Ničim izazvano samopouzdanje
Mrzim tekstove koji počinju sa ”Negde u Srbiji, te i te godine”. Jeftinim trikom autor pokušava da bude misteriozan i kod čitaoca izazove znatiželju ne odavši je to ”Negde” u stvari Donja Krševica, Ba ili ne dao mili Bog, Ćuprija. Ali jebeš ga, ovaj dijalog se zaista vodi negde u Srbiji, 2012:
-Idemo do grada večeras?
-Čemu, čemu sve? Prosto želim da nas sve usisa crna rupa. Ne ide bratiću, sve sam pokušao, ali ne mogu da zbarim ribu i to ti je. Očajan sam. Počele da me kuliraju i ribe na Slagalici, iako sam Kapetan Sovuljaga Najvišeg reda i fino im čestitam kad pogode zadnju asocijaciju, udelim kompliment, možda i frend rikvest…Zar moje znanje ”Spojnica” vama, beštijama ništa ne znači? Kad izazovem ove što imam u prijateljima vade se da nemaju tokene. AVAJ!
-Čekaj, čekaj, uspori? Što mene da usisava crna rupa što ti ne jebeš… Nije li to malo jednodimenzionalno, Hitlerovski: ”Ich imala teška detinjstfo, ich popila geler u Felika rat, ne čula dobgo na jedna ufo, ich istrebila Židof”. I ponovi mi opet…Muvaš ribe na Slagalici? To je jadno i za tvoje standarde.
-Pa što da ne, ono…Zvezda karo, može daš batici msn pa i tebe karo, hehe. Mada jebe me kad mi se padnu brojevi 15 i 25, ne umem to da množim. Jednom napravio reč ko kompjuter. OBAMRLOST! Igr’o protiv ribe i pišem na četu, obamro sam kako si dobra pička…
-Protivnik je napustio igru?
-Jašta. Šta da radim?
-Pa jesi li probao pristup naših predaka?
-Batinom u vugla pa u pećinu?
-Ne tako dalekih predaka!
-Arsenom Dedićem u vugla pa u stan što dobio đed od preduzeća?
-Otprilike…Uh! Zaboravi…Priđi nekoj! Zovem te u grad, očekivao sam odgovor a ne tvoje avanture kao Sove Žigoloa.
-A ne. Dovoljno je ožiljaka na mojoj duši. Moje relativno neiskusno srce ne bi podnelo još jedno odbijanje…Nemam, nemam sreće ja sa tobom, nemam sreće a ni snage…
-Boris Režak?
-Blizu si, Sergej. Bilo kako bilo, nije to za mene. Kapiram ja da je sve u glavi. Neki ženomrzac je pustio mit da one u stvari traže idealnog, sa Ševroletom u garaži i anakondom u gaćama…Verzija sa Dženifer Lopez iz 1997. Treba samo malo šarma, osmeh, duhovitost… I naravno, granična količina muda da se na taj korak drzneš. Sve ja to znam. Ali ja nemam tu kritičnu količinu testisa. Kad se nađem u blizini cave, userem se k’o pilot iznad Santjago Bernabeua kad Ramos izvodi udarac sa kreča.
-A smorili su fazoni sa Ramosom…Mada onaj gde on ide u raj kod Svetog Petra da traži loptu nije loš. Elem, jesi li čuo za koncept Ničim izazvanog samopouzdanja? Takozvani NIS, samo sa manje Gaspromnjefta.
-Ne…Prosvetli.
-NIS je sistem koji su godinama razvijali štreberi širom sveta koji se, što zbog prevelike količine akni na licu, fora za muvanje tipa ”Zdravo, Džedajko, želiš li videti moju svetlostnu sablju kako izbija Silu iz tebe” i manjka mišića nisu usuđivali da priđu suprotnom polu. Ili istom. Ne osuđujem ja.
-I?
-Shvatili su da treba da ih boli kurac, i što su ružni i što nemaju kintu i što nisu kul. Jednostavno su otkačili i počeli da se ponašaju kao da su Keri Grant. Prilazili besomučno. Metoda se usavršavala godinama…Hiljade korpi, hiljade ”zvaću obezbeđenje”, hiljade nekih ”imam dečka”…
-Bekstvo u taj neki zdrav razum. Mlad si čovek, pred tobom je toooo. Hiljadu lepih stvariiiii! EHEHEH.
-Pokušavam da ti pomognem, Kristijane. Neuspeh za neuspehom…dok to samopouzdanje nije postalo difolt stanje. Način razmišljanja. Počeli su da jebu besomučno.
-Hoćeš da kažeš da trebam da izađem s tobom večeras, uletim klarkgejblovski najboljoj ribi u klubu i ponašam se kao da je to prirodno. Logično. Ja mužjak, uzimam ono što mi pripada. Bez sumnje u sebe.
-Upravo.
-Sumnjivo mi nešto. Taj ”Ničim izazvani” deo. Jel’ mogu ja samopouzdanje da izazovem uobičajnim mutagenom istog? Jedna ovako domaća radinost, začinjena Niškim zidarcem i Rubinštajnom?
-To je protivno receptu velikih majstora.
-Kupio si me. Očajnik sam, moram i to da probam. Idemo u borbu. Sa štitom, il’ na njemu! Junački! Ploditeljski! Joj, gde mi je bluza, ‘ladnjikavo nešto, mama mi kaže da je ovaj prelazni period najopasniji.
Klub, negde u Srbiji, 2012:
Lik na terapiji NIS-om: Andrea, moja taktika u igri ‘Ko zna zna’ je da stavim kursor na sredinu, između četiri ponuđena odgovora. Tako skraćuješ putovanje miša do tačnog odgovora. I razvio sam posebnu taktiku za ‘Skočka’, mada to je top-secret. O tome bih sa tobom nasamo u mojim odajama…
Andrea: (RODIĆU MU DECU, KAKO JE NEKLASIČNO LEP) Naravno, zlatan si… A oko ovog bodovanja, to mi nije jasno, što sam ja još Sova Jajo?
