Sava iz Kikinde – heroj Srbije

Iako je aršin kao mera za dužinu izumro još krajem 19. veka, uz pridev „dvostruki“ živi i dan danas. Na primer, dvostruki aršin je kad obezbeđenje neće da te pusti na Fristajler u gilipterki i japankama, ali će zato da pusti Miu Borisavljević iako nosi kaiš umesto suknje. Ili kad opozicija kuka jer je vlast guši, zaboravljajući da su to oni isto radili kad su uloge bile drugačije. I još mali milion primera.

Dvostruki aršin je i kad svi štampani i elektronski mediji prenesu vest da je Stefan Babović potpisao za Saragosu a nijedan medij ne objavi vest da je Sava Savanović iz Kikinde (jmbg nepoznat, broj lične karte takođe) postao rahmetli, iako je za Savu čuo svako ko je makar jednom u životu prišao čudesnoj napravi zvanoj kompjuter, dok za Stefiku zna još ono malo entuzijasta koji prate domaći fudbal.

I da, stvarno, pre neki dan, Sava je nesrećno završio u požaru, za koji je očigledno sam kriv. Za života nije ostavio mnogo u materijalnom smislu, nije bio školovan, elokventan još manje, verovatno je i vonjao, onako ofucan, krezub i neugledan. Dakle, u nekom vrednosnom koordinatnom sistemu, Sava se kotirao negde između omanjeg grumena mrkog uglja i uglancane ćele Noleta Seksomana. Međutim, Sava je imao x faktor, ni kriv ni dužan je postao legenda. Uz pomoć rođaka il šta je već onaj koji dobacuje „e to da je po 5 iljada“ snima čuveni klip koji ubrzo postaje jedna od najcitiranijih fora diljem interneta ali i svakodnevnog života. Mislim, ko još danas kaže licemer? Neke stvari su se definitivno promenile posle tog video snimka.

I sad se verovatno svako pita što je taj Sava bitan. 3 minuta nekog smešnog klipa, težak život i bizarna smrt nisu dovoljan razlog da se neko nazove herojem. Pa dobro, nisu. Sava nije odbranio Kolubaru kao vojvoda Mišić, niti je razneo barutanu kao Stevan Sinđelić, a svakako nije ni otrsio par iljada žena pa da ga zbog toga celivamo u dupe. Pa šta je onda uradio?

Sava je postao Rafaelo crtanih filmova, Bata Stojković domaće kinematografije, mali čovek koji prkosi većini i ostaje neprimećen. Jebiga, toliko ću daleko da odem i da kažem da bi Sava za svet revolucionarstva mogao da bude bitniji nego, recimo, Maksimilijan Robespjer ili Lav Trocki. Mislim, to su ionako politički revolucionari koji funkcionišu po sistemu zamene jahača Kurte i Murte, a vešto prikriveni i uvijeni u priču o borbi za narod i više ciljeve. Realno bulšit. Revolucija je jedino delotvorna i iskrena ako krene iz svakog pojedinca, induktivno i snagom sinergije sobali to što treba da sobali. To bi recimo bila scena iz Crnog bombardera kada se hiljade ljudi samoinicijativno pojavi na ulici i razlupa pola grada kao simbol bunta. To je ono što realno tinja u svakom od nas al očigledan je nedostatak muda, volje, hrabrosti da se uradi slična stvar. Što bi rekao Dragan Jovanović u Profesionalcu: „Nije Sloba kriv, mi smo govna“. I jesmo. Zato i plaćamo naknadu za priobalje, tv pretplatu, uspostavu poziva i ko zna koliko još izmišljenih usluga koje su nametnute od strane države i njoj potčinjenih organizacija, zato čekamo 10 minuta na plus 50 u krcatom autobusu da nas pretrkeljišu ljubazne horde poluškolovanih kontrolora obučenih od strane njihovih gazda iz fantomske firme koja sa 500 evra kapitala vedri i oblači gradom. Zato se i ne bunimo kad za najobičnije uverenje treba da obiđemo 1001 šalter, tako da na kraju svaki dokument u fascikli ima sopstvenu priču dužu od Odisejevog putovanja.

E, pa pokojni Sava je bio živ primer bunta protiv administracije čiji limes teži beskonačnosti. Na svoj način je uspeo da digne pola grada na noge, grada koji se zabrinuo tek onda kad su svi pomislili da je umro. Naravno, nisu se oni zabrinuli za život nebitnog čoveka, već za svoje pozicije u foteljama u koje su udobno smestili svoje zadrigle guzičetine i zaista bi bio veliki dakbe da ih izgube. I da ne dužim, epilog zna svako ko je odgledao legendarni klip, Sava se rezrektovo i uvalio masan, gigantski muški polni organ celokupnoj gradskoj strukturi.

I šta je na kraju poenta cele priče? Pa da manje palamudimo, da manje serendamo i žalimo se kako je svet okrutan, kako nema posla, kako država treba nešto duradi dok mi pikamo pes ili pizdimo jer na Obilićevom vencu četrtinu limuna isceđenog u 2 dl vode naplaćuju kao pola gajbe piva ispred zadruge, već da pogledamo primer jednog neukog, priprostog čoveka koji se borio za svoje interese na jedini način koji ume.

Da nije interneta, za ovog čoveka verovatno niko ne bi čuo, stoga nekako i stoji obaveza cele internet komune da mu se na adekvatan način oduži. Uglavnom te akcije prolaze kao i saobraćaj u januaru preko Čestobrodice, al bi tarzanski bilo da ovo uspe i da Sava Savanović, obični čovek, tarzan i pravi revolucionar dobije i materijalni dokaz svoje ljudske veličine.