Spasimo planetu – prekinimo o frendzoni

Da se mi nešto pitamo, muškarcima koji se žale na frendzonu, država bi oduzimala dozvolu za penis i ispisivala ih iz registra onih na koje računa ako nagrnu Bugari. A ekipica tih momaka povređenih osećanja je ogromna, bučna, i ne odustaje.

Ta ultimativna žalopojka tako zgodno sažima sve što je pogrešno sa svetom u slatki melem samosažaljenja. Mlataraju naokolo njom, štiteći sebe od pogubne spoznaje da možda ipak nije kriva ni kosmička nepravda, ni žena kurva, ni Dinkić, za to što ga nisu metl’li.

Početno žarište je bilo među bubuljičarima u poznoj adolescenciji koji su na fizičkom, u belim potkošuljama penzionerkama, pokušavali nešto sa devojkama iz odeljenja, dok su ostali pored igrali fudbal. Neša čežnjivo gleda Minu – ona ne konstatuje njegovu egzistenciju, i naoštrenim bradžama ko sovjetskim PVO raketama cilja odeljenskog bačjea Džonija – Neša snužden ode kući i okači tugaljiv meme o frendzoni na 9gag – pobere salve hvalospeva od filipinskih bubuljičara, rašeruju ga i drugi istomišljenici, i tako se postavi trend i takmičenje u tome ko će kreativnije da dočara svoju bedu. Na taj način pojam “frendzona” se rapidno uspeo do vrha internet mejnstrima, a odatle migrirao dalje u oflajn svest, i sad smo tu gde smo. Horde žgoljavih, isfrustriranih likova idu poput zombi najezde i kukaju. Kako se toj pošasti ne nazire kraj, odlučili smo da damo svoj skromni doprinos potencijalnom razjašnjenju stvari. Ako nakon ovog teksta makar samo jedan tip prekine sa tom patetičnom, uši-prokrvarujućom retorikom, smatraćemo da smo uspeli.

Uzmimo tipičan, udžbenički primer ove situacije. Glavni likovi: jedan zaljubljeni junoša, i prelepa crna studentkinja, nežnog držanja i izvajanih nogu, koje međ’ sobom kriju svu ovozemaljsku sreću. Ona sva topla, mila, lepršava… On pogubljen, usplahireno fokusiran na to da ne prdne pred njom ili odvali nešto glupo. Izbečenih očiju, preplavljen divotom pred sobom, mahnito prebira u glavi reči dostojne jednog tako uzvišenog bića, ali mu ništa ne zvuči dovoljno dobro. Ne može tek tako da baci nešto pred NJU, a sve sem neke milozvučne harfe i hora bebi anđelčića, čini mu se kao prljava, dlakava blasfemija. Ipak, konvencija nalaže da nešto mora da odgovori na njeno “Hej, gde si, šta ima?” Ali šta?!
Ah, prokleta da je ona i njeni rebusi! ŠTA DA KAŽEM, ŠTA DA KAŽEM?? MISLI! Graške znoja sve jače izbijaju iz njega i svetlucaju po zajapurenoj faci. Izblamiraću se! BOŽE TAKO JE LEPA, zašto sam joj uopšte prilazio, ovako sav iz Borče, gadan! RECI NEŠTO, PAUZA JE NEPRIJATNIJA SVAKOG MILISEKUNDA! ALI ŠTA JEBENO AAAAAAAARGH!!

“Evo ništa.”

GENIJALNO. SPASEN SAM! Hvaljena nebesa!!

Takvo rezonovanje i agonija nastavlja se i dalje kroz njihov odnos. On ne propušta šansu da je vršipuje iz prikrajka, ima osmišljeno 113 varijanti za svako algoritamsko račvanje konverzacije koje može da se desi nakon sutrašnjeg “ćao – ćao”, u pauzi predavanja iz Osnova ekonomije. Nakon nekog vremena i par kilotona kumuliranog neizdrža, on skuplja hrabrost i intenzivira odnos. Počinje da sam inicira interakcije, priđe joj kad god vidi priliku a ne samo kad im se rute ukrštaju, omakne mu se i koji zbilja dobar one liner, tu i tamo je zasmeje. Osokoljen, nastavlja da je obasipa pažnjom, biva tu za nju, dobrovoljno joj skokne po Forneti da se ona ne cima bezveze, pridržava joj roze tašnu dok ona popravlja šminku, predlaži joj čak tašnu u drugoj boji (“ljubičasta bi bila tako ti!”), gugla kaligrafiju da što lepše ispadne kad je upisuje za prisustvo na jutarnjim predavanjima. Ona počinje da ga konsultuje i pre kupovine novih majičica jer se pokazalo da ima šlifa za to i da ga iskreno zanima njen modni well-being; on jedva obuzdava sav ponos sobom što beleži toliko pluseva kod nje! Sad je već uveliko deo njene svakodnevnice. Više to nije samo službeno, uveče se razmenjuju sms-ovi, ona poneki zaključi i sa dve-tačke-zvezdicom, on se tu razvileni, JEBAĆE! Uskoro usledi i faza kad ona počne da mu u poverenju govori zbog čega je koja njena drugarica kučka, i da ne može istinski da veruje ni jednoj od njih, sem možda Mariji, bar dok im nije interesantan isti dečko. OHO, probili smo novi nivo bliskosti, IDEMOO moja pobeda je pitanje dana!

