Srbin u Americi (part 2)
Dan je bio nekako užegao. Ovo je bilo najtoplije jutro od kako sam pristigao u Viskonsin Dels, možda zato što se leto lagano zahuktavalo a možda i zato što uopšte nije bilo jutro. Bio mi je prvi slobodan dan od kada sam stigao, te sam prethodno veče odlučio da potrošim u društvu kolega sa bazena, Dimitra i Kozmina, u jednom klubu gde smo nostalgiju utapali u jeftin viski i pivo malih gabarita i osrednjeg kvaliteta. Glasna muzika i vatren razgovor o Mundijalu ’98 do duboko u noć činili su da se osećamo kao kod kuće, samo što je umesto Mije Borisavljević pičila Niki Minaž, i što nas nisu ignorisale napucane silikonjare sa Šumarskog, nego bogate turistkinje iz Milvokija obučene u nešto što Srbinu, Rumunu i Bugarinu deluje kao Prada, što je ipak malo bolje, čak i ako Srbi, Rumuni i Bugari ne spadaju u modno najosvešćenije narode našeg vremena.
Podne je davno prošlo, ja sam pokušavao da pristavim kafu mada ni posle dve nedelje nisam skapirao šta gde turiš u onaj aparat i kojim redom se pritiskaju dugmad, tako da mi je par puta kafa bila ukusa tečnog govneta oplemenjenog prljavom čarapom u koju je povratio cigan, jedanput je bila žućkasta a jedanput nije izlazilo ništa, mada se aparat zagrejao toliko da mi je u kuhinji bilo dovoljno stepeni da okrenem broj telefona CERN-a i javim im da mogu da dođu kod mene u stan da ispitaju karakteristike ranog univerzuma. Danas mi, evo, već treći put izlazi neka beličasta tečnost koja se stvrdnjava na sobnoj temperaturi, a ova mamurlukčina mi baš i ne pomaže da razotkrijem misterije ove čudesne mašine. Prvi pijani bol u glavi od kako sam došao bio je iznenađujuće prijatan, jer valjda čovek što duže rasteže apsolventski staž više se navlači na mamurluk, on postaje navika, svakodnevna rutina koja uljuljkava i ubeđuje da je sve ok, da je sve po starom i da možeš da se opustiš jer realan život još nije počeo. Nedostaje mi to, ali burazeru, ovde zaradim ko prosečan profesor emeritus dole u Srbiji ili kao pop u osrednjoj parohiji, šta ja ima da kukam?
Moj još uvek polupijani tok misli, vođen nejasnim asocijacijama, nastavio je da baulja i nabasao na popa Miću iz mog rodnog mesta koji se jednom pojavio u BB Šou kao statista, a zatim i na Dimitrovu priču kako njegov cimer iz Rosarija, izvesni Hesus, ne dozvoljava da se gledaju pornjave u sobi jer ih sa zida posmatra Marija Magdalena. Tek što sam pomislio koliko je dobro što još uvek nemam cimera, neko je pozvonio na vrata.
– Huz der?
– Jor nju rummejt… rummejt.
O bože, tvrdo r, valjda nema i ovaj sliku Marije Magdalene sa sobom. Otvorio sam mu vrata, šta ću. Ušao je, video moju “Agromačak” majicu, a zatim se silno obradovao i zagrlio me, vičući nešto na meni nerazumljivom ali u isto vreme neobično poznatom jeziku. O ne, još jedan Bugarin, pomislio sam.
– Aj dont andrstend. Lošo razbiram Bulgarski.
– Au jebem li vam detence vojvođansko pa vi razvlačite na četri različita jezika. Jebiga, ja se taman ponadao neko naš. Moraću da ti prilagodim jezik.
Nisam vaš, Murate, prošlo mi je kroz glavu, kako bih mogao biti vaš posle 200 godina svetle tradicije tokom koje smo mi čitali Getea a vi polirali čukljeve lokalnim agama? Koji mu je ovo uopšte akcenat?
– Eto, jebiga, moraćeš da pričaš tako da te može razumeti neko ko ne misli da je akuzativ geološko doba u kojem Barni Kamenko ide na kuglanje sa dinosaurusom. A odakle si ti? Niš? Pirot? Dimitrovgrad? Plovdiv?
– DOP GRANJE DONJE VRANJE.
– Au. A šta studiraš?
– Pravo.
– Pravo, a? I štaš posle?
– Pa probaću malo se ubacim u neku službu bezbednosti, MUP, BIA, šta ja znam.
– Hahah ti u službu bezbednosti? BIA? Šta ćeš ti bre s tim akcentom da radiš s okorelim kriminalcima uglavljenim u državne strukture, da im dimiš vešalicu?
