Sigurno se drogirate, gospodine Fajnman
Zapravo, pitanje je glasilo „Sigurno se šalite, gospodine Fajnman?“, a Ričardu Filipsu Fajnmanu ga je postavila gospođa Ajzenhart, supruga dekana departmana za fiziku na Univezitetu Prinston. Žena se žestoko iznenadila kad je mladi doktorant tražio da mu u čaj sipaju i mleko i limun, jer se po svetom protokolu snobovštine smatra izuzetno nepristojnim da u čaj metnete obe materije. Fajnman, koji je osnovne studije završio na malter-cigla MIT-u se nikako nije šalio i tako je svoj „pomijarski smisao za hranu“ predstavio širokom auditorijumu na prestižnom Prinstonu – američkoj replici Kembridža, a nesvakidašnje pitanje iskoristio za naslov svog autobiografskog dela u kom je između ostalog pisao kako se ni sa drogama nije šalio. O tome ipak na kraju.
Ljudi imaju različite kriterijume kojim određenu osobu kvalifikuju kao genija. Tako da smo dosad sigurno upoznali na stotine različitih genija: od dežurnog alkosa ispred zadruge koga ortaci zovu genijem jer se razume u sve, preko babinog unuka koji ima peticu i iz srspkog i iz matematike, a čiji sliku stara gospođa pokazuje svimau gsp-u, do lika koji je završio filozofiju a onda zbog neuzvraćene ljubavi završio kao hodajuća tvar neprijatnog mirisa koja najavljuje drugi dolazak Hristov, majansku apokalipsu i novi album Van Goga. Ipak, čini se da ljudske ocene znaju biti većma paušalne, te u životu možeš reći da si srećan ako znaš nekog ko zna nekog ko zna nekog ko zna genija. Jer, da genija zaista ima na svakom ćošku, valjda bio ovaj svet znao malo bolje da upravlja stvarima kao što su ekstremno siromašno, crkavanje od gladi ili malih boginja i Donald Tramp. Takođe, i de facto geniji se razlikuju. Jedni konvergiraju ka maltene singularitetu stručnosti u određenoj oblasti, dok su drugi ljudi renesanse.
Postoje dve vrste genija. Obični geniji rade velike stvari, ali ti ostavljaju prostora da pomisliš kako uz mnogo truda možeš isto uraditi. A postoje i mađioničari, i ti nemaš pojma kako to rade. Fajnman je bio mađioničar.
Za Ričarda Fajnmana, osim fakta da je jedan od najvećih fizičara svih vremena može reći i da je slikar, pisac, muzičar, žongler, razbijač kodova i još mnogo toga. 1979. Omni magazin je intervju sa ovim čovekom naslovio: Najpametniji čovek na svetu.
Ako je on najpametniji čovek na svetu, nek nam je bog upomoć.
Lusila Fajnman, majka
Činjenica da je pre samo 50 godina jedan prestižni časopis nazvao nekog najpametnjim na svetu, te da se po mnogim anketama smatra za najvećeg američkog naučnika svih vremena a da za njega do dve godine pred smrt (a videćemo kasnije i zašto) nije čuo niko osim studenata fizike, elektrotehnike i gikova koji gutaju internet, zaista zvuči nadrealno i nema sumnje da je Fajnmanov izostanak u realnom svetu običnog čoveka jedna velika nepravda.
Jedna od stvari koje su svakako zaslužne da Fajnman bude na marginama ljudske percepcije je i to što je zakasnio s rođenjem jedno 20 godina. U vreme dok je najveća elita fizičara ikad menjala svet Fajnman (rođen 1918.) je upišavao pelene a malo kasnije, sa nekih deset-jedanaest bio samo neobični vunderkid iz Kvinsa koji može da popravi svaki radio-prijemnik, i što je još neobičnije shvata princip rada istih. I ne samo njih. Već sa 15 je sam sebe doveo do master znanja iz trigonometrije, algebre, analitičke geometrije i analize, a u poslednjoj godini srednje škole pobedio je na njujorškom matematičkom prvenstvu za univerzitetski nivo, ostavljajući sve žive u čudu. Diplomirao je sa 21, doktorirao sa 24, ali je i dan danas ne baš poznat vannaučnoj javnosti.
