Sedam veličanstvenih protiv zablude o pravednom svetu

Zabluda o pravednom svetu podmazuje mašineriju civilizacije bolje nego krv nigerijskih pobunjenika i znoj fabričkih radnika Guangdonga zajedno. Pripada zajebanoj ekipi kognitivnih predrasuda – ustaljenih tokova mišljenja koji vladaju svima nama efikasnije nego što bi to ikad mogli papomasoni judeo-Rotšildskog tipa. Psiholozi se polomiše da ih identifikuju i objasne nam koliko one surovo dominiraju našim rasuđivanjem i na koje sve kreativne načine sami sebe lažemo i varamo svaki put kada hoćemo da sastavimo misao složeniju od „hrana kad?“ Ali, jebite se, psiholozi. Nema leba od toga, ne zamajavajte narod, jer i vi koristite taj isti falični model mozga što nam je svima podeljen. Ko da baterijskom lampom hoćeš da osvetliš slot za bateriju koju hoćeš da zameniš na toj istoj lampi. Ipak, mora se priznati da vredi makar znati da stvari kao što su kognitivne predrasude postoje, jer to može da pomogne da karakterno očvrsneš.

Ukratko, zabluda pravednog sveta utiče na rezonovanje tako što pri procenjivanju ljudi i situacija polazimo od pretpostavke da je svet pravedan. Sad misliš: nisi ti od tih, Tarzane. Zajeban si, cinik i prezreli hejter koga više dirne kad Čelsi padne u zaustavnom vremenu nego kada bus pun ekskurzije padne u Moraču. Moguće, ali ajde uradi prost test: izađi na ulicu i potraži neku siroma raju. Nije teško, imaš alkose, beskućnike, šljam kod štajge, ekipu KK Zvezda na treningu… Ajde, samo polako, čekaćemo te.

Si tu? Da te pitam: a šta si pomislio kada si ih gledao? Sigurno se kreće negde na skali između „jadni ljudi“ i „ciklon b“. Ali vidiš, zajedničko za čitav ovaj opseg stavova je to što im iz dupeta viri predubeđenje da su svi ti ljudi završili tu gde su zato što bolje ne mogu. Glupi su. Nesposobni. Lenji. Nisu imali sreće (nije džabe sreća bila smatrana vrlinom tamo negde do protestantske reformacije, a u Kini je tako i danas). Ukratko, tu im je nekako mesto. Zašto? Pa zato što svako na kraju dobija koliko zaslužuje. Instant karma i ta hipi sranja. Zabluda pravednog sveta.

Bez ove (pogrešne) polazne pretpostavke život definitivno ne bi imao smisla za naš krhki majmunski mozak, jer ne bi nikako mogao da u svoj zastareli model memorije ugura sledeći podatak, koji je izeo i vijuge i džigericu Dostojevskom: stvari koje ti se događaju prečesto uopšte ne zavise od tebe. I možeš da zapneš tolko da ti izraste treći kurac na laktu, ali nećeš moći ništa tu da promeniš. Kreten je mislio da može kolima kući posle pola kile vina, sipanog u balon rakije – i možeš da voziš pažljivo kolko hoćeš, tvoj Golf dvojka je sada dva Golfa kec. U njenoj firmi se zaposlio kurir sa pogledom Enrikea Iglesijasa, bicepsima Putina i feromonima bika iz Pamplone – i sad u taj kiso kupus što ga jebački kuvaš moš da umočiš tuki. Neki bankari preko pola sveta su se zaneli, odvalili zapušač sa šahta monetarnog sistema – i ode sve što si štedeo u pičku materinu, jebiga, mora da si tu ti bio nekako glup, je l’ tako, tako je. Vidiš kako kada se odnosi na tebe, odmah zvuči kao nepravda. A drugi su debili što su štedeli kod Dafine. Ovakvo rezonovanje nam je urođeno koliko i strahopoštovanje prema pojavi Melansijinoj.

Ali! To ne znači da ne možeš da ga se oslobodiš, bar dovoljno da lakše podneseš sva gacanja po septici koja te neminovno čekaju. A i da ti ne udare u glavu neočekivani uspesi, nego da se lepo setiš da držiš još poneku opciju otvorenom i u retkim trenucima kada jašeš na talasu sperme. E sad, taj cheat code je malo teže uneti, jer kao što rekosmo, u tome te aktivno sprečavaju keva i ćale, uz zdušnu pomoć svih priča koje su jebeno ikada ispričane i sa sve Holivudom kao PR menadžerom cele kampanje. Ali, nije sve tako crno, jer otrov može da bude i lek, sve je stvar doze, kao što je govorio Papa Bordžija. Zato iskoristi Holivud protiv holivudskog razmišljanja, udri na zabludu njenim oružjem! Rokni ovaj kontra-koktel za deprogramiranje sačinjen od filmova snimljenih posle 1968, kada je najzad ukinut pravilnik američke filmske industrije koji je izričito zabranjivao gori rezultat od iz 2 u X. Evo ti sedam veličanstvenih filmova koji pričaju priče o dobrim momcima, ali nas pri tom prcaju iz mrtvog ugla, poručujući kako zlotvori mogu da pobede iako su zliji od kurjeg oka na Jorgovanki Tabaković, a da dobrice ponekad najebu bez pitanja, pardona ili razloga – i da tu ne pomažu ni sve neukaljane device, babe prevedene preko ulice i nahranjene lutalice ovog sveta.

Nema zemlje za starce (braća Koen, 2007)

Havijer Bardem u ulozi života. Film treba prikazivati studentima psihologije kao portret psihopatije, a filozofima kao dokaz da posle Ničea niko nije morao više da troši papir.

Rozmarina beba (Roman Polanski, 1968)

Sotona dolazi. U obliku bebe. Jedi kurac, svete!

Meč poen (Vudi Alen, 2005)

Noviji rad Vudija Alena, ali ima sve što treba za klasik. Junak je simpatičan otprilike ko Koštuničin pazuh, ali toliko majstorski prikriva da je govnar da ostaje upamćen kao car.

Oni žive (Džon Karpenter, 1988)

Tata Karpenter na vrhuncu. Novčanica od 1 dolar na kojoj piše „OVO JE TVOJ BOG“.

Let iznad kukavičijeg gnezda (Miloš Forman, 1975)

Ludara kao metafora za svet. Možda i uspeš da pobegneš, ali nikad nećeš oboriti sistem sestre Rečid.

Čajnataun (Roman Polanski, 1974)

Opet Polanski i opet Džek Nikolson, ali sad kao privatni detektiv u Los Anđelesu tridesetih godina. Film kojega svi detektivski filmovi i većina drama moraju da pitaju da izađu u grad.

Sedam (Dejvid Finčer, 1995)

Pa rekli smo sedam.