– Pa bolje ja nego ti, koje ti iskustvo imaš? Kad paješ ćoškove po austrijskom dvoru pa se neki pauk zatetura prema tebi ti čekaš da ti dođe žena da ga ubije? Jel okreneš onako glavu kad ti vade krv? Kad se potuku u kafani ti naprasno dobiješ sms na koji se mora odmah odgovoriti?
– Pa šta i ako smo malo drljali paučinu Habzburzima, bar smo videli malo Evrope, sve što ste vi videli od sveta je kad su Stojkovići greškom upali u autobus za Budimpeštu. Mislim nisam ja to gledao nego gledao ćale, pa ja u prolazu nekad uvatim a taman tu oko 8 sati uveče sam vetrio sobu i onda ostanem s njim u dnevnoj pa pogledamo, neću se valjda vraćati u sobu dok je ladno, onda nazebem, navučem kijavicu pa ne mogu uveče na skvoš i kašljem po dan ipo, golgota.
Produžio je u sobu i krenuo da se raspakuje. Doneo je količinu hrane i svakojakih sitnih vragolija koja je mogla nahraniti jednu meksičku porodicu sledeća 4 meseca, ne znam kako mu je sve to stalo u kofer. Donosio je u kuhinju stvar po stvar – ajvar u neshvatljivim količinama, turšiju, ljutenicu, malo koljiva, čitavu kofu sarmica od zelja, par komadina suvog mesa, dve tegle pekmeza, 10 litara rakije (ubeđen sam da je ovo nelegalno), po kile meda, mladi luk, džak krompira, mesni narezak, parti smoki, desetak žele zecova, ranac pun mlevenog mesa, poster Nikole Damjanca, sto grama kafe, slatko od malina… čekaj. Sto grama kafe. Oho. O ne, video me je kako buljim u kafu.
– Oš da pristavim jednu?
– Ne, ja mislim da tursku kafu ne može da pije niko ko je više od dve generacije udaljen od prinošenja žrtava Dažbogu. Ja volim ove američke, navikao sam se dok si reko “Surdulica”.
– Aj ne zajebavaj, sigurno ne znaš ni aparat da uključiš.
– Znam, samo što mi iziđe nešto beličasto svaki put.
– Opa, krenule noćne polucije, pa ti si već veliki dečko.
– Aj ne jedi govna južnjak nego stavljaj kafu.
Nedugo zatim, gostili smo se turšijom i srkali kafu a ja sam ga, kao čovek iz krajeva tradicionalno naklonjenih zapadu, upućivao u tajne civilizovanog sveta.
– Znači nema matori, ovde se radi ali ovo su bre sve gospoda, divni jedni ljudi, on bre pokupi ambalažu od sladoleda za sobom, baci flašu kole u kantu, mislim praznu naravno ne punu šta si zino tako sirotinjo, ne bacaju se ovde tek tako stvari druže moj NE NE ŠTEDNJA SAMO ŠTEDNJA ZNA AMERIKANAC LEPO JE DINKIĆ REKO e taj Dinkić je bio fin čovek, to sve što je on doneo te zakone to je tako SVUDA U SVETU al šta to vredi kad stoka ne kapira? Nema, vratili smo se u devedesete.
– Pa dobro, tad je bar Nino bio živ.
– Nino? S kim ja pričam…
– A kako ti je na tom poslu?
– Pa dobro je burazeru, dođeš brate ujutru malo očistiš bazen proveriš jel radi pumpa, čekiraš one filtere za vodu, posle se zavališ u stolicu, duneš ponekad u pištaljku kad je neko dete baš glupo i proveravaš svako malo dal je neka hemudža u vodi podivljala da ne bi debeloj ženi iz Mineapolisa hlor spržio kurje oko. A i vidi kako sam pocrneo brate, srećom tebi to ne treba imaš dovoljno krvi Sulejmana Veličanstvenog, a po očima bih rekao da je i Džingis Kan ostavio svoj trag.
– Nije ni Ištvan baš trošio vreme izgleda, gen nošenja papuča na čarape je mogao doći samo sa jednog mesta.
– To je zbog hladnog vazduha iz Kanade, nisam ja kriv što ste vi navikli do radnje svako jutro bosi da se ne troši cipela.
– Smešno veoma. Nego koliko radiš?
– Pa ono, kako kad, 11-12 sati, ostaneš nekad prekovremeno, to ti plate ko kod nas bubreg kad presadiš, a ja tripujem da je bleja na bazenu ipak malo lakši poso. Još ako nekom ispadne pogužvanih 5 dolara i kupon za Burger King u svlačionici, bog da te vidi.
– A ovaj Viskonsin Dels? Koliko sam ja video na Vikipediji, Vranje je za ovo mesto Pariz.
– Opa, znači stigo internet i južno od Vladičinog Hana. Jes malo mesto, al matori ima de da se sprdaš uveče, jbg tu je pun kurac turista, doduše nema rupa na koje si ti navikao, modernija su mesta, u skladu sa stepenom civilizacijskog napretka. Kao u Novom Sadu otprilike, nisu to mesta na koja se ulazi u trenerci s flekom od tartar sosa.