Dakle, šta prosečni Srbenda (Bušman, Laponac i Šveđanin) zna o Fajnmanu?
Ništa.
A mogao bi da zna
Osim što je jedan od najvećih naučnika svih vremena, ovaj čovek je uspeo u životu da bude i mnogo više od toga. Zamislite ekstrovertnog Ajnštajna u telu Pitera o Tula, sa smislom za humor Bila Hiksa. E to je otprilike Fajnman – jednom rečju faca.
Najpoznatija stvar koja se vezuje za ovog američkog naučnika je njegova Nobelova nagrada koju je 1965. dobio za stvaranje koncepta kvantne elektrodinamike. Euforična PR menadžerka švedske akademije je probudila Fajnmana nadajući se da će čovek presvisnuti od radosti jer je san svakog naučnika da njegovo ime postane urezano u listu dobitnika najveće naučne nagrade. Razgovor je otprilike tekao ovako:
– Gosn Fajnman, vi ste?
– Da.
– Weeeee, čestitam dobili ste Nobelovu nagradu.
– Pobogu, ženo, četiri je ujutru, mislio sam da je nešto bitno, mogla si i u podne da javiš.
Iako je nosio mišlju da ne primi Nobelovu nagradu i izbegne uštogljeno-hipstersku ceremoniju začinjenu time da se od kralja trebalo udaljavati hodom unazad, Fajnman se ipak pojavio i bio asertivan: „Zadovoljstvo otkrićem ima veću vrednost od bilo kakve nagrade“. Kasnije su njegova deca izdala knjigu – zbornik njegovih radova, intervjua i citata pod nazivom The pleasure of finding things out.
Kvantna elektrodinamika
Kao što je već pomenuto u tekstu o Ajnštajnu, fizika i fizičari savremenog doba imaju problem nametanja bitnosti širem auditorijumu jer se čini da je ono što je bitno prosečnom čoveku već davno otkriveno i poznato. Nove teorije u najboljem slučaju ostaju na marginama ljudskog shvatanja usled zaista prevelike kompleksnosti. Omov zakon, koji je svakako kompleksan u biti, je ipak moguće redukovati na nivo „u električnom kolu, intenzitet struje je direktno proporcionalan naponu, a obrnuto proporcionalan otpornosti“ i to će barem u formi I je jednako U kroz R razumeti i dunđer i šloser i mladi pavijan u sedmom osnovne. Ipak, neke stvari nemaju mogućnost prevođenja na jezik običnih smrtnika i zbog toga ostaju nepristupačne, iako je su bitne jednako, ako ne i više od pomenutog Omovog zakona. Jedna od takvih stvari je svakako i kvantna elektrodinamika (QED). Super, ni kvantna mehanika nije već ceo vek shvaćena, a u priču uleće još kvantnih stvari. QED kao koncept datira od tridesetih godina prošlog veka i njome se primarno bavio Pol Dirak, dok je Fajnman krajem četrdesetih godina načinio reformulaciju problema kvantizacije teorije polja i stvorio ono što se i danas zove kvantnom elektrodinamikom.
Zanimljivo je kako decenijama postoji težnja da se pomire dve najvažnije, a naizgled nespojive branše fizike: teorija relativnosti i kvantna mehanika a QED je zapravo jedan od mostova koji u određenoj meri funkcioniše u oba sveta. U biti, QED se bavi opisivanjem naeleketrisanih čestica i njihovom međusobnom inetrakcijom i onim stvarima koje kvanta mehanika i relativnost ne uspevaju da opišu. Na primer, kvantna mehanika ne objašnjava odakle spin česticama. Tu se nešto rotira, al se ne rotira baš kao što se rotira kardansko vratilo ili paćenici oko dobre ribe u klubu na primer, to je više kao neki moment al opet i nije baš moment u pravom smislu svakodnevno-mehaničke misli. Dalje, postoje čestice sa celobrojnim spinom kao što su bozoni, a opet bozoni su i gluoni i fotoni i fononi, a bogme i gravitoni (nije baš da postoje, ali hipotetički postoje što opet ne znači da postoje ali ne znači ni da ne postoje , molim lepo). Ali to nije sve, ako pozovete naš broj telefona u narednih deset minuta onda postoje i čestice sa necelobrojnim spinom kao što su fermioni, a opet nisu ni svi fermioni isti, jer su ili kvarkovi ili leptoni, a opet…
Dakle, žestoka komplikacija i za apsolventa fizike od 33 godine (za njega naročito), a sve je lepo rečeno u zaključku profesora fizike sa MIT-a „Mislite da ste nešto razumeli? Sada dodajte spin“, što iznova potvrđuje paradoks – što više znanja, to više neznanja.