On se ispostavi najboljim slušačem i tešiteljem kog je ikada srela. Ona uviđa i da je već dugo tu oko nje, da na njega može da računa za šta god da ne može ili neće sama da uradi, a pritom je uvek pun razumevanja i strpljenja za njene regularne i pms psihoze i bešnjenja. Ma jedna bezuslovna mica dobrica! Tada je preplavi osećaj kao kad vidi malenu kucu koja cvili zapetljana u šipražju, pa ga zagrli i kaže : “Ti si tako divan!”

 IMA TE BOŽE, IMA TE, UVEK SAM ZNAO TO NEGDE U DUBINI!!!

 “Eh, kad bi svi momci bili tako dobri kao ti. Ali ne, za mene se uvek lepe neke budale…”

 TO JE TO, SAD IL NIKAD, PA KO ŽIV KO MRTAV!

 – “Pa eto, onda… Ja? Ja sam tu, ono… U principu. Da. A?”

 – “Hehe, ma šta ti?” (razbaruši mu nevino kosu)

– “Pa eto da mi budemo, ovaj, budemo zajedno. (srce lupa ko orkovski dobošari, on počinje da se spetljava) Mislim ono, heh, smuvamo se malo, šta. ŠTA JA TO GOVORIM UOZBILJI SE SOMINO! Vidi, oduvek si mi se sviđala. Još prvi put kad sam te video, ja…”

– “ŠTAAAAA?!?” poluvrisak, šok. Iznenađenje level – njen rođeni stric inače monah na Svetoj gori joj banuo na vrata i izvadio svoju pulsirajuću erekciju.

Propast. Kraj sveta. Asteroid direktno u levu srčanu pretkomoru. Upokojenje na licu mesta.

Nakon vaskrsa nazad u čulnost i ponovnu percpeciju stvarnosti, misli se roje u monstruoznom kovitlacu konfuzije, i uzaludno utapaju u dedinoj rakiji. Ništa mu nije jasno. Nema logike! Uvek bio tu, dobar, brižan… Obasipao je pažnjom, razveseljavao posle palih kolokvijuma i ispita, izvodio je na silne plazma šejkove, reinstalirao Windows, zasmejavao je, otkrio joj neke dobre bendove, omiljenu majicu bacio keru da na njoj spava jer ona ne voli žuto…

MORA DA JE DO ČARAPA! Keva mi uvek uzima ova teget sranja sa romboidima što nose ćaletove kolege iz Auto-moto saveza, a stalno joj govorim da uzme neke rokenrol!

Ređaju se moguća objašnjenja i teorije, ali nakon nekog vremena svi odustanu i počnu sa onom pričom sa početka teksta.

No, iako je očigledno u čemu je problem, evo i naglas – žene ne funkcionišu kao mi.

Nama je u mozgu lupljen search za jebozovno, pa naš pogled pre nego što je i lansiran iz zenica – ima misiju. Biologija nas je naravno i cele uskoordinisala tako da nam je, uz to, i penis kao vojnik na mrtvoj straži, spreman da poskoči na najmanji mig i izroka potencijalnu metu.

Kod žena je stvar drugačija. Njihova seksualnost je više Hulk, ili Balrog . Skrajnuta, usnula zver… bar dok je nešto ne razdrma i tada se divlje pomalja, željna da rastrgne onog ko se drznuo da je probudi.

A ono što budi tu zver je tarzanština. Što je dobra vest, jer to nije nešto što muškarac mora veštački usvajati i glumatati, već samo osloboditi, jer već čuči u njemu. Sama činjenica da ti u krštenici piše “muško”, i da stojiš tu pred njom, ne znači joj ništa. Bar što se ženske požude tiče, niko nije muško dok se ne dokaže suprotno. A to se ne dokazuje tako što se postaviš kao napredna verzija najbolje drugarice. Ne… Mora da smoči veša od opojnog mošusa petlje i testosterona kojima njen maljavi vitez odiše. Ipak, poenta ovog teksta nije ulaženje u tehnikalije mužjaštva, pa ćemo reći samo da je za početak dovoljno da, pre nego što bilo šta uradiš pred njom, razmisliš šta bi o tome mislio Putin, Statam, Žarko Popara ili bilo koji drugi osvedočeni tarzan. Ako im već vidiš zgađene face, bataljuj radnju.

Ono što jeste poenta ovog teksta je razbijanje uobičajene zablude o tome ko je kriv za frendzonu. Odgovor je, naravno, muškarac. Uvek i za sve u odnosu muškarca sa ženom kriv je muškarac, jer su žene u tom smislu puko reaktivna bića. Ako te žena, na primer, prevari, nemaš šta ti njoj da oprostiš, možeš samo da oprostiš sebi jer si je ostavljao nezasićenu. Isto je i sa svim drugim, pa i frendzonom. U nju se dakle ne biva strpan od strane hladnokrvne anakonde. U frendzonu se dobrovoljno uskače.

I zato bi bilo dobro prestati o tome. Ne samo da je forsiranje te spike naporno i previše invanzivno da bi bilo vršeno nad prijateljima, nego je i čist auto gol. Glasno isticanje soptsvenih pehova. Isto kao kad bi se drao naokolo “NEĆE DA MI SE DIGNE” ili još gore “NEMAM POSAO”.

Dakle daj mu ga malo po muškosti, prvo da prihvatiš to da niko drugi nije kriv, a onda i da level apuješ mužjaštvo i ispraviš stvar, ili bar ne dopustiš da ti se to ikad više dogodi.