Nećemo novogodišnju proslavu, hoćemo andol za bolesno dete

– Gradolnačelniče, gradolnačelniče!

– Miodraže, ne treba ti L između gradivnih delova koje čine tu složenicu. ’Ajmo polako, ponavljaj za mnom. GRADO…

– GRADO.

– NAČELNIČE.

– NAČELNIČE

– GRADOOOO

– GRADOOOO.

– NAČELNIČE

– NAČELNIČE.

– Gradonačelniče!

– GRADOLNAČOLNIČOL.

– Dobro je za prvi put. Da bi smo uštedeli na vremenu, zovi me nadalje šefe,jer ovaj elektronski pikado neće sam da se igra što sam postavio u kancelariji, a i ti imaš dosta kafa da ispijaš po kafićima u centru govoreći prostodušnim, čak bih rekao ograničenim devojčicama kako si desna ruka prvog čoveka grada, iako smo obojica svesni da si ti tu jer sam nekada jebavao tvoju tetku Rušku, a čika Rale šta…

– ČIKA RALE POMAŽE SVE ŠTO SU MU NEKAD PIČKU DALE.

– Eto vidiš kako može. Nego šta radi moćna Rule, jel’ se i dalje hvali kako je izmislila jebanje između sisa?

– Ne bih znao ništa o tome.

– Naravno, naravno, još ti je rano, koliko godina imaš ti beše, 38?

– Umem ovako prstima da pokažem, idu dva puta obe ruke pa onda još jedna ruka pa još tri prsta.

– Joj, kakve Gause ja zapošljavam, i posle kažu vode nas nestručni. Koliki ti beše prosek?

– E to ne mogu da pokažem prstima, to su razlomci.

– Blace?

– Tako je u Blacetu sam studirao, student generacije, diplomski rad na temu ‘’Upravljanje malim i velikim preduzećima kad si intelektualno izazvan’’.

– Blace je divan grad. Dobro, nije baš GRAD per se…

– Moja baka Persa pravi divne pite.

– Jebavao sam tamo jednu. Tanja… Kamberović. Klela se da nije Ciganka, ALI KAMBEROVIĆ JEBOTE. A kako te je učio čika Rale za Romkinje?

– U CIGANKU DOLE UPRI, CELZIJUSA VIŠE ZA TRI.

– Bravo. Nego što ti dolaziš ovde i ometaš me, zamalo 180 da napravim al’ onda sam pogodio slučajno u sliku ‘’ZNAŠVEĆKOGA’’, ključna reč je slučajno. Nije baš da ja gađam pikadom ‘’ZNAŠVEĆKOGA’’, akcidenti se dešavaju.

– ŠEFE!

– Slušam. I cenim što si odustao od one komplikovane i uvek neugodne reči ‘’gradonačelnik’’. Znaš svoje limite, to mi se ekstremno dopada, savetniče.

– ŠEFE!

– MIODRAŽE, U ČEMU JE PROBLEM!

– NAROD!

– Pa uvek je narod, jebiga, Miodraže, nije Smaug napao jer je osetio mnogo zlata u našim riznicama. Doduše, Smaug bi nas zaobišao u širokom luku i napao neko Blace kol’ko smo propali a propo finansija.

– PROPO,PROPO.

– Heh, Miodraže, komični predaše moj. Šta hoće narod?

– Pa neće u stvari.

– E to je novo.

– Neće da im pevaju Belo Dugme za Novu godinu.

– Prvo imaš neslaganje između predikta i subjekta, i što se tiče roda a i što se tiče množine. A drugo, ne kaže se Belo, nego Bijelo dugme, moraš ime benda u originalu govoriti, to je neko pravilo, nećemo sad prevoditi Slayer kao Koljač ili Drake-a kao Kanadska debilčina mrtva.

– O.o

– Dobro, vidim da si ubledeo, komplikovane su ovo teme. Gde si ti to čuo?

– Na kompjuteru kad sam ušao imam ikonicu plavo F to je prečica i uđem na to dva klika ali ono levo dugme na mišu i onda i onda i onda…

– Polako, polako.

– I onda ako niko drugi nije ulazio onda sam to ja uključen na Fejsbuk a ako je moja mama bila pre mene onda onda onda idem onamo deeeesno, pa se odjavim.

– Odjavio si se ti odavno.

– I onda onda idem miodraglepi majmunče gmail tačka kom, šifra volim baka Persu, sve spojeno, mala slova. I onda sam to ja, Miodrag Savetnik Stošić. I ima moje slike i sve.

– O pamet moja lepa, dođi da te cokim u čelce.

– Evo čelce, evo čelce.

– MWAAAA. I šta si vido na Fejsbuku.

– Ima ta neka stranica tamo kao naš grad, postavljaju stare slike iz 19. veka, neka nova dešavanja šeruju i tako.

– Lože se.

– Ložane klasične. I potpisali su peticiju da ne dolaze Belo Dugme nego te pare da odu za decu bolesnu.

– Čekaj, pa spremio sam tri šesnastogodišnjakinje za Bregovića, specificirao je da budu nevine, poseban apartman za njih četvoro kad se koncert završi, insistirao je da budu obučene kao severnokorejske komunistkinje a apartman da bude izlepljen posterima Lava Trockog i Hanke Paldum. Alen Islamović je samo tražio tri jaja B kategorije da popije pre koncerta da podmaže glas, oduvek je bio retard.

– A Tifa šta je tražio?

– Ko?

– Ko?

– I sad sve to da propadne. Doduše, što se pa ja stresiram.

– Ali narod, šefe Rale?!

– Govorimo o narodu, Miodraže moj dragi. Kao prvo, i da bude i da ne bude koncert, sve će to nestati iz njihovog kolektivnog sećanja onoliko brzo kol’ko ti isrčeš Cedevitu uz kafu kad si na pauzi.

– Mora vitamini gazda.

– Kakav gazda sad jebote, nije ovo Alfa Jebeni Plam Vranje.

– Šefe.

– Kao drugo, ahahah kako će oni JEBENO imati uvida šta ćemo da uradimo sa novonastalim kešom preostalim zbog nedolaska Belog Dugmeta?

– Kaže se Bijelo, moramo govoriti imena bendova u originalu.

– Hahah, pa jebote koji smo mi debili. Uzmi globus.

– Šta?

– To okruglo. To. Zavrti ga. Zabodi prst negde. Šta piše?

– Zavod za učila, Beograd, 1976.

– ‘Aj opet.

– Urugvaj. ZNAM, ZNAM, ZNAM, tamo su Toša, Birke i Dragutinac jebavali neke kurve!

– E. Tamo ću otići parama koje smo uštedeli jer ne dolazi Bijelo Dugme. I narod neće imati pojma. Čak i da ima, neće uraditi ništa. Čak i da uradi, to će biti samo verbalno. Čak i da se usudi da uradi nešto ozbiljnije, držaće ga dva dana i onda će da zaboravi. Jer šta smo rekli za narod?

– NAROD JE DEBILI.

– Tako je, savetniče… Eh. Svaka zemlja koja krpi sredstva za lečenje bolesne dece nepevanjem benda koji stvarno ne znam zašto i dalje postoji, mnogo je tužna zemlja.

– Jer mogu ja sa vama u Urugvaj, čika Rale?

– Možeš kurčinu, Miodraže. Tetka Ruška s druge strane… to je sasvim druga priča.