Ne pijem dok vozim cirke!

Soba za trežnjenje u SUP-u, u stvari podrumče, odozgo se klati sijalica na kablu, pamti soba bolje dane i mokre „Večernje Novosti“, sa zidova se ljušti kreč sa oljuštenog maltera, čučavac u bojama nemačke zastave, farba organskog porekla, tri drvene klupe, dono kolega Sidašević stare iz slavske sobe, on napravio nove i bajcovao u boji mahagonija kad dođe načelnik na slavu da se vidi raskoš i otmenost, na očuvanim delovima zida narodne umotvorine, MIRKA VOLIM TE ŠULjAZIM, ACAB, OVDE SU SE I NAJHRABRIJI USRALI, NIŠKI ZATVOR TRISTAŠESE SOBA, TRAJAN TODOROVIĆ ORMUZD NARODNOG MELOSA, skorela slina na zidu i ispod nje PAZI MINISTAR GLEDA, a iznad čučavca na sto mesta po tri jedinice u normalnoj, italik i bold varijanti. One tri klupe cvile pod ljudima, slavska sezona, ne daj Bože da neko upali cigaru, sve da bukne u sekundi, bazdi rakija što isparava ispod šešulja, školovani bazde samo na rakiju, šljakeri začine atmosferu spontanim vetrovima sa aromom barenog jajeta od kojih se kovrdžaju obrve i muškatle umiru, neko spava, a nekome je prvi put pa unezvereno gleda oko sebe i očekuje da ga povedu pred streački vod te smišlja poslednje reči dostojne trenutka: „MOJ NAKLON, GOSPODINE KRVNIČE“, „ČEKATI I NADATI SE“ ili „ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU“. Gvozdena vrata mestimično korodirala cvilnu, ulazi neki spikljo, dal dvaes il dvaes dve godine, usuko se, oči krvave i vodene, oko usta tragovi povraćanja i komad segedinskog kulena marke „Ištvan“, iz pogleda mu viri strah od ćaćine reakcije kad čuje da mu je otišlo krilo na golfu četvorci kupljenom od poštenog trgovca antikvitetima iz Zubinog Potoka, oće da sedne na prvu klupu do zajapurenog rutonje, a ovaj na njega regne u čemu je bilo i malo želudačnih sokova, strekne klinac i sedne do finog pedesetogodišnjaka u odelu i kravati što nezainteresovano lista Pan- erotiku.

– Izvinte, je l’ slobodno ovde?
– Da, da, samo izvolte, mladiću.
– E hvala… Prvi put sam ovde, pa…
– Ma sve je u redu, svakom se desi.
– A i vi ste ovde zbog…?
– Trežnjenja? Da, da, eto, šta ćete, mladi Gligorije, desi se svakome pa i meni, ja sam ozbiljan čovek, al volim i da se proveselim, živ čovek jebiga, ne može samo na posao da se misli, je l’ da?
– Izvinte, jeste me sad nazvali Gligorije?
– Aha, oćete da vas zovem Glišo?
– Kakav Glišo, jebo ti Glišo mater, ne zovem se Gligorije!
– Možemo i na ti, nije problem.
– KAKAV GLIGORIJE, DAO LIČNU OVIMA GORE, ONI MENI ISTO GLIGORIJE, JESAM POLUDEO JA?!
– Pa piše ti na čelu.
– Da se zovem Gligorije?!
– Pa da brate, govnetom. Evo, pono sam vlažne, hoćeš da skineš to? Ovako ko da si rod sa Mensonom, al ko serijski govnar.
– (onomatopeja provale besa i jebanja majke Acketu i slavskog kolača, te onomatopeja otvaranja vrata i strogog pogleda pripitomljenog međeda u uniformi, „sve u redu, momci?“, prdež nepoznatog izvora prekinut na pola i tišina, „nastavi aktivnost“ i zatvaranje vrata)
– Vidiš sine kako ne znaš da se ponašaš u prisustvu organa? Zato ćeš i da najebeš, da ti kaže lepo tvoj čika Ćange, al dobro, mlad si, neiskusan, ima vremena za tebe, naučićeš, i ja sam bio tako retardiran ko ti. A kolko si naduvo?
– Dvojku, al popio sam samo jednu rakiju, ja inače ne pijem, majke mi moje, pa ja alkohol ne mogu da trpim, odma mi izazove alergijsku reakciju!
– Kako ne, kako ne, to su najopasnije alergije, sabiješ litar rakije i odma ti se guzica ospe, ne seri klinac. Čim se baviš?
– Studiram prava u Mitrovici, prva godina i da vam kažem, ovakvo zadržavanje je čisto kršenje zak-
– E to će da te povadi, to što studiraš, da znaš, studenti su poznati kao trezvena mladež koja se ne odaje lako porocima, još ako kažeš da si u Mitrovici, nabiće ti ruku u dupe u potrazi za opojnom drogom, ali gledaj to sa vedrije strane, ako ti padne Beli, on je čovek bio veterinar, ima laku ruku, zna da čačne prostatu milina. A to što studiraš prava ti je isto kurac i nema veze sa životom, ja kad ti kažem, ja sam advokat trijes godina.
– Pa šta ćete vi ovde?
– Ma bio na slavi kod precednika suda, ekekekekekeke, koji je to boem od čoveka, baš ono meraklija, bilo rezano, pa pečenje, rakija voz tera, ćevnuli se mi i popili flašu šetača i znaš ti šta on meni kaže? Kaže: „Prkno je slađe, zato što je ređe!“ Kekekekeke, to ti je posle litra viskija najpametniji čovek u gradu, ja da ti kažem!
– Glođović, precednik suda?! Ja mislio to čovek gospodin!
– Nego šta je! Otišli mi na kurve sa načelnikom SUP-a, bogami ostali jedno tri sata, dok ovom proradi levitra a i dok su pronašli vajkrem da maže po sisama, pali se čovek na to, jaka ličnost, ima svoje bube, i šta misliš dal smo dinar dali? Sve iz svog džepa platio čovek, kaže sredio kumu izvršenje nad fabrikom bubrežnih servoupravljača Majdanpek pa da ne maleriše, pravi onaj otmeni gospodin, nema više takve širine, zna da ispoštuje.

Opet cvilnuše vrata, „ulaz unutra bre!“, ulazi neki kockaste glave, ko Pešterac sa žuticom, oči ko đuvečare, usta oko glave da se smeje, sve se drma od puste energije, tačno se vidi ćomančina neka, došo da unese entuzijazma a kez na licu ko pokojni Minimaks da se digo.

– ZDRAVO DRUGARIIIII!!! HEJ, ŠTO STE TAKO TUŽNI!? BOLjE DA SE ZABAVLjAMO! MOŽEMO ČAK I DA PEVAMO! A NAJPRE DA SE UPOZNAMO! NADIMAK MI JE BOB, ALI VI ME MOŽETE ZVATI BOBA! I OVDE SAM JER JE SAOBRAĆAJ NALETEO NA MOJ ČAMAC! A KAKO SE TI ZOVEŠ DRUGAR, A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A, DRUGAR? A? A? A? A? A? A? A? A? A? A?
(onomatopeja urlika zajapurenog rutonje što skače i maljavom pesnicom sa tetovažom JNA – TITOVO VELENjE 1972 bije u glavu veselog ćomana koji to ne oseća i nastavlja sa A? A? A?)
– E PA TI SI MI NEŠTO LjUT! ZVAĆU TE LjUTKO! A MOŽDA SI I TUŽAN? ZVAĆU TE TUŠKO! A ŠTA AKO SI I TUŽAN I LjUT? E ONDA NEMA ZBORA, BAŠ JE FORA, TI SI LUTKO TUŠKOLjUTKO! AJMO SVI JEDNU PESMICU ZA NAŠEG MILOG DRUGARA TUŠKALjUTKA! JENDVATRIJENDVAJENDVA

TUŠKOLjUTKO, TUŠKOLjUTKO, ON JE DRUGAR NAAAAAAAŠ
JEDAN OD ONIH ZA KOJE ĆEŠ I ŽIVOT DA DAAAAAAAAŠ
NE BUDI LjUT, NE BUDI TUŽAN TUŠKOLjUTKO TIIIII
OSMEH NA LICE PA ĆEMO MICE ZAIGRATI SVIIIII

REF. 2X TUŠKOLjUTKO, OOOOO
TUŠKOLjUTKO, OOOOO

(onomatopeja pojačanog intenziteta udaraca i pojave bele pene na Tuškoljutkovim usnama i ćoman sa uključenim riplejom)

