo automobili.

Trabant

Automobil koji je proslavio Istočnu Nemačku 1958. godine. Prvobitno je zamišljeno da ima tri točka, ali je ipak odlučeno da se ne mora baš i na točkovima štedeti. Prva verzija je imala bezmalo 18 neukrotivih konja, a verzija iz 1960. godine je dobila pojačanje u vidu dva rasna ata, te je Trabant sa 20 konjskh snaga  predstavljao ponos komunističke automobilske industrije. Najmonumentalnija promena na ovom vozilu izvršena je 1964. godine kada je struja sa 6 evoluirala na spektakularnih 12 Volti.

Naravno da se dokotrljao i do naših puteva, sa ciljem da uđe duboko u srca ljudi sa plitkim džepovima. Ipak, bez obzira na svoju sasvim pristupačnu cenu, ni tad nije mogao svako da se pohvali saobraćajnom knjižicom ovog zamalo trotočkaša. Ljudi koji su je posedovali su bili cenjeni i tolerisalo im se ako nose istu majicu nedelju dana, a devojkama je bila čast da pre seksa na zadnjem seduštu gaće uredno okače na unutrašnji retrovizor.

Danas je češći slučaj da ljudi u njemu žive, nego da ga voze, ali to ne može uticati na činjenicu da je Trabantčina bila i uvek će biti legenda, ne samo, srpskih puteva.

Prošlost:

Novi vlasnik Trabanta je odlučan da ubrizga novi život ovom automobilu. Doduše kroz verziju na električni pogon, ali ako nas ikada državni ustav i globalni deficit nafte nateraju da vozimo kola na baterije k’o deca, to će biti samo i jedino brat Trabant.

Budućnost:

Vartburg 353

Najpoznatiji model luksuznog komunističkog automobila koji se na prodajnim policama našao 1969. godine. Naravno, luksuznim je mogao biti proglašen jedino u konkurenciji Trabanta i prve samohodne mešalice za beton. To ga nije sprečilo da završi kao tetovaža na ramenu mnogih ljudi i da bude opevan u više pesama nego svi Japanski automobili sa kojima uz doplatu dobiješ dresiranog Kineza koji po potrebi iskoči iz pepaljere i montira rezervni točak. Njegov dvotaktni motor je kroz izduvnu granu isporučivao u atmosferu specifičan plavičasti dim koji je u prečniku od 20 metara mogao da usmrti manju pticu i hroničnog bolesnika.

Danas bi se po standardima Evropske unije tretirao kao mobilno hemijsko oružje potencijalne terorističke namene, a ne kola. Svaka čast i Evropama i standardima i životnim sredinama, ali Vartburg 353 je iza sebe osim dima ostavio i jednu lepu priču koja traje već više od 40 godina i trajaće još dugo. Možda duže od Evropske unije.

Kreativan k’o Goran Trobok:

Ipak:

Fiat 126

Peglica je ove godine napunila 40 godina. Otprilike k’o Čedo Čvorak, a iako je u dizajn Peglice uloženo mnogo manje sredstava nego u dizajn Čede Čvorka, ona izgleda neuporedivo bolje. Italijanski šmeker najviše pravljen u Poljskoj. Cilindar zapremine oko 600 kubika produkovao je monstruozna 23 konja i obrtni momenat svake ženske čontare pored koje je prošao. Iako je osvajao ženska srca i dijafragme, skromna zapremina kabine činila je da seks bude moguć samo ako prednji kraj žene ekzistira napolju, a zadnji na suvozačkom sedištu. Potrbuške. To jeste pomalo nezgrapno i donekle hendikep, ali zato je pijanom čoveku bilo lakše da protera peglicu kroz garažna vrata, nego kasnije sebe kroz ulazna.

Danas je pokrenuta inicijativa da se za nju parking naplaćuje upola manje, proporcionalno onome koliko prostora zauzima. Danas, još uvek, postoje delovi za ovaj automobil na svakom ćošku. U slučaju da ih nestane, umešan majstor će ručno da ih napravi od starog bubnja za veš mašinu ili ženine pozamanterije.

APN 4

Apenac četvorka, kod armije poštovalaca poznat i kao Apenjara. Bitan zbog toga što je sa svojih 49 kubika mogao da se vozi sa PSP-om, a u mnogim selima nije bilo potrebno ništa. Policija ga je tretirala kao noge. Edukovao je generacije klinaca o vožnji na dva točka. Oni koji su iskustvo stekli na njemu, pa tek onda prešli na neko italijansko-japansko nevreme od 1000 kubika, danas su uglavnom živi i celi. Oni koje tata za 18. rođendan odmah posadi na to nevreme kako bi se pohvalio pred komšijama, uglavnom završe sa motorom u banderi, glavom u jednoj a telom u drugoj ulici i uplakanom rodbinom.

Bukvar vožnje motocikla koji je spasio nebrojeno života. Pa, iako je rodom Slovenac, za Srbe i Srbiju je uradio više od svih Rusa, političara i sportista zajedno. Nikad nije dobio nikakvo priznanje. Ipak, nije zaboravljen i nikad neće biti. Klinci ga, zlo ne čulo, i dalje voze po srpskim zabitima, a matorci sa njim idu na pecanje, sednicu stranke i u švaleraciju. Ponosno. Ko devojku uspe na pak-tregeru Apenjare da privede kući pravi je šmeker. Na Apenjari se poznaju junaci – sa Hondom je lako.

Zaslužni građanin:

 Evolucija za poštare:

Opel Kadet

Prvi Kadet koji je stekao veću popularnost kod nas bio je poznat pod imenom Kocka ili Kockica. Vezuje se za period između 1979. i 1984, mada ih naravno kod nas ljudi i dan danas voze i još uvek ih ne daju ženi na poverenje osim kad uđu u poslednji red gajbe piva. Te 1984. je velika vrata prednjim branikom razvalio njegov naslednik – Suza. Suza je bila toliko popularna da su ljudi prestajali da puše i da se šišaju kako bi uštekali za nju. Ni deci nisu dali da se šišaju. Nema arčenja para da se suze zbog Suze ne bi prolivale – govorili su im.

Čovek koji je u to vreme imao ovaj auto bio je toliko poštovan da su ga žene tokom felacija gledale isključivo u oči, na fudbalu nije branio ni kad ekipa nema golmana i u kafani je uvek dobijao bele figure. Postoji verovanje da motor u kućnoj radinosti može toliko da mu se nabudži da ide brže od azijskog geparda na steroidima Majkla Felpsa, i to u rikverc. Zvanično, automobil godine 1985.

Skockan za blud:

Najbolje Opelovo ikad: