Otisak nedelje #11: „Rasisti“, Ukrajinac dobrotvor i nova misica

Prethodna nedelja puna je nemilih, uznemirujućih, tragičnih i tragikomičnih događaja. U Srbiji je makro invalid zaboo debelu robiju, u Italiji je čovek dobio rak zbog mobilnog telefona (pa ti sad zovi svako malo bivšu ribu da joj pevaš To nije to od Jašara), a Japanci su pokazali da nemaju smisla za humor kad su oni objekat istog. Duboko smo udahnuli, uronili u fekalije koje nam serviraju mediji i, kao i svakog ponedeljka, odabrali najintrigantnije.

Tarzan nedelje: Anatolij Baranovič

U pitanju je gospodin koji je leteo iz Bostona do Solt Lejk Sitija kada je zapazio da krilo aviona gori. Kao svaki savesni građanin, Baranovič je alarmirao posadu, skočio sa sedišta, ispsovao stjuardese na nekom istočnoslovenskom jeziku i pokušao da otvori sigurnosna vrata. Takva ljudska gromada koja je bila spremna da spase živote brojnih putnika na kraju je uhapšena samo zato što je ustanovljeno da krilo aviona nije bilo u plamenu. A šta bi bilo da jeste? Belaj, eto šta bi bilo. Amerikance nikako ne opravdava to što je Baranovič obrnuo krug na alko-testu jer je, prema sopstvenom priznanju, popio nekoliko piva na aerodromu u Amsterdamu i malo vina na aerodromu u Bostonu. Hapšenje se ne može opravdati ni time što je čovek u torbi imao 19 pasoša mladih Ukrajinki. Pa šta? Zar je to zločin!? Anatolij, hvala ti što si dobar čovek i hvala ti što si opravdao sve stereotipe koje o Ukrajincima imamo. PRAVDA ZA BARANOVIČA!

Mrzeli smo: Rasiste, budale, Engleze i licimure

Oko famoznog slučaja u Kruševcu ima nekoliko činjenica koje ne govore istim jezikom, ali moraju da se posmatraju zajedno. Prvo, oponašanje zvukova majmuna kao provokacija crnih fudbalera je – čisti idiotizam. To mogu da rade samo zatucane budale koje u životu nisu izašle iz svog atara. Srećom, te budale su previše glupe da bi bile rasisti. Oni ne znaju ni šta to znači. Ali u međunarodnim okvirima je tako nešto neprihvatljivo – jebiga, igramo fudbal pod okriljem Uefe i Fife, oni „uuuu“ podvode pod rasizam, i zato dupe pomeraju – to bi čak i ona šaka kruševačkih budala trebalo da shvati. Sa druge strane, podjebavanje sa tribina je deo sporta – po pravilu se udara u slabu tačku – Vujoševiću viču „svinjo debela“ iako je smršao, Gurovića podsećaju da mu je „ćale alkos“ iako je dao one trojke i tako dalje. Ispada da je gore nekog nazvati „crnčugom“ nego mu opsovati krvavu mrtvu majku – ali, opet, to su pravila i po njima ima da se igra. Što su Englezi manijački navalili da se Srbija kazni više govori o njima. Recimo Sol Kembel predlaže zabranu takmičenja od tričavih 20 godina – mogao je odmah da traži i bombardovanje, sankcije i odvođenje radno sposobnih muškaraca u britanske rudnike dijamanata po Africi. A što mi Rija Ferdinanda zovemo „Rio Srbine“ više govori o nama, da nikako ne možemo da izbauljamo iz trule matrice u kojoj je sve podeljeno na srpstvo i antisrpstvo.

Šamarali smo na: Aleksandru Doknić

Jedva legalna nova misica Srbije jedna je od onih koje si kradom snajperisao po Fejsbuku, pomalo crveneći što ti se kita polako ukrućuje dok gledaš nešto rođeno malo pre Dejtonskog sporazuma. Ali sada nema sramote, ta devojka iz rodnog mesta predsednika je zvanično misica nakon što je otkriveno da je prethodna udata, što je zabranjeno jer misice moraju biti slobodne za druženje sa članovima žirija. Doknićeva, osim prezimena koje lomi jezik, ima pozamašne obline, vragolast osmeh i pretplatu na solarijum. I malo veće uši, ali ništa što ne može da se prilepi do izbora za Mis univerzuma. Aleksandru zamišljamo kako bosa hoda po laminatu u prevelikoj majici koja joj pada do golih butina, dok sa zvučnika prede Džo Koker, a iz kuhinje dolazi miris kolačića sa rumom.

Nepismenost nedelje: Marko Kešelj

Najčitaniji srpski sajt smatra da tvit Marka Kešelja zaslužuje mesto na naslovnoj strani. Ako se taj skandal na trenutak zanemari, što nije lak poduhvat, onda možemo i da analiziramo ovaj pokušaj duhovitosti srpskog košarkaškog reprezentativca. Humor se ne može naučiti, zato ćemo se skoncentrisati na pismenost i pokušati da dokučimo kako je moguće da neko u jednoj rečenici od 15 reči napravi toliko pravopisnih, logičkih i stilskih grešaka.

Kešelj je do sada mislio „sinu ime da da Pinki“ – malo zbrkan red reči, nije strašno, „ali od danas zvaće se Feliks !“ – dakle sin je od danas preimenovan u Feliksa. Ošišana latinica, ta neman preneta sa tastature mobilnog telefona – jedine tastature koju su mnogi koristili do pojave Fejsbuka, isijava i iz tviteraškog opusa Marka Kešelja. Kao glazura dolazi „ !“, interpunkcija nakon spejsa. Jebiga, ko će popamtiti sve to, važno da zna da baca trojke. Da se razumemo, ispravljanje tuđeg (ne)pravopisa jeste naporno i smara, ali kada neko preduzima javne nastupe pisanom rečju, onda se automatski izložio kontroli čitalaca. Ako je već jezički egzibicionista, bar neka bude pismen.