– A jelte, da vas pitam nešto-
– Reci, Glišo, sine.
– Po zakonu, oni ovde nas mogu 12 sati da drže?
– Tačno, zakon predviđa zadržavanje od najduže 12 sati, to si lepo naučio, to je tačno. A u stvarnom životu može lako da se desi da te zaborave ako si boranija, pa da samo pređeš u pritvor. A mogu i da te puste koliko odma, sve zavisi dal si čovek il si proleter. Tebe će brzo da prozovu, videli su da si se usro, dunsteri se otrezne čim uđu ovde.
– A šta da kažem?
– Ne znam sine, dva promila, prdekana ti ne gine najmanje pestnes dana i četrnes bodova. Dobro jebeš prdekanu, odleži se to, bude to i fino, svi moji pacijenti što su ležali se podgojili, hrana, piće, sve džabe, i da vidiš, sve sam povratnik, ja da sam vlast ukinuo bih zatvore pa da vidiš stopu kriminala kako se smanjuje, fin je zatvor, ko studenjak samo bez stresiranja, nego pusti to, tebi dozvolu da ne uzmu, to je strašno, al to ti je samo četrnes bodova, paziš malo, sve bude super.
– Al ja već imam šes, majku mu jebem! Što Vučić ne uvede zakon da se zaustavi saobraćaj kad se paralelno uparkiravam?! ŠTO DOZVOLU DA MI UZMU?!
– Uf sine, jebiga, jebeno je to. Što viko stari narod: BEZ NOGU TEŠKO, BEZ TOČKOVA NIKAKO. Bilo bi me sramota od naroda, kako da završavam poslove po gradu bez kola na trotoaru ispred sa sva četiri migavca upaljena?
– Jaooooooo, kako ću sad da nađem devojku da jebem i eventualno ženim ovako ubogaljen! Molim vas, vidim da se znate sa ljudima i da znate kako to ide, jel biste me zastupali pred sudom?
– Ja? Znaš kako sine, mi sad štrajkujemo, ugroženi smo ko Kurdi, nigde para, znaš pošto je lamela za audija? A i iz klime mi bazdi ko iz Kebine prknjače, to su strašne stvari, to su jecaji u noći.
– Pa moj ćale je mehaničar, on bi to džabe sredio, samo da mu kažem!
– Pa dobro sine, vidim fin si dečko, greota je da mladost trune bez kola, ajde, čovek sam, kako da ti ne učinim, gle kako si visok, momčina, bravo delijo, ima da jebeš, ima čika Ćange da te ratosilja ove muke! Al kola da mi se poprave.
– Obavezno!
(Onomatopeja otvaranja vrata, međed u uniformi.)

– Ćange, Ćange, mnogo bre piješ, Ćange. Ajde, zvao Glođo, reko sve u redu.
– Živ čovek, volim i ja da dođem ovde ponekad, egzotika, da vidim sa čime se suočavaju moji klijenti. Ej, i ovaj dečko će sa mnom, reci tamo Glođu, ovaj, to mi je od brata sin, takozvani sinovac, ništa nemoj da pišete.
– Ovo mali Sibinov? Pa kolko taj Sibin ima dece?
– Kolko oćeš, ima taj hormonski poremećaj, mora odma čim mu se traži, ko Šurdi kad padne pritisak, pusti, ni meni nije lako, al moram, rod je to.
– Aj dobro. Oćemo na mešano posle?
– Jok, ti ćeš.
Vrata se zatvaraju, ćoman peva li peva, a rutonja iznemogao prestaje da ga bije i zavapi iz mozga
DOKLE VIŠE VAKO, PITAM JA VAS, OPLjAČKAŠE OVAJ NAROD, NEMA NAROD PARA, JEBEM TI DRŽAVU, NEMAMO MI DRŽAVU, ZA VREME TITA LEGNEŠ DE OĆEŠ, NIKO TE NE DIRA, POLA PLATE VRATIM SA MORA, PROPALA DRŽAVA, ŠTO NE APSE KRIMINALNE STRUKTURE NEGO NAROD, TAJKUNI POKRADOŠE SVE, AMERIKA NAS BOMBARDOVALA ŠTO SMO SRBI, ODE BOSNA, ODE KRAJINA, ODE KOSOVO, ODE VOJVODINA, ODE SANDžAK, ODO I JA U PIČKU MATERINU, KO POSLEDNjI IZAĐE NEK UGASI SVETLO, SRBIJO NA KURAC TE NABIJEM, ZEMLjO SLAVNIH VITEZOVA JAŠARA I IPČETA
i pade ko mrtav, ćoman i dalje peva. Vrata se otvaraju, međed proziva:
– Kockalone, Slobodan!
– JEEEEEE, TO SAM JA! JA, JA, JA!