O Srebrenici
Kada su Nemci prvi put za vreme drugog svetskog rata rekli da će za svakog svog ubijenog vojnika streljati sto Srba, svi su mislili da njihova brutalnost ne može baš toliko daleko da ide. Ipak, ubrzo su pokazali da se nisu šalili. Komunistički odgovor na to, bio je poprilično jednostavan – baš nas briga. Nastavili su sa gerilskom borbom protiv fašizma, a ostaje upamćena legendarna izjava Moše Pijade: “ako nas istrebe, naselićemo ovde Kineze”. Dakle, srpstvo, nacija, država, sve je bilo nebitno, bila je bitna samo pobeda revolucije. Sada, da su oni bili normalni, nemačka pretnja bi dovela do toga da jednostavno, U TOM trenutku, sačekaš, pritajiš se, regrupišeš se i čekaš povoljnija vremena. Ipak, nisu računali na potpuno isprane mozgove koji bi i svoj narod vodili u nestanak zarad pobede jedne ideje.
Zašto ovo pričam? E pa, nakon nemilih događaja u Srebrenici o kojima imamo baš dosta da kažemo, umesto reči izvinjenja na koje nismo navikli, provlači se sjajna argumentacija njihovih: “on je rekao da za svakog ubijenog Srbina treba pobit sto Muslimana”. DAKLE, da napravimo sada jasnu razliku. Nisu svi ljudi isti – dakle, šaka navijača Torcide je izazvala incident kome su se pridružili ostali, ALI komentari na društvenim mrežama kojih ima hiljade i hiljade, glasovi na ovom snimku i sveukupan utisak koji se stiče jeste da je naš premijer to “zaslužio”. Slovenački manje–više, ali naš? Ma on je to zaslužio i žao je svima što nije prošao dosta gore. Dakle, kakav god da je NAMA, šta god da je pričao, on je otišao da oda počast žrtvama jednog zločina, i te scene koje su izazvane su nepoštovanje prema jednom takvom danu. Da se ovako nešto dogodilo u Srbiji, ili da su Srbi bili glavni učesnici događaja, mislim da bi sankcije bile najmanje što bi se moglo očekivati.
Ali, ajde kada smo već tu gde jesmo, da odemo na jednu šetnju istorijom. Turski zulum na ovim prostorima stotinama godina unazad je ostao duboko ukorenjen u našem narodu, i ako neko želi da se sveti zbog jedne izrečene rečenice, onda šta da rade oni koji su godinama i decenijama gubili čitave porodice? Dolazak države NDH na ove prostore je bio odličan poligon za poturčene Srbe, zatim muslimane i Hrvate da nastave sa progonom i ubistvima nedužnih ljudi. Nećemo uzimati reference poput knjige “Nož”, al opet i u njoj postoje određeni fakti zbog kojih dosta ljudi treba da se, u najmanju ruku, srami, i iz kojih i mi možemo lako da potegnemo argument “odmazda”.
Srbi su Srebrenicu, gotovo panično, napustili 9. maja 1992.godine. Posle ničim izazvanog ubistva srpskog svata u Sarajevu, ispred crkve na Baščaršiji od strane Ramiza Delalića zvanog Ćelo, 8. maja 1992. godine u Srebrenici, kod sela Zalazje, ubijen je u zasedi narodni poslanik u skupštini BiH, sudija i predsednik SDS-a, Goran Zekić. Taj čin za običan narod Srebrenice koji je tada živeo u određenoj harmoniji bio veliko iznenađenje i jasna poruka Srbima šta mogu da očekuju nadalje. Etničko čišćenje i zločini su dakle krenuli mnogo pre 1995. godine, a pored ovih dokaza i mnoštva video materijala koje možete videti u filmu koji će biti okačen na dnu teksta, tu su i svedočenja o Petrovdanu, kada su pripadnici Naserove čete Anđelku Mladenoviću odsekli glavu i igrali fudbal sa njom. Novinar “Toronto stara”, Bil Šiler koji je u toku rata posetio Srebrenicu, u broju tog listaod 3. februara 1994. godine piše da ga je Naser Orić lično odveo na jedno mesto nedaleko od grada i pohvalio se “ovde smo ubili 114 Srba.”
Rat ubosni nikome ništa dobro nije doneo i posledice su očigledno i dan danas jako prisutne. U Srebrenici se dogodio jedan strašan zločin, i mislim da NIKO nema problem da to prizna. Sada ako se nekome sviđa reč “genocid” pa zbog toga želi da to progura, to je već njegov problem. Da bi smo rekli da je tamo počinjena potpuno ista stvar kao što je ubistvo miliona Jevreja, miliona Jermena, itd. moramo shvatiti pravnu klasifikaciju genocida. Pre izvesnog vremena, sreo sam jednog čoveka, ajde da ga nazovemo Mirza. Elem, Mirza je jedan normalan, običan čovek, koji živi u Tuzli i koji je prošao ovaj poslednji rat i u njemu izgubio tri brata. On tvrdi, kategorčki stoji iza svojih reči, da je u Srebrenici bio masakr i genocid ogromnih razmera. ALI, takođe je pošten i kaže da su njegova braća poginula u Tuzli, a sahranio ih je u Srebrenici. Dakle ona brojka je već upitna za bar tri čoveka. Sad će neko reći, PA NISU BITNI BROJEVI ZLOČIN JE ZLOČIN GRRR i ja se slažem da nisu. Al ako već nisu bitni brojevi, ako to jeste jedna ogromna nesreća koja je zadesila tamošnji narod, zašto je onda bitno kako će se to zvati? Ako je pružena ruka pomirenja, ako smo mi uhapsili ljude koji su navodno odgovorni za to, ako je išao naš predsednik, pa premijer da se pokloni, zašto se mržnja nastavlja? Zato što onaj ko ne poštuje sebe, ne može biti poštovan ni od strane drugoga. Kada prvo budemo upalili sveće za poginule u Bratuncu, Potočarima, Podrinju, kada budemo istrajali u tome da odgovorni za to budu makar nekako procesuirani, onda možda i druga strana odluči da kaže – pa i mi smo grešili.
Srebrenica je trebalo da bude demilitarizovana zona. Ajde da se pogledamo u oči i kažemo: ako je tako, ko je ubijao i klao po Potočarima, Bratuncu? Ko je taj “komadant odbrane Srebrenice” koji je radio najstrašnije stvari običnim civilima, a sad ide u šoping u Sloveniju i Švajcarsku? Svi znamo ko je, pošto ga je opevao jedan od njegovih vojinika, prilikom masakra nad srpskim civilima u selu Kravica. Pesma se zove “Ko na Božić u Kravicu dođe”, zanimljivo je štivo da se pročita jer može lako biti dokazni material.
Ako želimo da krenemo na taj famozni put pomirenja, onda mislim da moramo da krenemo zajedno. Ako jedna strana priznaje svoje zločine, hapsi svoje ljude, srami se zbog nekih njihovih postupaka, onda bi i druga strana trebala tako da postupa. Samo tako će se vratiti neki koliki-toliki mir na ove prostore. U suprotnom, opet će “oni tamo” raditi sa nama šta hoće i šta je u njihovom interesu. Kada god se setite ljudi koji su na neki način učinili da ovde bude samo loše, setite se i ljudi poput Srđana Aleksića.
