Putopis: ALBANIJA – Da li smo zalutali?

Nisam ni želela da idem u Albaniju. A i ko normalan bi. Kad su mi izložili plan (idemo u Albaniju da PLODIMO i uživamo u kulturi susedne zemlje) opirala sam se dokle sam mogla, a na kraju pristala jer “a i šta će mi ovaj život, imam još 5 za uslov”. Hvatam se za leđa da pomazim svoje bubrege, možda poslednji put, pakujem se i krećem.

Spakovala sam se.

Put protiče dobro. Slušamo Sepulturu. U Crnoj Gori postoji jedan deo na putu za Albaniju koji se zove Kambodža. S obzirom na to da je taj deo iza Ulcinja, smatram da ime ne treba dalje pojašnjavati. Kambodža je otprilike priprema za Albaniju – kuće imaju veliku plavu burad na krovovima koja su u stvari bojleri i sve deluje kao da se stanovništvo krije po bunkerima. Stižemo do granice, malo u frci, svako spremio po 10 eura i – ništa naravno, boli njih tuki, mislim da nam nisu ni pečat lupili.

U ALBANIJI SMO. Kakva neizvesnost i napetost. Sve vreme očekuješ da se veliki Šiptar pojavi na sred puta, pocepa majicu, pokaže svoje rutave grudi i pojede vam auto. Ali nekako…ne.  Albanija inače ima oko 2,8 miliona stanovnika od čega su 70% Muslimani, 20% Pravoslavci i 10% Katolici, mada se oko 70% stanovništa izjašnjava kao nereligiozno (imaju i 4000 Jehovinih svedoka). Posle drugog svetskog rata, pod Enver Hodžom, imali su verovatno najgori komunizam posle Severne Koreje – religija je manje više bila zabranjena, a ono što je ostavilo veoma duboke posledice na saobraćaj tamo do dana današnjeg, jeste činjenica da je posedovanje automobila do osamdesetih godina 20. veka u Albaniji bilo praktično nemoguće. Prvi put se susrećemo s tim kada lik mrtav ladan zaustavi kola na sred puta i svrati do pečenjare. 4 žmigavca – JO(K). Prolazimo kroz Skadar. Po glavi mi se motaju sise.

Konačno stižemo do Drača, grada kablova. Sve ono što je kod nas (i svuda u svetu – op op, Srbija ko sav normalan svet) ispod zemlje, kod njih je iznad. Hiljade i hiljade kablova između zgrada, vise sa terasa i bandera. Zbog tako sjajnih uslova i dalje imaju restrikcije struje. Drač inače ima nekoliko vrlo simpatičnih kuća koje su im izgradili Italijani i jednu prednost koja pobeđuje sve ostalo – sve je prejeftino. “Idem u Drač u šoping” fazon. Inače, svi su jako ljubazni i vrlo srećni ako im kažes faleminderi = hvala (čita se faljeminderi – nećeš verovatni koliko će ti viceva sa Šiptarima pasti na pamet kad shvatiš da stvarno govore lj za svako l). A čitanje bilo čega napisanog na albanskom je siguran izvor zabave. Npr. umrlica.

Ljajmerim.

Posle Drača nastavljamo za Tiranu (jedno nezaboravno iskustvo vožnje autoputem). Tirana je dosta drugačija priča od Drača, koji ipak egzistira kao neki primorski gradić. Ima sjajan prilaz gradu koji je pravljen “po uzoru na evropske metropole”, znači nema predgrađa i alternativnih naselja, nego širok put i dosta skladišta. Sam centar izgleda vrlo pristojno i dosta podseća na neke grčke gradove, sa nekoliko sjajnih razlika. Da počnemo: u i Draču i u Tirani i u Skadru i uz put stoje statue Skenderbega. Imaju veliki trg Nene Tereze (Majka Terza). Onda, možda ste čuli da je gradonačelnik Tirane imao tu ideju da učini fasade nekih socijalističkih zgrada lepšim tako što će ih ofarbati raznim bojama. Negde je uspelo, negde je ispalo kao građevinski ekvivalent usta Jelene Trivan. Pominjala sam već da do pre 30 godina skoro da nisu imali automobile – to se sve sada nadoknađuje Mercedesima. Svi ih voze. Tirana je nešto kao GRAD MERCEDESA. I, aposolutno najbolja stvar vezana za taj grad – cigare dolaze tebi. Ti sediš u kafiću i kažeš “Jao nemam više pljuga” i pre nego što završiš rečenicu pored tebe se stvori jedan albančić sa kutijom u kojoj stoje razne pakle cigara!

Tako sedimo mi u kafiću , kad se zaustavlja jedan crni (pazi sad) Mercedes pored nas i iz njega izlazi – ĐUSTE VULAJ!!! Đuste Vulaj je jedan jako veliki albanski treš za koju ja znam sa reklama za njene koncerte koje stoje na kamionima širom Ulcinja (i Švajcarske verovatno). Tu se onda naravno ispostavilo da niko ne deli moj entuzijazam, ali ja to me nije obeshrabrilo, tako da, ekskluzivno za čitaoce Tarzanije – Šošana i Đuste!

Kako je padalo veče tako su se i ulice punile i imali smo šta da vidimo. U Albaniji takođe ima dosta Albanki. Nećete mi verovati, ali neke čak izgledaju isto ko Srpkinje. Nisu htele da pričaju sa nama, osim jedne koja ima samo jednog brata pa je izopštena iz društva. Jedre su i patrijarhalne i vole majku Terezu ko roditelja. Kad niko ne gleda prevoze pajdo na Kosovo. Tu smo imali jedan mali incident, ne znam da li je vredan pomena. Naime, možda ste primetili da Drle već neko vreme ne piše. To je zato što tamo gde je nema internet. Ali želi da znate da misli na vas. Nažalost, izgubili smo ga u jednom klubu u Tirani. Poslednje što smo videli bio je on prekriven Albankama koje mole brata jedne maločas oplođene u veceu da ga poštedi.

Put nazad je inače prošao ok. Morali smo malo da skratimo vikend zbog čitave te zbrke sa Drletom i ilegalno izađemo iz zemlje (izgleda da Albanci nemaju isti prag tolerancije kao Butanci). Sve u svemu, fina zemlja.