O lenjosti

Čovek se rodi lenj, ceo svoj ćivot provede u lenjosti i na kraju ode, kažu da se odmori. Neki kažu da se pretvori u nešto drugo, ali retko kad je to nešto drugo crnac koji radi u ilegalnom rudniku dijamanata u JAR-u od 13. godine. Nego, leptir burazeru. Prepelica, cvrčak ili kakav strašan lav koji po ceo dan u hladu repom tera muve s kičme i žvaće tuđu nasilno prisvojenu butinu. Oni kojima je draže da ne budu leptir, već da se po zaslugama raspoređuju u pakao ili raj, znaju da je u raju hlađenje testisa dahom vilenjaka svakodnevica, a u paklu nema nego 12 sati dnevno žuljanje i to za džabe, a ne kao sad za dvadeset neku tajkunsku hiljadu. Ne plaše se ljudi pakla jer je tamo vruće, đavo galami i ljute vatre plafon ližu. I ovde je vruće i uvek neka budala galami. Plaše se jer se jebeno radi. Nit im je ekipa u raju nešto preterano simpatična, čak naprotiv, fenseraj i javašluk, al zato ne samo da je banja Vrujci nego i sve džabe pa ti još sisati anđeli prinose na tanjuru grožđa, rakije i Tonus hleba dok ti zavaljen u crnu žnuko fotelju gledaš ART pornjavu u HD-u.

Naravno da postoje i ljudi koji nisu lenji, ali ih je malo, većina nikad nije upoznala takvog primerka. Verovanje je da ljudi nisu lenji kad mnogo rade. Koliko svog vremena dnevno ćeš posvetiti sticanju materijalnog dobra je samo jedan aspekt tvog ćivota jer bi u suprotnom bio kakav Bajatović, a Bajatovići svakako ne gube vreme na čitanje po internetima, a pogotovo pisanje po internetima. Oni i u ovom i u svakom drugom trenutku mlate pare. Kad ne mlate pare razmišljaju kako će mlatiti pare i to ne znači da nisu lenji već znači da imaju psihičke tegobe koje treba da podvrgnu medicinskom tretmanu.

[typography font=”Cantarell” size=”26″ size_format=”px”]Industrija lenjosti[/typography]
. 

U ovu industriju ne spada samo uslužna industrija kako bi se moglo pretpostaviti, već gotovo sve: preparati za mršavljenje umesto trčanja, znoja, trbužnjaka, žuljeva, čukljeva. TO BRE! Televiroz bez daljinskog? LOL! Duvan za motanje? Ma nije to za mene, ja kupim lepo, jeste da je 250 maminih dinara kutija i ima veveričijih zuba unutra, al ko će sad to motati jebati. Pregledan sajt za dostavu hrane. TO! Sad ne moram više zvati telefonom, baš smara. Internet klađenje. OPAAAA MAĆOOORI! Steroidi. TO BRE JEBOTE ĆIVOT, STRONGMEN I JAAAAAGRHAHAHAHALJ krkrkrljDVEEERI! Kratka kosa. Naravno! Devojka trudna? Kapiram, ko će do trafike po kijametu i blatu. KOLIKI JE OVO FORMULAR ZA PRIJAVU ZA POSO JTŽM KO ĆE OVO POPUNJAVAT! Ne viđaš se sa starim ortacima jer mnogo radite i nemate vremena? Ma daj.

[typography font=”Cuprum” size=”28″ size_format=”px”]Pa kako sad jebiga svi lenji?[/typography]
. 

Lepo, čovek se rodi lenj. Nadljudski napori roditelja i okoline su potrebni da ubede malog kretena da bilo šta samoinicijativno uradi. Godine, tačnije 18. godina, koliko je država odlučila da je onako pijačarski odoka potrebno. I sve to u većini slučajeva sa slabim rezultatima koji se ogledaju samo u tome da napokon uzme da radi nešto što mu se ne sviđa. Na primer da nauči da pliva, da ne mljacka kad jede, da “nije AAA nego molim”, da opere zube i dupe, a ne da u školu ide musav od pekmeza po slepočnici. Tako i ja sad pišem ovaj tekst, ne baš musav, ali svakog momenta preti opasnost da se smorim i samo se prelijem pored u krevet poput vanzemaljskog želatina, prepustim Viškovićevom melanholičnom glasu i zaspem. Ipak, pošto imam svoje načine za višečasovno održanje usredsređenosti kojima sam ovaj put pribegao, strahujem da bi uskoro ti mogao da zaspeš, šašavi čitaoče. Jer se polako približavamo magičnoj cifri od 600 reči kad mukotrpna radnja čitanja počinje da te smara, i to ne samo mojom zaslugom verovao ili ne, već i jer je najprostije rečeno dosadna. Ipak, nije utovar šljunka na železničkoj u avgustu pa se nadam da ćeš smoći još malo snage da zajedno izdržimo do kraja. Lenjost je kao stepen kosmatosti lobanje, i oni naćelaviji imaju bar tri dlake.

[typography font=”IM Fell DW Pica” size=”17″ size_format=”px”]mesto za vašu reklamu[/typography]

[typography font=”Cuprum” size=”28″ size_format=”px”]Hoćemo postati vredniji, ja neću da sam lenj?[/typography]
.

Velika je muka, za početak treba sebi priznati da to što ti prljava šolja od kafe već dva dana stoji na prašnjavom kućištu nije slučajno. Čovek je sklon da uđe u kladionicu i da uplati dnevnicu za koju je krv isplakao u Miškovićeve temelje, a da ne proveri da li je na primer glavni igrač ekipe na koju se kladi u prošlom kolu slomio nogu u saobraćajnoj nesreći. Navukao se na žuću ili saznao da mu neko jebe ženu. Lenj je da ukuca u Gugla. Uostalom situaciju oteževa i to što civilizovano društvo teži da teži sebi učini lakšim, a mi ostali, necivilizovani, kupujemo sve to od njih jer do jaja. Tako ni ne primetiš kad postaneš čovek koji u dnevnoj sobi ne može da funkcioniše bez 3 daljinska upravljača i bežičnog interneta. Dakle, otežano je. Otežano je i zato što te lenjost onemogućava da uradiš bilo šta, pa samim tim da uradiš bilo šta i po pitanju lenjosti. Beskonačna petlja, autoimuno sranje.

[typography font=”Cantarell” size=”28″ size_format=”px”]I ŠTA SAD UBIĆE ME ĆAĆA?![/typography]
.

Klasično pomirenje sa činjenicom da si falš. Jebiga, svako je falš na nekim mestima i na neke načine. Bolje da si lenj nego da mucaš. Bolje da si lenj nego da si glup. Bolje da si lenj nego da si ružan. Bolje da si lenj nego da si pička. Dobro je to što su svi manje ili više lenji, pa je teško upasti u oči onoj šačici vrednih koja nastoji da nas porobi, a loše je to što se lenjost odlično meša sa svim lošim osobinama pa na kraju budeš i lenj i glup i ponekad mucaš kad ti se digne. To je već problem i tu treba da se zabrineš, a zbog lenjosti koja je kao problem usamljena, dok se prašina na tebi ne počne nahvatavati – dobro je. Dobro je, jebiga, evo gospodin Šušić iz Ljubinja ima stopalo 56 broj. E to je patnja.

[typography font=”Molengo” size=”20″ size_format=”px”]DA VIDIM DOMAĆI![/typography]