Nasuprot kvantnoj mehanici, teorija relativnosti ima drugi problem – princip neodređenosti koji se u kvantnoj mehanici nameće kao logičan, u makro svetu nema baš nikakvu primenu (još uvek) – mačka je il živa il mrtva – ne možeš biti malo trudna ženo božja.
Fajnman je kvantnoj elektrodinamici podario i lep i slikovit način prikazivanja interakcije čestica u vidu dijagrama, kasnije opšteprihvaćene grafičke metode koja se koristi u ovoj oblasti. Ali i ne samo toj. To, na prvi pogled presimplifikovano rešenje se danas koristi za modeliranje čak i kretanja planeta, evolucije galaksija i strukture samog univerzuma. Naravno, kako u nauci jedna stvar povlači drugu, Fajnmanovi dijagrami su osnova čak i teorije struna i M teorije. Kao što su relativistička ili kvantna mehanika apgrejdi klasične njutnovske, tako je i QED napredniji način shvatanja od klasične elektrodinamike. Tako da je QED dala odgovore na mnoga pitanja uključujući emitovanje i apsorpciju fotona od strane atoma, unapredila Kulonov zakon na malim rastojanjima, pružila uvid u postojanje antičestica (dakle zaslužna je za roman Da Vinčijev kod i još zilion dela iz filma, stripa i književnosti koji počivaju na mističnom konceptu antimaterije), negirala takozvanu ultraljubičastu katastrofu – emitovanje beskonačne količine zračenje zagrejanih tela (što je tačno po klasičnoj ED) i još dosta stvari koji možda nemaju svakodnevnu primenu, ali imaju epohalni značaj u razumevanju same prirode a to svakako povlači i brži razvoj tih, nama smrtnicima, bitnijih primenljivih stvari.
Za QED se zapravo može reći da je najsveobuhvatnija i najpreciznija (eksperimentima je utvrđeno da preciznost ide do piko nivoa) teorija ustrojstva sveta u kom živimo, ili onako kako ju je Fajnman nazvao – dragulj fizike. QED opisuje sve fenomene fizičkog sveta izuzev gravitacije i radioaktivnosti, tj atomskih jezgara i njihovih skokova između energetskih nivoa. QED u stvari opisuje sam život; biolozi ga interpretiraju koristeći što više hemije a hemija zapravo počiva na kvantnoj elektrodinamici, koja, primera radi, opisuje čak i kako to Met Dejmon u filmu The Martian može da „uzme vodonik i kiseonik“ i napravi vodu.
Nanotehnologija
Za jednu od najsavremenijih inženjerskih metoda se može reći da je mogla da nastane 1959. godine na Kalteku gde je Ričard Fajnman držao predavanje u kom je razmatrao mogućnost neposredne manipulacije pojedinačnih atoma kao superiorne radnje u odnosu suntetičku hemiju koja se upotrebljavala u to vreme. Govorio je blistavi um okupljenim profesorima i studentima tad o mikroskopima koji bi videli mnogo sitnije detalje od onih koji su se koristili u to vreme, računarskim memorijama, nanoskopskim mašinama koje bi aranžirale atome na željen način i mnogo čemu drugom.
Kao što sam napisao u prvoj rečenici odeljka, Fajmnan je mogao biti otac nanotehnologije ali nije. Detalji sa ovog predavanja su izneti u javnost tek dve godine nakon njegove smrti, u svrhu popularizacije ovog naučnog pravca. (neko se verovatno seća tad jako popularne emisije Beyond 2000 u kojoj je prodefilovala čitava poplava potencijalnih izuma budućnosti baziranih na nanotehnologiji) Za pravog oca nanotehnologije se smatra Erik Dreksler, kum, odnosno onaj koji joj je dao ime je Japanac Tamaguči, dok Fajman, kao čovek ispred vremena može da dobije titulu gurua.
