Pobogu, mislite na decu!

“Šta će moje dete misliti kad vidi to?”

Ti si jedna od onih njuški koje koriste ovu rečenicu kada se nađu u najrazličitijim tipovima situacija, tipa na slavi, sednici opštinskog odbora stranke ili partiji basketa sa omanjom grupom Mormona? Čestitke, ti si vrlo verovatno govno. “Mislite na decu” argument je svakako najzastupljenije malograđansko opravdanje za bilo kakvu teorijsku poziciju ili prosto bulažnjenje, a razlog tome treba tražiti u tome što je on fuzija dva problematična životna stava: prvo, potpunog odsustva razumevanja za bilo šta drukčije od samog sebe i drugo, generalnog nemanja pojma. “Šta će moje dete misliti” čak nije ograničeno ni samo na konzervativne životne poglede, iako treba reći da uglavnom tu nalazi svoje skrovište jer je to veoma plodno tlo za argument deteta – u fazonu, možeš ti da smatraš da je nešto tvoje fundamentalno pravo ali ako to negativno utiče na vrednosti koje ja zahtevam da moje dete poštuje, to mi daje legitimitet da vičem da te zabrane, obese i sahrane u bespućima Atakame.

Ipak, vredno je napomenuti da su “konzervativno” i “progresivno” termini koji u granicama aktuelnog sistema u kome živimo uglavnom nemaju nikakvo značenje, jer između njih nema značajne razlike. “Progresivno” ili “liberalno” je često zamaskirano i upičkovljeno “konzervativno”, koje se oblači u malo šarenije odelo, stavlja nešto šminke i nosi kajlu sa simbolom mira oko vrata. To je jedna vrlo debela kajla koju “liberalno” neće oklevati da iskoristi kao šibu da ti prebije kolena čim mu spomeneš da je od para koje su potrošene za tu kajlu mogao da se popravi krov na prihvatilištu za decu ili plati školarina čitavoj generaciji studenata arhitekture.

Drugim rečima, nije uopšte važno da li si konzervativa ili liberala kada koristiš argument dece. Razlika je u konkretnim vrednostima koje braniš, ali i jedne i druge vrednosti su u pravom smislu konzervativne jer štite idiotski sistem u kome živimo, samo različitim metodama. To rade stavom “ja prava vrednost a ti gowno”, tj. iskrenim i nekritičkim ubeđenjem da su njihove vrednosti jedine PRAVE vrednosti, kao i apsolutnim nerazumevanjem i zatvorenošću za bilo šta što se kosi s tim ubeđenjem. U to onda lepo ubaciš notu patetike i trulog sentimentalizma tako što pomeneš decu – jbg, svi volimo decu, a ti ako uradiš ovo što mi se ne sviđa smatram da radiš loše za moje dete A TO ZNAČI DA NE VOLIŠ DECU KAKAV SI TI ČOVEK KAD NE VOLIŠ DECU PIČKO? Sadržaj koji možeš da umetneš u ovaj argument je neograničeno raznovrstan i neograničeno debilan – samo zauzmi stav i brani ga beskonačnim prenemaganjem o tome kako će to što ti se ne sviđa uticati na moralni uspon tvog klinca. Ipak, ovde moramo da se ograničimo na tek nekoliko slučajeva, pa ćemo uzeti one najzastupljenije i u isto vreme najšizofrenije, iako tekst može imati više nastavaka nego Umri muški, doduše uz manje eksplozija i Brusa Vilisa.

Psovke

Argument “neprikladnosti” nekog aspekta jezika – bio to akcenat, skup određenih izraza i fraza ili izvestan (ne)gramatički način njegove upotrebe, uvek je argument koji otvoreno flertuje sa ril dil fašizmom, nekom drugom vrstom represije ili eventualno jednostavnim nemanjem pojma. To ne važi samo za pisani/govorni jezik već i za bilo kakvu vrstu izraza. I mi to najbolje znamo, jer naloženi borci protiv psovanja i neprikladnih izraza poput DUPE i GOVNO opsedaju Tarzanijin inboks više nego dobre ribe s nepristojnim ponudama (dakle, ima ih striktno više od nula, što je već previše). Priča je uvek ista, oni dolaze s prijavom KLOŠARI JEDNI PA OVO DECA ČITAJU ŠTA AKO VIDE ŠTA PIŠETE ŠTA ĆE ONDA BITI AJME MENI. Šta će biti? Ništa, čuće isto što čuju svakodnevno na ulici, u prodavnici, na igralištu od majke drugog deteta kojoj otkazuje upaljač ili od tebe kada komšija prvi put dotera Jaguara kući, a ti momentalno postaneš svestan da još uvek voziš fiću 7 godina starijeg od sopstvene majke.

