Nauka iza svakodnevnih pojava

Šta je obično prva pomisao pri pomenu reči „naučnik“? Zubati, pogrbljeni mršavac u belom mantilu, sa naočarima sa debelim okvirom, koji se bavi beskrajnim matematičkim formulama kako bi pokazao da je kopenhagenska interpretacija teorije kvantne mehanike možda tačna.
Dakle nešto poput hipstera, samo sa belim mantilom i manje slobodnog vremena za fejsbuk.

Ipak, kao što obično biva, to su samo pogrešno uvreženi stereotipi. Naime, mnogi od tih zubatih naočaraca se bave i stvarima mnogo bližim svakodnevnici prosečnog čoveka i objašnjavaju fenomene i zakone koji stoje iza potpuno prozaičnih stvari, kao što su:

Mimoilaženje sa drugima na trotoaru

Jedna od neizbežnih tekovina ubraznog tempa života u gradu je svakodnevno preživljavanje one scene iz Matriksa kad Morfej vodi Nea kroz zakrčeno šetalište. Srećom, iako ni ne razmišljamo mnogo o tome, susrete sa drugim pešacima vrlo uspešno „rešavamo“. Kako to?

Pa, tako što su najveće šanse da će osoba koja vam ide u susret da zavrne desno, te ćete i vi sami potegnuti na svoju desnu stranu nastavljajući put neometano. Međutim zašto je to tako, s obzirom da nigde ne postoje nikakva pravila koja upućuju ljude na takvo ponašanje? U tvom slučaju, razlog je -zato što si iz Srbije. U najvećem delu Azije npr., sa takvim šablonom ponašanja bi se konstantno sudarao sa kosookima, s obzirom da je mimoilaženje sleva njihov favorit.

Nauka objašnjava da je u pitanju čisto probabilistička stvar. Ako dve osobe koje se kreću jedna prema drugoj ispravno pretpostave na koju će stranu poći ona druga, onda je vrlo verovatno da će i sledeći put u tim okolnostima odabrati istu stranu. Šanse da će se mimoilaženje uspešno obaviti povećavaju se sa sve većim brojem ljudi koji usvoje isti odabir pravca, dok se na kraju tendencija ne zaustavi na jednom opšteprihvaćenom pravilu.

Kofeinska zavisnost

Muška jutarnja mantra otprilke izgleda ovako: shvatanje da je to bio san i da treba da se napusti topli krevet, zatim mrzovoljno mrštenje, rastezanje, bunovno mljackanje, mudočeš i odlazak u kupatilo. Istinski živim oseti se tek nakon srka prve jutarnje kafe. Um počinje da funkcioniše ubrzano, a agilnost se diže na nivo Blejdmastera iz Vorkrafta. Šta je to u kafi zbog čega se osećamo tako moćno nakon što je ispijemo?

Kofein, naravno. Međutim on nije direktni krivac za to stanje. On funkcioniše tako što sprečava delovanje prirodnih procesa u ljudskom organizmu, čiji je cilj da nam umire nervni sistem i primire uzbuđenja i usplahirenost. Kofein je dakle samo nestašni mangup koji sputava biohemiju da nam peva uspavanku.

Naravno, ljudski mozak neće da sedi skrštenih ruku dok mu neko narušava kućni red. Zato reaguje tako što stvara dodatne receptore za adenozin, supstancu koja organizmu kaže: „Iskuliraj, popij pivo.“ Na taj način, čovek postane posebno osetljiv na njegovo dejstvo. Kad se tome doda činjenica da se prilikom ispijanja kafe luči i dopamin, hormon zadovoljstva, jasno je zašto nakon prospavane noći, tokom koje je adenozin vedrio i oblačio našim telom, toliko prija kafa.

Zevanje

Ljudi koji cene sitnice u životu znaju da su retke stvari koje pružaju takav užitak kao što je jedan veliki, slobodan, lenji zev, široko razjapljenih usta i istegnutih ruku, propraćen urlicima koji rasteruju ptice sa obližnje bandere. Obično zevamo kada smo pospani, umorni ili kad ide niskobudžetni francuski film na Artu, a daljinski je daleko. Zevanje je zarazno koliko i fajl sa linka „Vi ste 999 999-i posetilac ovog sajta, kliknite da preuzmete nagradu.“ Čak i životinje zevaju kad vide druge životinje da to rade.

Ipak, do danas, nauka nije dala ultimativan odgovor na pitanje zbog čega se to dešava. Neki teoretičari objašnjavaju da nakon što mozak registruje da u ćelijama nema dovoljno kiseonika, pritisne dugme za uzbunu, verovatno uz naglašeno: „Ovo nije vežba. Ponavljam, ovo nije vežba!“ nakon čega reagujemo otvaranjem usta i usisavanjem vazduha, a zatim i izdisajem, kako bismo izbacili ugljen-dioksid. Drugi tvrde da je u pitanju navika koja nam je ostala od predaka. Po toj teoriji ljudi su nekada pokazivali zube u znak svog autoriteta i dominacije teritorijom, ali je sa evolucijom taj čin izgubio agresivnu konotaciju. Treći govore da je u pitanju jednostavno izraz dosade, te da mozak zevanjem reaguje na stimuluse kojima ne želimo da prisustvujemo jer bismo radije da radimo nešto zanimljivije.

Oni psihodelični oblici koje vidiš kad trljaš oči

Uvek si gotivio taj trip. Zatvoriš oči, kreneš da ih mahnito trljaš i odjednom se pred tobom stvaraju razigrani oblici i boje, koji izgledaju kao slike Endija Vorhola na koje je neko prosuo razređivač. Najverovatnije da o tome nikad ni sa kim nisi ni razgovarao, da ne ispadneš glup u društvu. Ipak, nisi usamljen u tome. Naprotiv, stvar ima ime – fosfeni, a istraživanja tog fenomena vršena su još 1819.

U početku, testiranja su obavljana pod dejstvom haluciogenih opijata, kako bi ti oblici više došli do izražaja. Međutim značajnih otkrića nije bilo, te je cela priča zapravo bila samo sjajan alibi za gudriranje tokom dugog niza godina. Kasnijim, treznijim ispitivanjima, utvrđeno je da je to reakcija nekog od onih rogobatnih naziva za delove mozga poput „vizuelni deo cerebralnog korteksa,“ usled stimulusa koji nije svetlo. Naučnici veruju i da ovaj fenomen nije svojstven samo čoveku nego i svim primatima.

Ipak, postoje neka pitanja u vezi sa fosfenima na koja se još ne zna odgovor. Na primer, iz kog razloga ljudi koji su slepi od rođenja ne doživljavaju ovaj fenomen, dok oni koji su tokom života oslepeli mogu da ih vide. Dalja istraživanja u ovoj oblasti vode se kako bi se dao odgovor na njih i kako bi se eventualno potvrdile pretpostavke da bismo shvatajući ovaj fenomen možda bili u stanju da bolje lečimo oštećenja vida, ili da bar argumentovano objasnimo kako Stivi Vonder ne zna šta propušta.