Nanotehnologija, svojevrstan spoj nauke i inženjerstva, je danas inkorporirana u gotovo svaku sferu života. Medicina, poljoprivreda, građevina, saobraćaj, zaštita životne sredine, filtracija i desalinizacija vode, vojska, robotika, auto industrija, konstrukcija materijala su samo neke od oblasti koje sve više zavise od igrarije na nano svetu. Negde oko nove godine kad sa jedne strane budemo imali srpske putare koje je iznenadilo deset centimetara snega pa ga na putu nekim fenomenom ima čak dvanaest i sa druge kristalno čist japanski put oko kog se uzdižu smetovi visine Karakoruma, možemo se setiti da je grejanje puteva iznutra produkt nanotehnologije. Određeni proizvođači već pakuju svoja piva u krmače od dva litra u nanoplastične flaše i tako sprečavaju miks kiseonika i ugljen dioksida. Postoje panciri sa toliko zgusnutom strukturom koja dejstvo sile raspodeli na veću površinu da čak ni neki jači kalibar ne ostavlja uboje po telu. Mogućnosti nanotehnologije su maltene beskrajne – trenutno se radi na gomili izuma od kojih su neki na primer kesice za čaj koje istovremeno i prečišćavaju vodu, odeća koja prečišćava vazduh i što je najbolje, naći će se neki način da se izvuče energija iz običnog govneta. Ne znam da li je Fajnman imao tako nešto na umu kad je na Kalteku držao predavanje, ali da su se njegove ideje pretvorile u realnost – jesu.
Kvantni računari
Iako su prošle decenije otkad je Tjuringova mašina utrla put današnjim računarima koji su u sadejstvu sa internetom promenili svet više nego industrijska revolucija, i dan danas skoro polovina čovečanstva nema pristup tim savremenim komunikativno-edukativno-svebitnim sokoćalima. I čini se da računari još uvek neće zavući svoje pipke u najslabije napredne svetske civilizacije, a sama smisao računara će biti u osnovnom korenu promenjena toliko da kvantni računar prema današnjem izgleda kao Maskov hyperloop u odnosu na taljige koje vuku 2 uškopljena bika.
Naravno, Fajnman je umro znatno pre nakon neke veće pomame za kvantnim računarima, ali je njegova ideja iz 1982. godine zapravo jedan od prvih pionirskih radova i, generalno rečeno, misli o modelovanju kvantnog sveta i njegovoj primeni u svetu računara. Fajnman je pokazao da bi Tjuringova mašina imala usporavanja na eksponencijalnom nivou kada bi simulirala kvantne fenomene, dok hipotetički kvantni simulator ne bi.
Ali, šta su zapravo kvantni računari i čemu to?
Tehnički gledano, kvantni računari nisu kvantni po strukturi, već po funkciji. Tehnološki gledano, to je nešto što bi moglo znatno da promeni kompletan način naših života. Za kvantne računare se očekuje da doprinesu ekstremnom napretku robotike, pronalaženju novih i efikasnijih lekova ili čak da upravljaju klimatskim promenama. U principu, njihova bazična odlika je brzina vršenja operacija. Klasični računari počivanju na bitovima. Iz osnova Bulove algebre i logike zna se da svaki bit može biti u jednom od dva stanja – stanju 0 ili stanju 1 (fizički gledano, tranzistor je u zakočenju ili zasićenju).
S druge strane, kvantni računari bazirani su na kjubitima. Osim nule i keca, kjubiti mogu biti i superpozicionirani , tj mogu biti u oba stanja istovremeno, što se dešava usled fakta da sama putanja elektrona nije determinisana već se on sa određenom dozom verovatnoće može nalaziti na više mesta. Tada do izražaja dolazi dualistička priroda (to je ono kad si čestica a zapravo si talas jer se ponašaš i kao talas i kao čestica, pa imaš krizu identiteta) koja omogućava da se podaci obrađuju paralelno, tako da količinu podataka (recimo faktorizaciju nekog gigantskog broja), za koju je današnjem računaru potrebno stotina ili čak i hiljada godina, kvantni računar rešava u nekoliko delova sekunde. Tako je, i meni je palo na pamet koliko bi ovo bilo dobro u cilju razbijanja i najjače postojeće šifre današnjice.