Ono što mene čudi u celoj priči jeste šta konkretno smeta tolikim ljudima – roditeljima, babama, profesorima, urednicima, raznoraznim cenzorima, čak i glupim marketinškim agencijama – u vezi s jebenim psovkama? “Ružna reč” je jedna od najbesmislenijih sintagmi koju je jezik izrodio jer reč ne može biti ružna, reč može biti adekvatna ili neadekvatna, a samo stvar ili pojava koju reč označava može biti ružna. Možda je u tome stvar? Da vidimo.

Govno je krajnji produkt varenja lošeg mirisa i sumnjive nutritivne vrednosti ali s njim nema ništa tako pogrešno da se ne bi smela javno evocirati uspomena na njega korišćenjem reči “govno”. Paradoksalno, “izmet” i “fekalija” zato možeš reći u drugom dnevniku u diskusiji s predsednikom i nikom neće biti frka. Dupe isto, ne vidim šta je problem sa dupetom, ok je dupe, mislim izlazi govno iz njega ali izlazi i iz kanalizacije pa “kanalizacija” nije problematična reč. Možda ipak misliš da su te reči ok ali je problem u onim rečima koje upućuju na seksualni odnos i da decu treba zaštititi od takvih reči i scena? Daj i to da vidimo.

Eksplicitne scene/priče

“Nije prikladno za mlađe od 18/16/štagod godina” je upozorenje koje viđamo na našim televizijama već, pa jebemmumater bar deceniju, a svakako nismo prvi na svetu koji su uveli takva upozorenja. Šta oće da nam kažu? Pa hoće da kažu da bi osoba mlađa od propisanog broja godina (dodatno pitanje o kojem treba pričati: ko bre uopšte ima pravo da to jebeno propisuje?) morala biti udaljena od prijemnika jer će sad da se dese neke stvari od kojih je treba zaštititi. Ne zato što ih ne razume, jer to upozorenje svakako neće biti pušteno pre epizode Pajtonovaca u kojoj Kliz radi u ministarstvu smešnog hoda – ne, nije problem u nerazumevanju, već u pogrešnom razumevanju. Šta ovo znači, nisam potpuno siguran, ali dao sam sve od sebe da shvatim.

Hoće se valjda reći da ako premlada osoba gleda scene seksa mogla bi da pomisli da je to nešto što je ok raditi u njenom uzrastu te će odlučiti da to što je videla radi sa drugom decom, životinjama, pokućstvom, banderama i ko zna čim nedajbože. A to može da se završi trudnoćom, traumama ili u poslednjem navedenom slučaju strujnim udarom, a ništa od toga nije osobito poželjno u tom uzrastu. Nešto slično važi i za scene nasilja, iako u manjoj meri jer je nasilje na zapadu kulturno prihvatljivije nego seks, što je opet u najmanju ruku zbunjujuće.

Naravno, realnost je drukčija. Najneprijatnije što može da se izrodi kada dete gleda “neprikladne” scene je da te pita šta to koji kurac ovo dvoje rade i zašto tako loše glume zadihanost. I to je sve. Drugim rečima, “neprikladnost” eksplicitnih scena se ne sastoji u tome što će deca da ih kopiraju (jer neće) već u tome što je tebi frka da im odgovaraš na najprirodnija pitanja. U njima nema baš ništa neprikladno, kao ni u rečima koje ih opisuju – kada su te reči u funkciji imenovanja polnih organa i radnji to su onda valjda najprirodnije stvari, a kada su u funkciji puke uvrede i tada su najprirodnije stvari. Kada čovek zaslužuje uvredu i treba ga uvrediti i usput zahvaliti našem jeziku na takvoj raskoši i slobodi koju nam nudi kada treba da se upustimo u umetnost vređanja, a ne veštački i agresivno ga gušiti.

Kako da objasnim detetu da zločinci prolaze nekažnjeno?

Ovo pitanje u realnosti treba da zvuči malo drukčije: “kako da objasnim detetu da se zločin kažnjava drukčije od onog kako JA želim, zahvaljujući svojim skrivenim potisnutim porivima koji izbiju na površinu kad god rulja zavapi za nečim, a ja bedan kakav sam, priključim se jer ne umem da usmerim ovo malo životne energije što imam ni u šta bolje i pametnije u životu?”. Odgovor je jasan, umesto što mu kažeš da ovde zločinci prolaze “nekažnjeno”, reci mu da u civilizovanom društvu na kaznu ne gledamo kao na osvetu, već kao na meru bezbednosti i eventualnu šansu za rehabilitaciju i daj mu da pročita ovaj tekst koji je napisao jedan Crnogorac sa Vračara, a u kom piše sve što treba da zna o ovoj temi.

Zašto se ova dva gospodina drže za ruke?

