Šizofreni dijalozi: Šest lopata pod zemljom
– Aaa… šta je ovo, gde sam? Aaaa, ko si bre ti?
– Milan. Isto tako iznenađen što se nalazim na ovom mestu. Probudio sam se pre 10 minuta u ovom govnetu i video te kako spavaš. Tvoje ime?
– Dragoljub, jebiga, ako je bitno uopšte. Kako smo dospeli ovde?
– Pojma nemam, ničega se ne sećam.
– Kakva je ovo prostorija, ni prozora, ni vrata, vidi se kao po danu a nema nikakvog svetla? U koj kurac smo uleteli?
– ZNAM! Saw! Prokleti Saw!
– Šta bre Saw?
– Film Saw, brate. Testera. Kad se likovi iznenada osvešćuju na nekom mestu a pojma nemaju kako su tamo došli. Onda se pojavi neki matori sa maskom koji se izdrakava i tera ih da seku ekstremitete, vade creva i jedu govna da bi preživeli. Testira njihovu volju za životom, razumeš. Čisto da znaš, mi smo stranci, ako bude tražio da te pojedem, ja ću te pojesti. Nećeš mi na slavu doći sigurno.
– Ne lupetaj, kretenu, kakav Saw, nigde ne vidim nikakvo sokoćalo koje se zabada u jetru i ima tajmer od 60 sekundi. Mi smo u Kocki!
– Kocki?
– Da, Kocki, to je onaj film gde se grupa ljudi budi u istoj ovakvoj prostoriji. Pojma nemaju kako su tamo dospeli, na prvi pogled nemaju nikakvih zajedničkih tačaka, a onda skontaju da su svi povezani sa jednom istom stvari.
– Da, da, znam, posle traže izlaz, idu iz sobe u sobu, saleću ih leteće tanjirače sa zupcima, sreću sami sebe u nekim hipersvetovima i ostala sranja. Ma kurac, nije to, njih je bilo tamo 7,8, ovde smo samo nas dvojica.
– Možda su ostali u drugim prostorijama, idem do onog zida da proverim, ima li kakvih vrata. Ček… šta je poslednje čega se sećaš?
– Ummm… vraćao sam se za Beograd, što?
– Ja sam išao kod mojih u Čačak, svratio na pumpu u Ćelijama… dalje ne znam.
– Da, jebote, sad mi se razbistrava polako, i ja sam se približavao Ćelijama… Jebote. Sećam se nekog sivog…
– Metalik. Metalik sivog Audija A6, koji je preticao kamion preko pune. Da. To sam bio ja. Zakucao sam se čeono u crnog…
– Golfa četvorku… Brate, ti si me ubio… UBIĆU TE, MAMU TI JEBEM!
– Hahaha, čekaj bre, smiri se. Kako da me ubiješ, ja sam već mrtav, kao i ti uostalom. Ubio sam i sebe, ako ti je tako lakše.
– Nije. Zabole me za tebe. Uništio si mi život.
– Jebiga, da si ti išao malo sporije, ja bih sigurno uspeo da ga preteknem, jurio si ko nezdrav, šanse nije bilo.
– Da, jebemumater, zaista sam vozio brzo. Išao sam da se vidim s jednom ženom koju krešem već godinama unazad. Znaš kakva riba, al nesrećna, brak u kurcu, muž stalno na nekim poslovnim putovanjima, danas me zvala da dođem, kao šatro ovaj rešio da ode kod roditelja u Čačak, ma garant i on kara nešto sa strane. A ja bio nešto u Kraljevu jutros poslovno i zato sam žurio. Usput i da kupim poklon za njenog malog, preksutra mu rođendan. Duša me boli, nikad neću moći da mu kažem da sam mu ja ćale, a ne ovaj rogonja.
– Branko. Dečak se zove Branko, je l da?
– Da, Branko, otkud znaš?
– Ta riba koju karaš se zove Tamara, a muž-rogonja se zove Dragoljub, tojest ja.
– U, jebote.
– Odavno znam da se viđa s nekim, znam i za malog da nije moj, nema tu nimalo lika,čak ni ponašanja mog. Jebote, kad sam saznao, koliko sam žarko želeo da tom smradu golim rukama iščupam srce. Onda… onda je vreme prolazilo, shvatio sam da mi je lagon život po volji više nego potucanje po sudovima i klinikama za utvrđivaje DNK. Njeni su bogati, živim ko bubreg u loju, malog volim bez obzira čiji je, imam do jaja posao… A sad… ubio sam tog čoveka kad sam to najmanje želeo.
– Nije mi dobro, moram da povratim. Mmmm…Blaaaarrgh, pu, jebem ti, šta ti je život, kako se sve ispreplete. Pu!
U tom trenutku se zamrači prostorija, začuše se zvona i uglu prostorije stajaše visoka senka sa šeširom na glavi.
– Šta koji kurac? Ššš… šta je ovo?
– Usrali ste se, a? I treba. Ovo su vaši poslednji srećni trenuci, gospodo grešnici.
– Zašto ti, gde je Sveti Petar? Je l’ ovo znači da idemo u pakao a ne raj?
– Jok, more, kakav Petar, kod njega idu ovi ovi iz nevladinog sektora, anarho-sindikalisti i prosjaci iz Kneza, vi krupne zverke idete sa mnom, trebaju mi zamorčići da na njima vežbam one poteze za Američko rvanje. Al’ dok vežbam, nema glume i foliranja, čisto da znate. Polazite!
