Srpska narodna nošnja 90tih
U trenutcima potpune dosade, kada je net riknuo, na svim kanalima su Turci ili izveštaji sa barikada na severu Kosova, a lenjost standardno sabotira produktivnost, kopanje po petnaest godina starim foto albumima leže na pravo mesto, k’o lakat Đenara Gatuza u rebra ofanizvnog veznog igrača Katanije. Iako ne toliko stari, uslikani prizori izazivaju jednaku jezu i čuđenje kao i frizura Sare Konor u Terminator kecu gledana iz današnje perspektive. Šta smo to nosili, i šta je vuklo Darka Kovačevića da se po folkotekama šeta u baš onakvim džemperima? Etnološki odsek Tarzanije vam predstavlja nekoliko elemenata narodne nošnje devedesetih.
Semenkare
Drugačije nazivane i rumunke, ili šiptarke (uz dužno poštovanje pripadnicima ove dve manjine), bile su socijalnija verzija već dovoljno socijalnih plitkih starki. All star falšare, direktno su asocirale na mesto boravka na Petlovom brdu, ili nekoj drugoj jednako egzotičnoj lokaciji, atmosferu iz državnih obdaništa i svakodnevna sučeljavanja sa agonijom života. Krasilo ih je potpuno zanemarivanje estetike, grobarske boje i rok trajanja od četiri dana tabananja ili dve partije fudbala. Važeće pravilo je glasilo: kupuješ prave patike ili deset pari šiptarki, a pošto nemaš para za prave patike, kupuješ dva do tri para šiptarki. Onima koji se sećaju semenkara smo usrali dan, a one koje se ne sećaju ćemo poštedeti kačenja slike, jer samo kratak frejm sa ovom „obućom“ fabrikuje ustajali miris mleka u prahu iz vrtića „Petlić“, i ponovo oživljava pljuvačke aritljeriske borbe protiv mlađarije iz obližnje cigamale, preko ograde istoimenog obdaništa.
Loto treša
U moru treša buvdža kvaliteta, ovo parče žabarijane predstavljalo je insigniju moći. Jedna šetnja kroz obližnje školsko u lotto treši nosila je bar dvadeset poena rispekta u hudu. Po ustaljenoj priči o Talijanima kao šmekerima koji znaju kako i šta valja, možemo slobodno popljuvati ukoliko se setimo kako je izgledao stari nastavnik fizičkog. E sad, da li su devedesete bile tako lude godine, ili su nas zajebali kada su nam pričali o Italijanima, pitanje ostaje otvoreno. U svakom slučaju, iz nekog razloga je bilo preporučljivo izgledati kao papagaj. Na pojedinačnom modelu treše moglo se pronaći više boja nego na svirci benda na koji se lože pripadnice rastućeg sloja beogradske alternative. Druga varijanta bi bila treša u samo par, ali potpuno brutalnih boja koje su se mogle još pronaći samo u košmarima Alistera Kroulija. Kako se populacija temeljila na dominaciji homo džiberusa, baja koji bi nosio čisto svetlu ili tamnu veziju treše, predstavljao je bastion dobrog ukusa, trezvenog mišljenja i nepodržavanja Socijalističe partije Srbije.
Papuče marke Fila
Crnogorsko primorje, džinovski sladoled „Mega“ ili Stopi za one koji su se još tada ložili na stopala, i naravno dobro poznate, tamno plave papuče. U letnjem periodu mogle su se naći na svakoj trećoj tezgi na buvdži. Naročito su pogodne bile za ulazak u vodu u njima i nakon toga plivanje za istim, gađanje ljudi koji nam idu na kurac, građenje kuli od peska i nivelaciju zemlje u saksijama. I pored svih tih lepih sećanja, prva asocijacija na Fila papuče je prljavi, urasli nokat ukrmačene Ciganke i njeno štrokavo stopalo. No, ni to ne sprečava ovaj kultni model da ga i dan danas pronađemo ispred mnogih vrata.
Montare
Po jaknama marke Mont, naziv koji se kasnije upotrebljavao za sve perjane zimske jakne. Sećate se sigurno, to su bile one odvratne, kabaste jakničetine nijansi od crne pa sve do ljubičaste. Čudno vreme bilo, te je bilo neizmerno bitno „kol’ko si maraka puko za perjanu jaknu“. Sve da si bio član Jul-a uvaljen u neku državnu komoru, i da si dnevno pravio para koliko je Rođa Raičević na mesečnom nivou trošio za džankiše, izgledao bi kao kazahstanski pastir. Jednostavno u to vreme nisi mogao da kupiš zimsku jaknu u kojoj ne bi podsećao na drogiranog vombata. Da je danas obučeš, ne bi morao da sediš na prikolici traktora, ljudi bi svejedno pomislili da je opet počeo neki krkljanac i da si deo novog talasa izbeglica. Nosila se po principu da preguramo zimu pa nazad u trešu.
Pederica džemperčići
I te kakvi. Najhaotičnija prelamanja boja, motiva u vidu rombova, jelkica, borova i ostalih elemenata slovenačkog poalpskog folklora. Koštali su kintu, ali su opet izgledali kao da ih je štrikala na skaju navučena baba-tetka iz okoline Velike Plane, u pauzama između gledanja „Srećnih ljudi“ i celivanja džepnog kalendara sa slikom Milana Milutinovića. Ponosno nošeni od strane okorelih banšala, upasani u Kappa treše, predstavljali su i najpoželjniju kežual varijantu tadašnjih sportista.