Ipak, i pored ostvarenih poduhvata sa sklepavanjem kvantnih računara, kao što je NASA-in 512-kjubitni računar (hipotetički, 1 kilokjubit ima veći broj mogućih stanja nego što uopšte ima atoma u univerzumu), stvarni put do utilizacije kvantnih računara u svakodnevnom životu je još u magli pre svega zbog poteškoća da se kvantni fenomeni na duže vreme ostvare u makroskopskom svetu. Ipak, hrabro se može reći da magla više nije baš toliko gusta.
Neposredna korist od kvantnih računara bila bi takođe nešto što bi od pametnih ljudi pravilo još pametnije ali bi isto tako možda i tupave zagradilo u nekakav izolovani tor i automatizovalo ih do besmisla. Osim pomenute dekriptografije, samo pretraživanje podataka biće žestoko ubrzano, jer primera radi, današnjem računaru za pronalaženje određene informacije iz n podataka treba n/2 pokušaja, kvantnom će biti potrebno koren iz n. Takođe, čuveni višemilenijumski problem optimizacije puta pijanca tokom obilaženja enormno velikog broja kafana (nešto kao problem trgovačkog putnika ili stranačkog vodonoše, samo mnogo kulje) će se svesti na par delića sekunde rada mašine koja će tako alkosu predloži idealnu rutu uz minimizaciju troškova vremena do stanja telesno-duševne transcedentalnosti.
Lekcije iz fizike
Na stranu Fajnmanove zasluge za fiziku superfluida i superhladni tečni helijum i još mnogo uskonaučnih dostignuća koji prevazilaze grubi okvir jednog više informativnog a mnogo manje naučnog teksta na internetu, lično smatram da je jedan od njegovih najvećih amaneta čovečanstvu to što mu je podario najbolje, najkvalitetnije i najkreativnije opise funkcionisanja sveta oko nas – popularno nazvane Fajnmanove lekcije iz fizike koji su u štampanom izdanju nastale kao uređeni skup predavanja koje je on držao kao profesor na Kalteku, dok svi zainteresovani imaju šansu da potpuno za dž dopru do najboljeg udžbenika upravo ovde.
Uopšteno, čitajući njegove lekcije i fizike i gledajući načine predavanja i razumevanja materije koja mnogima izgleda neshvatljiva i daleka a zapravo je involvirana u svaki delić vremena svakodnevnih života, dolazimo do sasvim drugačijeg pogleda na nešto što počne da se uči od šestog osnovne. Jednostavno, Fajnman je verovatno najveći profesor fizike svih vremena. Uzmimo samo neke osnovne fizičke alate tipa brzina, ubrzanje, rad, snaga ili energija i shvatićemo koliko zapravo teško možemo da ih definišemo na način da bez oklevanja možemo da kažemo – jebote ja ovo kapiram. Da, svako može da nabifla da je energija sposobnost tela da vrši radi, ali šta to konkretno znači. Paaaa… W je F puta s, a može biti i P puta t. Ma da, lako je izračunati jednu veličinu ako su dve poznate al šta kog đavola znači da je telo ostvarilo rad od jednog džula? Ma to ti je energija ostvarena kad silom od jednog njutna pomeriš neko telo za tačno jedan metar. Da, jasno je klincu u gimnaziji ali ljudi će sutra biti naučnici, inženjeri, profesori a neće skontati ono „meta“ niti znati da svaku teoriju potkrepe lepim, slikovitim primerima.
