Serotonin, pa još nedeljom

Danas sam ozbiljno zabrinut za svoj komšiluk. Nešto nije u redu. Svi znamo da je rano nedeljno popodne idealno vreme za bušenje plafona, ugradnju laminata, pilanje bukovine, kačenje Čoline slike, probijanje zida, kopanje bazena na sedmom spratu solitera ili izgradnju četvrtog nelegalnog balkona u zgradi. Što bučnije to bolje. A najbolje je kad radiš sam, jer što bi zvao majstore da to odrade za par dana kad ti lepo možeš četrnaest meseci da praviš zemljotres u zgradi jer ti je dosadno pošto si u penziji i tačno te zabole kurac što tu okolo, eto, još nekakvi ljudi žive. Jebiga, ja nisam završio faks u roku zbog toga – nisam spavao 4 meseca pošto je vremešni gospodin iz prizemlja tog leta odlučio da svako jutro oko sedmice protrese malo čitav objekat kako bi nas podsetio da je usred procesa pravljenja spejs šatla od svog stana. Dobro, možda bismo mogli reći da je uticaja imala i činjenica da sam vukao masu ispita iz treće, ali tada bismo već cepidlačili.

Ali danas je drukčije. Danas je tišina. Čudno. Nedelja u kojoj niko ništa ne buši je kao nedelja bez mamurluka i Holanđana u pola 1. Mislim, samo Holanđani su u pola 1, mamurluk oće da potraje i posle, jebeš mu mater, organizam je pederčina, ne voli kad mešaš pića tri dana za redom, al šta, pa nisam ja kriv što je i četvrtak postao dan kad se izlazi. Ja koristim opijate otprilike kao što pohlepni kockar igra ajnc – ne znam da stanem ni na 19 jer znam kolko je dvaes kec dobar trip. Ni na 21 ne znam da stanem u stvari. Stajem otprilike kad ponestane karata u špilu, što je strategija zbog koje očigledno moj organizam misli da sam seljačina i pokušava to da mi saopšti na sve ozbiljniji način kako godine odmiču.

Ne kukam zbog toga. Naopako. Samo kažem, čitao sam negde da godinama kako piješ pada ti nivo serotonina, što te skenjava u život, mada možda sam i pogrešno pročitao, a možda i nije serotonin, a i ko da ja znam šta je serotonin, jebat ga. Ali ako u nekom momentu postanem pička, imaću solidan biohemijski izgovor za plakanje u kutku i gledanje fotki s male mature. Lepa perspektiva, neki nemaju ni to.

Nisu to ni samo opijati. Pouzdani izvori (Gavra i Urke što bleje u SUR “Filipović i svekrva”) tvrde da Vojvodina ima golemu stopu samoubistava zbog besmislenog reljefa koji u prosečnom Vojvođaninu izaziva teskobu ravnu onoj koju oseća kada mora da podeli zadnji red slanine sa rodbinom iz Smederevske Palanke. Što ima smisla, eto neki dan sam – iz zabrinjavajuće čudnih razloga – razmišljao o prigodnoj adaptaciji poznate dečije pesme J.J. Zmajčeka, koja bi glasila otprilike ovako “E pa eto, ovaj svet, ovde ravno, onde ravno, tamo ravno, eno ravno, pa dokle bre ovo serem ti se u život”. Ovakva adaptacija je neophodna, jer stvarno nije lepo da lažemo decu.

I dalje je mrtva tišina. I kod mene na spratu je mnogo mirnije nego što bi trebalo, imam multikulturalan sprat i sve preduslove za danonoćne konflikte sa slovačkom porodicom, studentkinjom iz Bosne i neka dva lika iz Banata. Al ništa. Javimo se jedni drugima, uvažavamo se, ne znam čime sam to zaslužio. Čak i babe iz prizemlja se ponekad blago osmehnu, mada ih to i dalje ne sprečava da prezrivo bulje u moje narkomanske prijatelje dok prave ekscese u hodniku. A možeš misliti, kao da nikad nije čula ljude od 25 godina kako nadrogirani žustro i nadugačko raspravljaju o moćnim rendžerima. Uostalom, svi znamo da je beli rendžer pičkica, njen je problem što nije upućena u stvari opšte kulture.

I ne znam šta to ima da im smeta, u odnosu na ono što smo radili kad smo bili klinci ovo je sasvim bezazleno. U zgradu u kojoj još uvek živim sam se doselio kad sam imao deset godina. Za vreme bombardovanja smo voleli da se takmičimo u pljuvanju u dvorište sa drugog sprata. Svakodnevna klinačka zabava, pomislićeš, ali mi smo igri dodali takmičarsku dimenziju zahvaljujući tome što sam ja bio prvi klinac u komšiluku koji je imao sat sa štopericom. Pobednik je bio onaj čija pljuvačka najbrže padne na beton, i ja se i dan danas sećam da sam držao rekord jer je to bilo jedno od mojih prvih važnih životnih postignuća, a posle toga ih nisam imao puno, da se ne lažemo. Naravno, istoj ovoj gospođi iz prizemlja nije bilo nimalo drago kad joj je jedan zalutali zelenkasti projektil završio u kosi, a mi smo baš tih dana dobro naučili da se to zove kolateralna šteta. Siguran sam da smo na kraju najebali zbog toga, ali se stvarno ne sećam šta se tačno dogodilo. Ali rekord pamtim, sekund i  31 stotinka. Generalno, ukupno pamtim jedno 4 stvari iz perioda kad sam bio klinac, mozak tu valjda vrši nekakvu selekciju, ne znam po kojim kriterijumima, ali hvala mu što nije drkadžija i što su sve 4 stvari koje pamtim uglavnom kul.

I tako, danas smo stariji, i mi i babe, postali smo dosadni ljudi, mada su one oduvek bile dosadni ljudi, jebiga u takvo vreme živele, tad se cenilo što si dosadan. I one isto ne pamte mnogo, stigo Alchajmer po svoje, jebiga oni su generacija koju stalno sustiže neki Njemac. Možda čak misle da smo mi zapravo neka fina deca, jer se sigurno ne sećaju kada smo uzeli mrtvog tolstolobika, stavili mu ustašku značku na čelo i zakačili ga za… ma nema veze. A možda su i one fine žene. Jedna malo liči na Bebeka, šta ja znam jebiga.

A, evo, konačno poznati zvuk bušilice, bio sam već ozbiljno zabrinut. Šta li je sada, pitam se, da li komšija Zoki renovira kuhinju ili onaj retard s prvog sprata buši tunel do Temerina, mamu mu jebem pa iz 16 Šošenaka bi pobegao već koliko burgija zadnjih godinu dana. I evo, dere se i neka od gospođa od dole. Razaznajem fraze poput “govno narkomansko” i “seljačino nevaspitana”, izgleda da je neko od mojih, pa nisu valjda opet igrali rata u hodniku. I sad mi je baš nešto toplo u grudima, nadam se da to nije nesvareni vinjak od sinoć koji hrli napolje istim putem kojim je ušao. Ili jeste. Pa dobro, lepo je rekao Heraklit, put gore je isti kao put dole, ko sam ja da protivrečim koji kurac.