Noć veštica II: Doris Bizetić Live!

• Ne. Brate, mojne. Ne!
• A znaš da će biti kul. Šanse su da je ovo jedan jedini put!
• A jeste, ali smor je tamo. I sam si rekao da ti ne pada na pamet da više ideš u Dragstor. Gejpederi, i ta sranja.”Gornji” Dorćol.
• Jeste, matori. Ali, Doris. Doris koja nastupa uz eksperimentalnu elektroniku. To se neće dugo na sceni zadržati. Možda samo ovaj jedan put.
• Ne znam… Ulaz je 300 kinti, a pivo tamo nije jeftino….
• Okej. Gledaj to ovako : na koncertu upoznaješ ribu svojih snova, svoju buduću ženu. Pojebeš je u garderobi – nemoj da me prekidaš – dešava se to. Šesnaest godina kasnije, u braku ste, imate sina i mali počne pubertetski da se kurči. A ti mu lupiš šamar, i kažeš : “Pizdo sitna, začet si na koncertu Doris Bizetić, nemaš pravo glasa!” Zar to ne bi bilo kul?
• Pa bi, realno. Bi.
• Parkić u deset.
• Ae.

Petak uveče je bio dan kada sam počeo da paničim. Ostalo mi je tri dana premiuma u Tenkovima, a T-54 nafilovan sa deset HEAT granata srče silver ko nenormalan. Još je tu i Kometa sa 16 APCR municije. I najnovija pridošlica, JagdPanther II, a free XP popunjava tek pola najjačeg topa. Deca treba da mi jedu, a ja da se zajebavam po gradu. Kakav sam ja to čovek? Jebemliga, priča me je ubedila. Možda ću jednog dana zaista moći da lupim sinu šamar. Radi mi se to.

I tako sam opravdao ovu moralnu dilemu.

Zašto bi iko išao u Dragstor na koncert eksperimentalne elektronike osmišljene od strane Doris Bizetić? Doris nije morala da ima bilo kakve idiotske ispade u javnosti (a jeste), da bi se ljudi smejali njoj, sa teškim osećajem neprijatnosti u potiljku. Blamantno sećanje na emisiju njenog oca, i njenu ulogu, bilo je sasvim dovoljno. Međutim, ona je prešla na drugi medij, i našla se u centru pažnje teme Transfer blama na Vukajliji i sličnim tredovima na ostalim sajtovima. Postala je internet mem. Dečurlija koja je njeno kreveljenje pred kamerama prespavala u udobnosti materične tečnosti, uzdigla ju je do viralnih nebesa, a mi, nešto matoriji klinci, koji su humor BB Showa doživljavali kao nužno zlo odrastanja, podržali su kompletan idiotizam, posmatrajući ga kroz prizmu ironije, pa čak i nostalgije. A mi smo apsolutna, najglasnija većina. Voila – internet zvezda bez legitimnog pokrića je rođena.

Red je bio da se napravi nešto konkretno, poput nastupa pred publikom.

Došli smo na koncert minut-dva nakon što je ona počela, i rečeno nam je da će nastupati dva puta po dvadeset minuta. Jebemliga, diva valjda mora da se presvuče, ne razumem se ja, neću da sudim. Imam žutu majicu u kojoj mnogo smrdim, možda je to to. Piči neka lagana elektronikica – skakutava, ali nikako agesivna, a Doris peva malo na plejbek, malo odistinski. Možda je i sve bilo u Mili Vanili fazonu, ali nekako me je, da prostite, boleo kurac. Bio sam (morao sam biti) mnogo više fokusiran na publiku koja je davala znak da je klub pun, tako što je svaki molekul jedinke iz mase prodirao u moje telesne šupline. I svi su rezonovali Dorisine stihove. Osećao sam se čudno. Silovano pomalo.

Niko od nas – kao i ljudi koje smo pitali – nema sumnju. Ovde smo iz čistog, ogavnog, pre svega hipsterskog razloga da ironično ispoštujemo treš koji nam je internet nabacio – i odatle potiče čitav fanatizam koji smo polu-zbunjeno do skoro doživljavali. Ubrzo se završava prvih dvadeset minuta, i Doris odlazi na, valjda, zasluženu pauzu.