Ili još bolje brzina – prva izvedena veličina s kojom se srećemo u životu i u koju se bezuslovno razumeju i panjevi ultradebelih vratova (Brt, ovo moje ide 240 na sat na avalskom putu), a zapravo njenu suštinu nije mogao da skonta ni trust mozgova stare Grčke, rukujući samo algebrom. Ako se balon zapremine 1000 cm kubnih smanjuje svake sekunde za 100 cm kubnih, kolika je brzina promene radijusa balona u sekundi? Ukoliko znaš da rešiš ovaj zadačić, čestitam, jer to nisu znali Pitagora, Euklid, Arhimed ili Aristotel. Sam pojam brzine je za njih toliko bio neuhvatljiv i nepojmljiv da ga je Zenon dekretom ukinuo, tako što je formulisao jedan od najpoznatijih paradoksa o moćnom i brzom Ahilu i bangavoj kornjači koja i pored očiglednog koštunjarenja ostaje neuhvatljiva. Naravno, Zenon je bio u krivu, jer kao što se i konačna veličina vremena može iscepkati na beskonačno mnogo vremenskih parčića, tako se i dužina određenog puta može beskonačno deliti na dva dela, ali iako u argumentu stoji da ima beskonačno mnogo iteracija u kojim Ahil prelazi pola puta, to ne znači da postoji beskonačno mnogo vremena. Zenona je pokušao da kontraargumentuje i sveprisutni Aristotel, objasnivši da se smanjenjem distance između Ahila i kornjače smanjuje i vreme potrebno da se obavi svaka iteracija, da bi na kraju zajebanciji na put stao Arhimed, tako što je u priču uveo geometrijske nizove. Međutim, sam problem prihvatanja i razumevanja brzine je potrajao bukvalno narednih dve hiljade godina do objašnjenja pojma infinitezimalnosti i pojave analize. Ipak, čak i na fakultetima danas se veoma malo polaže pažnje dubljem, pre svega teorijskom razumevanju suštine osnovnih problema kao što je baš pojam brzine (za celo školovanje sam upoznao jednog čoveka koji mi je rekao da prvo u tančine nauči teoriju, pa tek onda malo proradi zadatke čisto da vidi šta može da dođe – ne brate, cepaj rokove dok se ne usereš a teoriju pretandrljaj kad izađu rezultati pismenog dela).
Izvan naučnih dometa
Prva, impulsivna reakcija kad se za nekog kaže da je „naučnik“ ili „onaj što sve zna o toliko toga“ je da zamisliš kompletnog degena sa pikslama na očima kako nosi sirogojno džemper tri broja veći i štofane pantalone 8 centimetara kraće i ne ume da se snađe u masi čim ta masa broji više od nula osoba ženskog pola. Ako samo gledamo mačoističke poduhvate, Fajnman je znao da se budi okružen dvema ribama u krevetu, izlazio je sa ženama čije su profesije bile ju ju ju u očima svih onih kojima su doktorati Harvarda, Prinstona, Berklija virili iz dupeta, a jedared je žestoko ispizdeo i protestovao jer su zabranili rad njegovog omiljenog striptiz bara u kom je gledao umetničke performanse i… radio fiziku, naravno.
Ribo, em nisi neka em si samo jedna.
Više volim da žongliram sa dve, tri.
I u drugim životnim „oblastima“ Fajnman je bio osoba sa jasnom distinkcijom od kliše naučnika. Uz kombinaciju ekstrovertnosti, znanja i muda svakako mu nije bilo teško da na skupu profesora i naučnika otvoreno kaže „gospodo, vaši udžbenici su sranje, koju god stranu bilo koje od knjiga da otvorim, naći ću neku grešku“. Jako je velika šteta što njegov dar za pronalaženje logičkih grešaka i nedoslednosti ne može da se replikuje i bude poslednja recenziona instanca pre izdavanja bilo koje knjige iz koje treba neko nešto da nauči. Fajnman je to radio sa lakoćom s kojom ja odvrćem česmu i pijem vodu.
Još jedna od stvari koje je karakterisala ovog natčoveka je njegova svestranost i erudicija. Nije da se neka velika gomila izuzetno uspešnih ljudi u nekoj oblasti može pohvaliti da su paralelno radili još toliko drugih stvari sa uspehom kao Fajnman. Njega su bukvalno sa tek 20 i kojom godinom ubacili u vatru da asistira Openhajmeru na spravljanju atomske bombe. Kasnije je rekao da su kraj rata i saznanje da je na neki način učestvovao u smrti desetina hiljada ljudi uz smrt žene sa dvadeset sedam godina bili dva najteža trenutka u životu. Ipak, dok su u Los Alamosu vredno nastojali da trku atomskog naoružanja završe pre nacista, Fajnman je skontao da je poprilično vešt u provaljivanju šifri – ne ovih računarskih već mehanilčkih, za sefove. I tako, osim što je uspeo da svim kolegama zaviri u privatnu dokumentaciju, uspeo je čak da obije i glavni sef gde se čuvala celokupna projektna dokumentacija za atomsku bombu.