– A u papučama na čarape i s tinejdžerskim brkovima?
– Nisu tinejdžerski nego negovani, ja se uvek pažljivo brijem pa je onda ovako malo paperjasto.
– Simpatično. Nego tako kažeš, taj arbajt 12 sati, al dobro ako može ravničarski čovek s mišićima punim pekmeza mogu valjda i ja.
– Možeš brate vas je evolucija tokom 500 godina oblikovala za zulumćarenje, uklopićeš se, ovde je šljaka i samo šljaka AL TO JE KAD SE ČOVEK NAVIKNE nije ništa teško, mislim ja sam navikao da radim.
– Zar ti nisi apsolvent?
– Jesam, ali ja studiram najteži fakultet u zemlji.
– Koji?
– Ekologija na Fimeku.
– Firmek?
– Nije Firmek nego Fimek, Cvećarska 2, Novi Sad.
– Cvećarska?
– Cvećarska.
– Jebote, kad ga tako rastegneš zvuči još pederskije nego što jeste.
– Duhovito.
– A jesi video crnca ovde?
– Pobogu kakvo pitanje, ja sam crnca video odavno, gde ti živiš?
– Gde si ti video crnca?
– Evo gde, matori. Vidi ga. Kizito.
– Hahahah, kako ima smešnu facu.
– Paore. Kakve predrasude, strašno, to što je crnac ne znači da ima smešnu f… hahaha a jes malo jebiga.
– Hahahah kako nije. Što držiš Kizita u novčaniku?
– Ma ono, opklada, al dobro sam i prošao, kako je krenulo malo je falilo da ugradim implante u uši i promenim ime u Domagoj. Duga priča.
– Nego, oćeš rakiju da otvorimo?
– Šta je ovo? Šljiva neka? Ček da pomirišim… pi bre, šta je ovo, ja znam da vama treba nešto jako da izdržite surovu realnost mahale i da si došao ovde kasnije jer si čekao onaj popust od 40 posto što imaju u agenciji, ali bre ovo baca u komu. Ma kakvu komu u stvari, baca u krizu egzistencije, evo jednom sam pomiriso i već ne znam jesam li čovek ili dabar.
– Alo ratniče Vatikana aj idi do frižidera baci nešto pod led da se opustiš malo. Jel oćeš bre rakije ili nećeš?
– Ajde dobro, sipni malo. Još malo, šta si se stiso. Maaalo još. Dobar.
7 SATI KASNIJE
*AMERIKOOO ČEMERIKOOOO*
– MA JA KAŽEM VI JUŽNJACI STE DO JAJA LJUDI ISKRENI STE LJUDI JA ISKRENOST DO JAJA CENIM A VI STE ISKRENI LJUDI JA TO CENIM STVARNO
– MA DA BRE KO NAS I ZAVADI JEBEM LI GI U SISKU NEMIJENU SVI SMO MI ISTI.
– ISTA JE TO KRV ISTI JE TO MENTALITET, NEMA, JA TO CENIM.
– PA DOBRO VI STE MALO PEDERI AL DOBAR SI ČOVEK.
– BITNO JE KO JE KAKAV ČOVEK JER KAKAV JE ČOVEK TAKAV MU JE I ŽIVOT. REALNO BRATE. RECI? REALNO?
– REALNO.
– Nego matori… koliko ti zarađuješ?
– 8 na sat. Ti?
– 7 IPO. NEMA SVE PARE OTIŠLE NA JUG JEBEM TI MI HRANIMO CELU DRŽAVU.
– Da, Firmek pogotovo.
– FIMEK SELJAČINO!
*OTIŠO SAM NISAM IMO KUDA OSTA ZEMLJA OSTA RODNAAA GRUDAAA*
– AIJAO
– AOJAOJOAOJAO
– TARATARATATATATATARATATATATA
– OSTA MAJKA I MAJČINO KRILO
– TARATARA
– Jao ček da pustim nešto, ček ček.
– Aj. I sipaj još jednu rakiju južnjak.
*SUNCE ME PROBUDILO A U GLAVI LUDILO*
– AIJAOAA
– AAAIJAOAJAO
I zaista, sunce je već uveliko svanulo. Trebalo je već za dva sata da budem na poslu. Prvi put od kako sam ovde sam se osetio kao pravi pravcati gastos, samo još fali Šaban da mu mažem sto dolara na čelo. Doduše, za razliku od tradicionalnog gastosa, ne mešam baš malter na vrelim ulicama Hanovera, al nema veze, standard burazeru. Standard.
I ovaj tekst platila Experience Work and Travel ekipa, nastavljaju da nam odvode južne i severne članove, pa ono bani na rakiju ako si negde po Srednjem Zapadu.
