Prepiska sredom: Kartmanov helikopter

Ox, nedelja 23:09

Moj ljubezni A,

crna hronika je došla tamo gde je domaća publika najbolje obožava – na naslovne strane i u prve minute dnevnika. Patologija i patetika obuzimaju medijski prostor prvo nakon otimice jedne, pa onda i pogibije druge bebe i još šest čestitih ljudi, događaja dakle dovoljno strašnih i bez tabloidne šminke. Briljira javni servis, istrajan u devizi da je naše pravo „da znamo sve“, pa u vesti uživo dovlači kreaturu kojoj u ličnoj karti piše da se zove Miroslav Čučković, po zanimanju ljubitelj fotelja i partijski preletač. On je pozvan da kaže par „prigodnih“ reči o padu helikoptera s tim što od početka do kraja biva nejasno kakav višak informativne vrednosti nosi činjenica da se Čučko „čuo sa pilotima pre desetak dana“ – valjda to i njemu delegira nešto od njhove junačke aure? Još kaže obrenovački vitez da su piloti spasli „hiljade života“ u Obrenovcu, živote onih istih ljudi koje je on zamalo podavio (njih četrdesetak i jeste) tako što je lično naredio da se ne oglase sirene za uzbunu kada se izlila Kolubara. Ali o tome ga ni inače nijedan novinar više ne pita. Ali zamisli kako bi zabavno bilo: „Gospodine Čučkoviću, lepo zborite o stradalim pilotima Vojske Srbije, nego kako se usuđujete da uopšte bivstvujete?“

Postoji još tona nepostavljenih pitanja – ti si nesvesno dao šlagvort prošle nedelje, pišući o fabrikovanom spektaklu u kojem živimo, gde označavanje postaje bitnije od označenog ili tako nešto. Gde, dakle, medijska prezentacija postaje važnija od bebe koja se bori za život i četvorice vojnika i dvojice lekara koji rade svoj posao onako kako bi svako trebalo da radi svoj. Helikopter mora da sleti u Beograd – jebeš maglu, u prestonici ima najviše kamera. Redakcije prigodnih medija su već obaveštene, pomenuti RTS uveliko emituje izjavu direktora Instituta za majku i dete koji kaže „čekamo, spremni smo“. Neki nesrećnik u agenciji beta pogrešno prenosi izjavu (rđavo mu ide i kopi-pejstovanje), i onda nastaje ovo:

Nevolja sa kanalizacionim odvodom u kojem živimo jeste što možeš da osetiš smrad tek ako kolotečina na kratko zglajzne sa scenarijom predviđenog toka. Da je bilo sreće i da je helikopter zaista sleteo – niko ne bi video ništa sporno u tome što mediji uživo izveštavaju o ovakvom slučaju. A ovako možemo da vidimo da su se ti naši neustrašivi news kanali i portali, koji žive da odmah jave vest, usrali kao pičke pa dvanaest sati nisu smeli da zucnu o identitetu stradalih – dok to nije uradio premijer, na sednici vlade standardne dramaturgije – to su prenosili uživo. Mora da je takvim „novinarima“ izuzetno nelagodan život bez kičme, jednom će im se glava samo urušiti do debelog creva, da pomirišu govna koja svakodnevno proizvode.

Ariel, ponedeljak 16:54

„Višak realnog“, pomenuo sam to prošle srede, cela ova situacija obiluje viškom realnog o kojem govori Bodrijar i kao eklatantan primer navodi 11. septembar. I Čučković koga pominješ je meni primer toga, jebote taj troglodit se još i pojavi na TV-u pa još povodom ovoga ej! Pa taj višak realnog oličen u činjenici da dotična spodoba nije 24 časa dnevno pod katranom i perjem bi mi bio taman da overim od toliko realnosti da sam ga video. I kako posle da gledam vesti? Nema šanse, odbijam, bolje da ne znam, samo ću se nervirati. Ali jebiga, s nekim viškovima realnog nema pogovora, njihovi pipci dopru do tebe i onim proverenim analognim putevima – tašta mi gleda vesti ako ništa, a o čemu će pričati matori ljudi nego o vestima i o unucima, jašta. Tako je i ovaj tužni događaj došao do svih nas, dovoljno je tragičan i dovoljno blizak našem Dunbarovom broju, a ima i beba pa odmah šljaka na čisto emotivnom nivou.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Čučkov zenit[/typography]

