Penetracija ignorisanjem – zašto foliranje vodi snošaju?

Jedared sam, pukim slučajem, prelistao jednu od onih knjiga u kojima autor tvrdi da je poslagao više pičetine od Mika Džegera, a i čitaoca će do kraja knjige proizvesti u neodoljivog Kazanovu pred kojim će se ženska međunožja sama otkrivati. Knjiga se zove Mystery Method i, premda odiše kreativnošću Vojislava Koštunice, ima sasvim logičnu glavnu tezu:

Zamisli sebe kao mužjaka na skali od 0 do 100. Računa se sve – izgled, hotoća, spika, duhovitost, da li čitaš Tarzaniju i tako dalje… Stotka bi recimo bio Robert Downey Junior, a nula zadrigli musavi upišani Šiptar koji je retardiran i nema ruke i oči. Realno, ti si na toj skali neka šezdesetica, sedamdesetica.

– Kako onda da nafilujem koleginicu sa vežbi koja je prepička, a pritom čita Dostojevskog? Mislim, ona je na skali za ocenu 95 i mogla bi da se jebe sa nekim pametnim difovcem koji ma uglađenost Ivana Bosiljčića?

Jasno, ali tu koleginicu možeš i ti da opskrbiš – samo treba da se predstaviš kao da si u njenom rangu ili čak jači. To se radi tako što ne navaljuješ na nju kao ciganče na struk mladog luka, ne koristiš otrcane pick-up fore tipa: „Mora da ti je tata terorista, napravio je takvu bombu“, nego snimaš situaciju. Ne otkrivaš sve karte. Evo primera danaka neiskustvu:

Level 1: Pjerluiđi Kolina vadi crvenu kartu:

– Oš se jebemo?

– Marš, džukelo paorska.

Level 2: Smuvaćeš samo očajnicu na debromazepanu

– Ne, nemoj mi prići…

– Neću ti prići. Ustvari, ne bih ti prišla ni da mi treba donacija koštane srži.

Level 3: Kecmanov šut na 0,6 do kraja – uđe jednom u hiljadu godina

– Zdravo, kako se zoveš?

– Tijana.

– Prelepo ime, porazgovarajmo o tome kod mene uz čaj od đumbira i Berija Vajta.

– Drugi put, sada moram da zovem ortakinju da joj ispričam kakav me je kreten startovao…

Sa ovakvim forama ostaješ suva kurca. Znam – pisao sam već o činjenici da smarači koji intenzivno iskaju, na kraju često i dobiju pičku. Međutim i ignorisanje, kao i smaranje, puca na sujetu. Dok upornost hrani alavu potrebu za pažnjom, ignorisanje povređuje sujetu, a poznato je da je rumena i zdrava sujeta – uz filmove Džulije Roberts i spuštenu dasku na WC šolji – najvažnija stvar za ženke.

Kako ćeš da glumiš bol u kurcu za njen dekolte – to je već stvar mašte, ali obavezno moraš da uradiš manje od onoga što se od muškarca u datoj situaciji očekuje. Znaš sterotip, sudarite se slučajno, njoj ispadnu skripte iz Metodologije, ti joj pomogneš da ih skupi – i pitaš da idete na kafu. E kurac, nema kafa! Samo pokupiš papire. Bacio si udicu, sada otvoriš pivo i čekaš da štuka zagrize. Čekaš da pomisli „Šta, ovaj neće da me jebe? Mora da je opasan dasa.“

Ako ti je biceps izvajala teretana, a priroda te dala lepšeg nego pametnog – ćuti. Izigravaj mistika. Pravi se da ignorišeš celu planetu.

– Vidi onog pozera u uglu koji već dva sata srče laško i gleda u jednu tačku na plafonu!

– Seljoberu ljubomorni, dečko je tajanstven, nije sirovina. Idem da mu popušim u WC-u!

Dalje, poznato je da se svaka pristojna riba okružuje nagaznim minama – drugaricama koje su na skali bar 30 poena ispod nje. I to je vid hranjenja sujete – ova dobra pička voli što je najbolja pička u društvu, a ovi gmazovi vole što su u društvu popularne cupi.

Jedan stari jebač, koji je bio smrt za žene na gradištanskom vašaru, otkrio mi je taktiku: bez oklevanja startuješ neku od nagaznih mina. Šok! Za nagaznu minu, ali posebno za alfa-ženku! Njen ego krvari od neverice: zašto bi bilo ko, pored nje žive i prsate, startovao rugobu? Riba je upecana, njen zbunjeni mozak u trenutku može da smisli samo sledeću genijalnost:

– Zar mu nisam ja dovoljno dobra!? Saću ga odvalim od pičke, pa da vidi ko nije dobar!

Spirala je neumoljiva: izigravaš facu – jebeš – postaješ prava faca – još više jebeš. Onda ti u jednom momentu i nije toliko stalo do vulve. Mislim, nije ti baš svejedno oćeš li ga surduknuti ili šamarati ručno, ali nisi ni u teranju kao mladi babun. Tada sve ide glatko. Henrik Larson je dve decenije tovario Rendžerse i ostatak Evrope upravo tako – hladnokrvno, kao da mu nije bitno. Povodom ovog nesvakidašnje važnog pitanja, kotaktirali smo i samog Larsona, koji je u jednoj rečenici dao odgovor na sva pitanja:

– Posle hiljadu sam prestao da ih brojim…