U intermeco uskače lik obučen u nekakav čudan, lady-Zardoz kostim, koji đipa po bini i nahsinhronizuje reči koje idu uz elektroniku sličnoj onoj od malopre. Svakako jesam scensko-muzički neuki paor, ali čini mi se da je to bio upravo eksperimentali deo performansa. Već mi pažnja leti na milijardu drugih stvari, ali u tom trenutku počinjem da sklapam kockice.

Nema ovde ničega eksperimentalong. Jebeš ga, mnogo volim, recimo, Crystal Castles, koji su neuporedivo luđi u svom nastupu i muzici, a opet nisu nimalo originalni, a kamo li eksperimentalni, a opet neki ljudi trpaju njihov chiptune-idiotizam pod pomente kategorije. Po ko zna koji put pokušavam da se setim odgovarajuće srpske reči, ali mi samo na pamet pada engleska – gimmick. Trik ili interesantna stvar koja nema nikakvu pravu vrednost.

Doris se vraća, a ja odlazim do WC-a, gde provodim njen drugi deo nastupa pričajući sa ortakom o razgovorima za posao i sisama. Razumeli smo se bolje nego inače, dok je hor hipsteraja cepao Dorisine pesme kao da su himne. Bacam pogled krajičkom oka na levo – čudnjikava prilka koja nikako nije Slenderman okupira mi periferni vid. Jebote. Marko Kon. Zašto smo u istoj prostoriji? Čekaj, i Zoran Kesić je ovde? I Sky Viklerkakogod? Ovo je Teatro za hipstere. I nije čak ni smešno na onaj način koji smo priželjkivali, mi odvratni govnari koji humor traže u cinizmu. Nije The Room smešno. Samo je ispodprosčeno. A masa kliče, ohrabruje heroinu koja će trajati koliko i svaki internet mem – dok ne izgubi svoju mističnost izlazeći na nos publici. A to je neminovno, jer bilo kakav kvalitet jednostavno izostaje, o očigledan uspeh forsira nastavke eksperimenta.

Moguće je da sam samo ja došao do te faze u kojoj smatram da ni hipsteraj nije ono što je bio i samim time uskačem sebi u usta, obaram univerzum, reinkarniram se Svemirski fetus iz Odiseje 2001. Ali, verovatnije je da samo uviđam pulsirajući debilizam koji glorifikuje osobu koja slave nikako nije dostojna, samo da bi je odbacila nakon prostog zasićenja. Situacija u kojoj svi gube. Internet memi treba da se drže interneta, u suprotnom mnogo brže gube svoju privlačnost. Moguće je da grešim, ali bar to činim kroz zdrav razum, a ne putem besmislene fanatičnosti.

Elem, Doris odlazi drugi i poslednji put, praćena gromkim aplauzom i sektaško-jadnim uzvikivanjem njenog imena. Batica od malopre, koji se nalazio u neobičnoj odori, izlazi ovog puta sa facom prekrivenom crnom bojom, koju je u početku prekrivala maska za varenje. Prilazi mikseti, pušta neku mešavinu hausa, fanka i dip hausa, uz neke regularne hitove. I ja se po, nadam se, poslednji put zapitam : “koji kurac ja radim ovde, što na neki rejv nisam otišao, ako već oću na elektroniku?”

Kada bih pokušao da opravdam naslov Noć veštica situacijom koju sam trenutno opisao, osećao bih se kao licemerna pizda, koja umesto da izbegava ono što joj ne paše, ide glavom u centar dešavanja. Ustvari mi je samo trebao ventil. Bilo kako bilo, pravi užas je tu, i leži u činjenici da mi je istekao premium nalog, a fali mi još 60 soma XP-a za Objekat 140, plus još tri puta toliko za T-62A. A flenk nije uvek moguć i bar pet HEAT granata je neophodno kad grajnduješ T-54, iako je, bez ikakve sumnje, najkompletniji tenk u WoT-u.

U sledećih tri(-deset) dana posvetiću se kenjanu o hororima, čisto da ovaj serijal dobije trunku legitimnosti.

PS. Niko ništa nije začeo.