Tako da već danima razmišljam i čitam o ovoj avio-tragediji, koju doduše nisu izazvali teroristi a čisto sumnjam da je u pitanju neka zavera… Što naravno nije sprečilo dežurne tviteraše i ostali intelektualni krem koji se nakupio na vrhu septičke jame da za sve okrivi Vučića i one njegove fabrički falične klonove od „ministara“, čak i kada za to zapravo nema nikakvih dokaza. A i ovi brate sami sebi pucaju u nogu svakom akcijom, pa nije ni čudno da deluju krivlje nego što jesu. Ko ih jebe, neka kusaju ono što su sami zakuvali – da ne pokušavaju stalno s nekim debilnim potezima da mažu narodu oči, da ne žive samo za PR i kamere i da to nije jedino što kao umeju, ne bi ni Lončar od milja zvani dr Smrt bio na aerodromu u funkciji ministra zdravlja da dočekuje nešto što bi trebalo da je prilično standardni medicinski hitan slučaj kakav se događa otprilike jednom nedeljno. Možda je najgora činjenica u celom ovom slučaju to da su nas ljudi koji „vode“ državu svojim dosadašnjim delovanjem i ponašanjem doveli u situaciju da uopšte razmišljamo o tome da li je razlog ove tragedije bio PR. Jebem ti ja zemlju u kojoj moram o tome da razmišljam kada se sruši vojna letilica i pogine sedmoro ljudi. Mislim, Okamova oštrica nam govori da najverovatnije ipak nije neki Lončar, Gašić ili Vučić naredio da helikopter vozi za Surčin samo da bi se malo slikao za novine. Pre će biti da je neki PR savetnik, možda i sam ministar, čuo za razvoj situacije i mislio da mu se eto baš ukazala zgodna prilika za kombo zgoditak posle one farse sa Slinom koji hvata otetu devojčicu, da pokaže kako Vlada radi brate ko Japanac na spidu, i dan i noć, delanjem čini razliku u životima građana, živeli! Kad ono, ispade da je flaša kojom su hteli da nazdrave puna govana pod pritiskom koja su im eksplodirala u facu.

I naravno da oni ne umeju da takvu situaciju posle nekako hendluju u javnosti, pa šest Alistera Kembela im ne bi pomoglo, ne ide to da od balegara napraviš tigra, ma koliko mu crtao pruge po govnjivom hitinu. Pogledao sam malo Gašića u nekom jutarnjem programu, jebote pa on skroz skida Vučića, mimika, formulacije, pasivna agresivnost i sarkazam primenjen u potpuno pogrešnim trenucima… Pa čoveče to samo produbljuje sumnju, 90 odsto onih koji to gledaju vide da nešto smrdi i da ovaj vrda i glupira se… Eto, toliko nesposobne budale nam vode državu krv im jebem materinu po sred dupeta bejzbolkom. Tako je ovaj događaj, već dovoljno tragičan po sebi, neočekivano poprimio obrise nacionalne tragedije – tragedije medija, tragedije institucija, tragedije ove komedije od države.

Ox, utorak 15:51

Pretimo da postanemo dosadni sami sebi ako se u svemu slažemo to jest, što bi rekli jezički čistunci, „saglašavamo“. Ali osetio sam se pomalo prozvanim ovim sa „dežurnim tviterašima i intelektualnim kremom“ što u svemu vide krivicu Vlade. Jer ja je itekako vidim. Ovde je nenormalno postalo uobičajeno, pa logiku nenormalnog treba i slediti u objašnjavanju političkih fenomena. „Višak realnog“ koji pominješ odlično se da primeniti na ovo – u celom svetu se političari tokom kampanje slikaju sa seljacima na pijaci i drže tek ispiljene još krvave bebe, ama kod nas im to nije dosta nego moraju da budu nadljudi, da spašavaju živote, a kampanja je neprestana. Ako je Premijer onomad nekim drugim helikopterom prosekao snežne smetove da bi gologlav tri i po metra nosio neko jadno dete pred kamerama; ako je onda (opet sa kamerama) zauzimao jednu amfibiju u poplavljenom Obrenovcu da bi predao ćebe i flašu vode; ako su (zbog kamera) držali oteto pa spašeno dete na naplatnoj rampi dok ne stigne svita za slikanje – pa onda je dirigovanje vojnog helikoptera ka Beogradu umesto ka Kraljevu ili Kragujevcu (gde postoje dovoljno opremljene bolnice) samo logična gradacija u njihovoj propagandi. U Srbiji ne možeš biti cinik i teoretičar zavere sve i da hoćeš.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Kako i ne bi, Aco, kako i ne bi[/typography]

I onda ide standardni repertoar, prvo lupanje šakom o sto u stilu „tišina tamo“: Vučić ne da Gašića i Lončara! Moćna opozicija, slobodnomisleći parlamentarci, nezavisni mediji – sve se stuštilo na dva krhka ministra koji su samo hteli da „spasu dete“, a Vučić u stilu prvoklasnog telohranitelja staje ispred njih i kaže „ne dam!“ U svojih potonjih sto izjava o sto različitih tema Premijer brzo prelazi na puštanje magle: ima, kaže, dokaze da Mišković plaća ogroman broj novinara, ali neće da predstavi dokaze dok ga ne tuže. Pa jebote. Onda malo lepih vesti: Železara će biti profitabilna, samo što nije, metalska industrija Amerike već drhće pred galopirajućom konkurencijom iz gradića na Dunavu. I na kraju prstohvat kalimerštine: nabraja tako premijer opcije za rekonstrukciju vlade (što je po sebi dimna zavesa koja treba da zamaskira jedno veliko ništa, ali o tome ćemo neke druge srede) pa među opcijama tankoćutno navodi i ovu: da neko drugi preuzme vladu. Mada je to za Vučića napredak u skromnosti. Ranije je govorio da će ga neki regresivni elementi lišiti života, verovatno je oko godišnjice ubistva Đinđića nameravao to da ponovi, ali ga poremetio ovaj helikopter :(