Paradigmatičan primer kada se govori o stvarima koje zaista ne bi trebalo da ti budu problem da objasniš svojoj deci. Inače ultimativni argument koji dolazi odmah nakon izjave “ne mrzim ja pedere, al dok to rade u svoja 4 zida”, što je kao da kažeš “ne mrzim ja crnce, al kad izađu na ulicu nek se prefarbaju u belo”. Nastavak rasprave je dakle predvidiv, jer kada odgovoriš da bi čovek trebalo da kaže svom detetu da su ta gospoda pederi i da su oni muškarci koji vole muškarce pošto ima onih muškaraca koji vole žene i onih koji vole muškarce, sa suprotne strane dolazi besni ritern “lako je tebi to da kažeš,  A ŠTA BI TI DA JE TVOJE DETE PEDER?”

Ovde treba da se raščiste najmanje tri stvari. Prvo, ako dete vidi dva muškarca da se drže za ruke, neće postati gej, tj. sigurno neće postati zbog toga jer je seksualnost svakako prekomplikovana stvar da bi bila determinisana na tako glup i banalan način. Drugo, ako tvoje dete ne vidi muškarce kako se drže za ruke na ulici videće ih negde drugde, jer tvoje dete ima internet a tamo znaš šta sve ima – ako najviše što tvoje dete vidi od prisnog kontakta dva muškarca bude držanje za ruke, onda si ubo premiju druže.

Treće, i najvažnije, čak  i da je ovo sve istina – da se muškarci koji se drže za ruke mogu sresti isključivo na ulici, ispred vrtića, u vreme užine, i čak i da zbog toga tvoje dete zahvaljujući nekom izrazito glupom  instant procesu u mozgu uzvikne ĆALE KAKO JE OVO DO JAJA OĆU I JA, te posledično postane gej – šta je to problem? Pa ništa, što bi bio problem što moj sin voli metati gde ja ne volim. Ali meni je vrlo dobro jasno šta je tebi problem. Nije tebi problem “zdravlje” ili sreća tvog deteta, jer je tvoje dete jednako i zdravo i srećno bilo peder ili ne, tebi si problem ti, tvoja sujeta, tebi je frka šta će komšija Rade da kaže, tebi je frka što će ekipa u kladionici da te zajebava (više nego inače), tebi je frka kako ćeš SEBI da opravdaš što je tvoje dete postalo nešto što si ceo život besmisleno mrzeo. Galamu koju dižeš zbog dva gospodina koja se jebeno drže za ruke na ulici ne dižeš zbog svog deteta nego zbog sebe, jer u svom detetu vidiš isključivo sebe i jer ono što tvoje dete radi meriš isključivo svojim merilima, zaboravljajući da i tvoje dete postaje osoba koja će imati svoja merila, svoj život i svoje ja. I zato si ti, prijatelju, govno.

Ukus i kulturni izbori

U prethodnom poglavlju sam hteo da napišem nešto u fazonu  “jbg ako ti je sin gej gledaj na to kao da ti slušaš Ramštajn a on Sinana”, ali sam skapirao da gomili roditelja to zapravo ne bi bio ništa manji problem. Svakodnevno čujemo i čitamo kako raznorazni dušebrižni roditelji galame da u medijima više nema PRAVE muzike a negde se tu uvek potkrade divna fraza “kič i šund” koja je toliko izgubila svako značenje i koja je u ustima istih tih dušebrižnika toliko ogoljena, lišena sadržaja i bilo kakvog društvenog i kulturnog  konteksta da bi Ustavom ove zemlje trebalo da se propiše kazna šamara za svakog ko je upotrebi.

Hoću da kažem, nemoj jebeno misliti da tvoje dete mora da ima isti ukus i da radi iste stvari koje si ti radio, oblači istu retardiranu odeću i nosi iste retardirane frizure. Tvoja ćerka od 19 se oblači ko Stanija? Jbg, moš ti njoj reći da je to gadno al nemoj joj zabraniti, gadno je tebi a njoj nije. Tvoj sin od 10 pušta Baju? Pa dobro, ti mu poturi Sinatru da proba pa ako mu se ne svidi pusti ga, nemoj biti retard da ga TERAŠ da sluša nešto, svakako će na kraju slušati i raditi ono što on oće, samo što će te ovako još i zamrzeti.

Nemojte praviti debile od svoje dece. Nemojte ih ponižavati time što želite da ih na silu ogradite od bilo kakvog uticaja spoljnog sveta koji vam se ne sviđa, kao da su retardirana i nesposobna za život, jer takva deca upravo postaju retardirana i nesposobna za život. Nemojte očekivati da vaša deca budu vi, jer ona to nisu. I nemojte biti govna najgora licemerna i borbu za svoje sebične interese ili svoje istripovane vrednosti predstavljati kao borbu i brigu za svoju decu, jer je to dvolično, ružno i, iznad svega, jadno.