Radost držanja za imenjaka
Tastatura je najštrokavija stvar koju si danas dodirnuo ako ne radiš kao šminker na lokalnoj televiziji ili Toletov maser – a glavni uzrok tog fenomena je činjenica da si danas između 2 i 12 puta prstima počešao slavnu transverzalu rč-muda sa overom pižona na startu ili cilju, zavisi od ličnih preferenci. Šaka učaurena oko sopstvenog ponosa koja usput nonašalantno rasporedi težišne tačke muda po ćegama je jedno od retkih nediskriminišuće dostupnih zadovoljstava vaskolikog Y hromozomlja. Ali, zašto je to tako? Zašto pas liže muda – osim zato što može? Odgovor nauke na ovo pitanje od suštinske važnosti za razumevanje mužjaštva još nismo dobili, ali tu je Tarzanija da kroči tamo gde se nrdovi ne usuđuju, pravo u dubine muškog međunožja! Ako imaš muda, pođi i ti sa nama, da zajedno uhvatimo zmiju i pripitomimo je, otkrivajući njenu zabranjenu mudrost i bolje spoznajući sebe same!
Prvo, razlabavi kaiš, otkopčaj dugme. Rastegni prste slobodne šake par puta kao svadbarski klavijaturista 80. nivoa i posegni pod lastiš. Napipaj svog imenjaka i obuhvati ga. Nežno ali postojano, kao što samo ti umeš. Suzdrži se da ne pređeš u pokrete-gore dole, ne pričamo ovde o drkanju, to smo već pokrili. Osećaš li smirenost? Taj doživljaj perfektnog balansa, zatvaranja energetskog kruga, kao da je sve konačno i makar na kratko, u potpunom redu? Namesti sad malo porodične dragulje. Čuješ li muziku sfera koja ti odzvanja iz bokserica, jata spermatozoidnih anđelčića kako pevaju odu tvome rodu? U tom zvuku se krije odgovor: kurac je najveći izvor sreće koji ćeš ikada spoznati – i to bez da ga mećeš u nešto! Muda mu tu dođu kao točkovi na M petici: bez njih nećeš stići mnogo daleko, ali to što ih imaš samo po sebi ne garantuje da ne voziš zaprežna kola.
Jer ako imaš kitu, život ti je udelio džokera kad si se rodio. Kumara Džejms je bio u pravu kada je svim ženama poručio: ovo jeste muški svet. Jebiga, niko ne kaže da je super što je tako, samo da je super muškim majmunima što je tako. Tvoj kurac je tvoj Oskar za životno delo koji si dobio i pre nego što si prokmečao iz kevine vulve. Razmisli samo malo o tome čega te je sve spasao. Ne moraš da jednom mesečno krvariš i prolaziš kroz ceo repertoar pratećih psihofizičkih patnji. Ne moraš da mutiraš u frika sa superčulima i super-mučninom na devet meseci, dok je u tebi mali parazit koji sisa sve što mu treba i koji će uspostaviti potpunu mentalnu dominaciju nad tvojim mozgom bar na sledećih 20 godina. Ne moraš da provedeš trećinu života hodajući na prstima, natakaren na štikle zbog kojih ti ionako krhka kičma i karlica odu taman kada ti krene osteoporoza jer su te konačno jednom zauvek pustili hormoni, zbog čega inače ili padneš u apatiju ili postaneš vendeta-ventilator u potrazi za prvom septičkom jamom. I tako dalje. A razmisli šta sve možeš s kurcem! Da praviš decu i sa šeset. Da te živo boli taj isti kurac za tu istu decu pa da plaćaš alimentaciju, ionako ćeš da dobiješ bar trećinu više para od nje za isti opis posla. A uvek možeš da ždereš kolenicu sa majonezom i zalivaš pivom i da rikneš dvaes godina pre nje, neka se ona jebava sa udajom ćerke i otplatom lizinga za Punto.
Standard išju podkontinentalni doručak dva jaja i viršla je taman ono što ti treba da imaš mnogo bolji start u survajval hororu zvanom život. A još je i sve sređeno tako da svoj pobednički trofej možeš svuda i uvek da sa sobom nosiš, kao kad bi bilo potpuno normalno da na čelu istetoviraš loptu za basket u koju je upisano ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ KARA. Pa, majku mu, zar nije prirodno da onda želimo i ponekad da ga dodirnemo, kao hodočasnik svetinju, što želimo da se s vremena na vreme uverimo da je još uvek tu sa nama i da dobijemo taktilnu potvrdu njegove mesnate stvarnosti? U dubini svoje muške duše smo svesni obaveze da s vremena na vreme jasno pokažemo šta osećamo prema njemu. Fala kurcu!