Ariel, sreda 2:24

Ovaj primerak premijera model Plačipička SNS TDI je zaista nešto posebno, po prvi put u novijoj istoriji Srbije mu ga je jedan političar dao iz ugla pasivne agresije odvrnute na 11. A pošto je u srpskom političko-medijskom diskursu standardni „odgovor“ političara na nezgodno pitanje to da prešalta priču na nekog drugog krivca, onda je moguća takva genijalna dekonstrukcija koja može doći samo iz glave psihotika, koja uključuje i sebe u skup označenih krivaca! Progresijom tog Vučićevog stalnog krivljenja sebe i pasivno-agresivnog nastupa, došli smo neizbežno do izjave koja je bez sumnje nešto najvažnije izrečeno u etar ove godine i koja naravno kao takva nije imala nikakvog odjeka osim na društvenim mrežama: premijer nam je, bajo moj, preuzeo odgovornosti za celu priču! Reko bre čovek crno na belo, alal mu ćufte, lik je zver! Baš kao što je on procenio da doktorati nisu plagijati i čiča miča gotova priča majk drop.

I dok je svako sa dva funkcionalna neurona na takvu nebuloznu izjavu odmah morao postaviti pitanje „Znači daćeš ostavku?“, jasno je da Vučić jeste to rekao ali nije to mislio. Ali ne zato što je glup pa ne misli, nego zato što je jebeno lud. U njegovom narativu on nama zapravo preti – da će da ode kući Kartman-stajl ako nastavimo da ga smaramo, a mi u toj priči kao nemamo muda da ga pustimo jer nam treba. Svi mi građani Srbije smo kao zla deca na terenu za basket a on ima spalding od tetke iz Amerike, tačnije Njemačke. U paru s praktično apsolutnom vlašću i u okruženju krda nesposobnih čmarnih speleologa, ta psihoza nema ograničavajuće faktore i u svakom njegovom obraćanju i intervjuu se projektuje na medijski prostor, pa tako i na sve nas. I to je tako nama danas postalo „normalno“ stanje stvari, to što nazivaš logikom nenormalnog. U stvari, odličan primer zašto psihotične poremećaje ne treba lečiti omogućavanjem da se psihoza „iživi“.

[typography font=”Cantarell” size=”14″ size_format=”px”]Jer onda oće da izbije po licu[/typography]

Naravno, Vučić (pokušava da) barata i drugim osnovnim tehnikama moždane kamasutre sa sagovornikom, pre svega zamenama teza. I to radi toliko šabanski da mi je prosto neprijatno, ali eto, radi to i dalje, šta će siroma čovek ne ume bolje a mora jer oko njega sve podmetači klipova i tajkunski plaćenici. Tako je odjednom ladnije od leda pomenuo veroispovest deteta koje je poginulo u helikopterskoj nesreći „da se nije otišlo po dete, kritičari bi rekli da je to zbog veroispovesti“ i parče mog mozga je nepovratno umrlo i taj dan se od tada zove Božić. Pa zar svaka prilika da se koristi da se predstaviš kao žrtva zlih ljudi ili okolnosti van tvoje kontrole? Odgovor je: svaka. Na pitanje o štrajku prosvetara dotični je odgovorio otprilike „studenti pardon profesori su u pravu, ali tako hoće MMF to je dogovor nećemo valjda to da rušimo glođite ga prosvetari“.

Ti mučeni prosvetari inače ispadoše jedini zrak sunca ovog tmurnog marta: prva ozbiljnija naznaka socijalnog bunta posle dugo vremena. Protest pred Ministarstvom je okupio respektabilnih sedam soma duša, što je fazon 70 puta više nego koalicija levih pokreta, a kao hajlajt programa, Verbić zamalo da prođe kao Milanović ispred RTS-a 5. oktobra. Mlađanog Petničara su okupljeni dočekali emotivno kad je hteo da se obrati štrajkačima, toliko da su panduri morali da ulete da ga čupaju iz mase da ga pomahnitali profani ne bi razvukli kao čopor borčanskih ovčara. Taj neočekivani razvoj situacije mi uliva nadu da u narodu postoji bes, bes kakav može da se razvije samo s opasnim hemoroidima nastalim od previše analnog seksa. Roid rejdž.