Jednostavno, bio je takav čovek koga kad zaokupi neki problem ili kakva zamisao, to postaje integrisani deo njegove ličnosti. Tako je od potpunog netalenta postao slikar koji je za žestoko ozbiljnu kintu prodavao svoje radove, pa je imao ozbiljan trip da fiziku baci po strani i posveti se sviranju bongo bubnjeva, dok je na samom fakultetu i kao profesor znao da pohađa kurseve iz raznih predmeta i čak svoje ime i prezime stavio u zaglavlje jednog veoma ozbiljnog rada o virusima koji sadrže dnk i napadaju bakterije.
Da ne bude sve tako bajno u slici i prilici ovog čoveka, pobrinuo se i jedan malo drugačiji deo njegove ličnosti. Naime, za Fajnmana se može reći da je bio poprilično pun sebe, arogantan, voleo je da svoje stavove gleda kao poprilično vrednije u odnosu na tuđe – jednom rečju, bio je poprilično veliki drkadžija. Nije mu bilo strano da upadne u univerzitetsku kafanu i izazove na bitku sve prisutne. Naravno, bitke su bile u fazonu „rešiću ovaj integral pre bilo koga“ ili „znam više decimala broja pi od svakog od vas ovde“, ili „ja mnogo pametan, vi ostali govna“.
Malo integrali, malo ženski aktovi.
Jedna od indikativnih stvari koja je krasila mladog Fajnmana bila je njegova averzija prema filozofiji. Konkretno filozofiji nauke. Mišljenja je bio da filozofija ne može da unapredi fiziku na opšteprihvaćen način. Filozofija je za Fajmnana bila ono što je kvantna mehanika za Ajnštajna – kamen spoticanja i očigledna greška. Ipak, u svojoj kasnijoj životnoj dobi je poprilično spustio loptu na zemlju. Kako je postajao krotkiji tako je i njegov odnos prema filozofiji bio „aj dobro, više sam mislio da filozofija nema svrhu u konkretnom eksperimentalnom rešavanju problema, ima tu inače finih stvari, čito sam Platona, Dekarta… čito sam.“ Neko je jednom lepo zamijetio „Naučnik mora biti filozof, makar slučajni.“ Ako poslušamo Fajnmana u bilo kom izlaganju, upravo vidimo ono što bi svaka neuka osoba za pokušaj suvislog rezonovanja rekla „u je al ovaj filozofira“. Recimo, kad priča o lepoti cveta to je filozofija.
Ili o naučnom metodu:
Ili o svetlosti:
Ili jednostavno cela priča o njemu na BBC-u.
1986. godine se desila čuvena katastrofa, kada je spejsšatl Čelendžer eksplodirao 73 sekunde nakon poletanja i tom prilikom je poginulo svih sedam astronauta. Uzrok nesreće posle nekoliko meseci – manje-više jebiga, dešava se, i to sve na hiljadu strana. Ipak, Ričard Fajnman, nije želeo da stavi svoj potpis člana komisije dok uživo na CNN-u nije naterao direktora NASA-e da mu pritisak skoči na 390 sa 270, optuživši kompletno rukovodstvo agencije za nedovoljno pažnje testovima pouzdanosti i nepoštovanje osnovnih zakona fizike. Tako je i njegov dokaz sa čuvenim torusom u vodi niske temperature (stvarčica koja je bila inicijalna kapisla za kompletnu katastrofu) dospeo i na televiziju, ali u u zvaničan dodatak izveštaju.
Dve godine posle toga, dugogodišnji problemi sa liposarkomom su eskalirali a nakon otkazivanja bubrega zbog jedne u nizu operacija, Fajnman je digao sidro i nekoliko meseci posle umro sa nepunih sedamdeset godina. Na kraju svega i odgovor na pitanje iz naslova. Marihuana, ketamin, lsd – ne nužno tim redosledom. Još jedna osobenost ovog supermena je i njegova sklonost eksperimentisanju i traženju novih načina da prevaziđe sebe, ili bolje reći pronađe drugačijeg sebe. Ipak priznao je da su ga droge plašile i da je taj strah bio dovoljan da na kraju postane skroz strejt. Genijalni strejt drkadžija.
Ja sam univerzum atoma… atom u univerzumu.
Ričard Fajnman
